Vitko Jelić, prijatelj moj i takođe prijatelj starih knjiga, doneo mi je pre neki dan đačku knjižicu za školsku godinu 1936/37. Narodna osnovna škola u selu Petka, Lazarevac. Dunavska banovina, kraljevina Jugoslavija. Na predlistu su uokvirene slike Karađorđa, kralja Petra I, već počivšeg kralja Aleksandra i mladog Nj. V. kralja Petra II u sokolskoj uniformi.
Na prvoj strani štampan je đački zavet koji ovako glasi:
Najveće svetinje su mi Bog, Kralj i Otadžbina. Najveću ljubav i poštovanje odajem roditeljima i učiteljima. Svoj zavet najuspešnije ispunjavam kad se molim Bogu i radim za dobro Kralja i Otadžbine, za jedinstvo jugoslovesnkog naroda i jednaku ljubav prema svima Jugoslovenima bez razlike vere i plemena.
Biću pobožan, dobar, plemenit i pažljiv prema svakom;
Biću pošten, istinit, iskren i veran u društvu i školi;
Biću vredan, savestan, poslušan i izdržljiv u svakom poslu;
Kad budem takav zaslužiću punu ljubav i priznanje svojih roditelja i učitelja, što će mi biti najbolja nagrada.
Pročitao sam zavet i obećavam svečano, da ću ga se svagda držati.
Na strani 2 ispisani su lični podaci učenika. Ime i prezime, datum rođenja, mesto rođenja, Srez i banovina, vera i narodnost, stan, ime roditelja i na kraju zanimanje roditelja. Strana broj 3 posvećena je đačkim ocenama iz sledećih predmeta za IV razred:
Nauka o veri
Srp. Hrv. Slov. jezik
Zemljopis
Istorija
Pozn. prirode
Račun
Crtanje
Lepo pisanje
Praktična i privred. znanja
Pevanje
Telesno vežbanje
Vladanje
Četvrta stranica naslovljena je “Školski red”. Evo šta se o tome kaže:
U školu se dolazi četvrt časa pred početak učenja
U školi ni pre, ni za vreme učenja ne sme se bez dozvole učitelja s mesta ići, niti praviti larmu i nered
Odelo, đački pribor i knjige moraju biti čisti i očuvani. Po školi se ne sme bacati hartija i drugi otpatci
Posle škole kući se ide pristojno, gde je više đaka u dvojnom redu, bez trčanja i galame. Isto se tako ide i u školu
Starije usput pozdravljati
Đače: budi Soko, trezvenjak, štediša
Tu je i karta Dunavske banovine od Subotice do Takova i Knića, i od Belog Manastira i Šida do Vršca i Velikog Gradišta.
Pri kraju knjižice navedene su opšti uslovi za upis i školovanje dece, kao i obaveze đaka i njihovih roditelja. Izdvojili bi ovde član 62 koji kaže:
Roditelj, koga pozove mesni školski odbor, mora se pozivu odazvati. Ako se ne odazove, dužna je opštinska vlast postupiti isto onako kao i u slučajevima neodazivanja pozivu koje druge javne vlasti.
Poslednje dve strane rezervisane su za indoktrinaciju mališana jugoslovenstvom i razgrađivanje nacionalnog identiteta. Tu su sa jedne strane slikoviti prikazi Ljudevita Gaja, Josipa J. Štrosmajera, zatim ilustracija hrvatskog preporoda, i na kraju portreti France Prešerna i A. Šenoe. Nasuprot ovim “jugoslovenima”, tu su i “naši jugosloveni” predstavljeni slikama Dositeja i Vuka, Zmaja i Branka. Između njih umetnuta je slika Paje Jovanovića “Seoba Srba”, što na neki način i ima smisla jer je Dositej Obradović rođen u Čakovu (rumunski deo Banata tadašnje Austrije), Čika Jova Zmaj i Branko Radičević u Austrougarskoj (Novi Sad i Slavonski brod), dok je Vuk Karadžić predstavnik Srba iz Srbije, tada pokrajine Osmanskog carstva. Jedan starosedeoc i tri potomka raseljenih.
