konstantin kavafi
Književnost

Kavafi i Ja u Petrovaradinu ili jedna retuširana slika moje mladosti

Oko 3 sata je ujutru, završavam gledanje dokumentarca o srednjem veku, dok u isto vreme prelistavam knjigu koja naširoko raspreda o carigradskom drumu “Via Militaris”. Spremam se da za ovu noć zatvorim korice knjige kad me ošinu sećanje na jednu pesmu. Eh, koliko sam nekada voleo poeziju. Čitao sam izvesnu, danas meni nepoznatu, pesmu kao srednjoškolac, možda početkom devedesetih, u nekoj knjižari, ne znam kojoj, Bog zna. Možda je to bilo i par godina kasnije, dok sam kao vojnik pozadinac trošio dane u jednoj zadimljenoj kafe knjižari u Petrovaradinu, ulica Beogradska, broja i imena se ne sećam.

Znao sam je nekada napamet, stihovi u glavi su vremenom izbledeli, ostalo je samo jako osećanje pri samoj pomisli na taj dan i na tu pesmu, isto ono osećanje koje sam tada osetio dok sam je prvi put čitao. Po glavi mi se motaju varvari, došli su neki varvari, ili nisu došli? Ova misao, varvari, bila je jedini trag za koji sam mogao da se uhvatim, u 3 ujutru, više od dvadeset godina kasnije. Činilo mi se da se možda radi o T.S. Eliotu koga sam voleo da čitam u to vreme, čak sam bio siguran da se radi o nekoj njegovoj pesmi. Uspeo sam i da vizuelno povežem reč varvari sa jednim danom kada sam ušao u jednu beogradsku antikvarnicu i kupio knjigu “Pesme – T.S. Eliot”, izdanje Srpske književne zadruge. Da, to je to, “varvari su došli” se u mojoj glavi, na neki savršeno uvrnut način, savršeno uklapalo sa plavo-sivim koricama pomenutog izdavača. Proverim, nemam je u biblioteci, ali još uvek mi traje pretplata na Scribd-u. Tražih i nađoh. Dok pregledavam sadržaj čini mi se da varvari nestaju, prelistam celu knjigu, skenirajući očima svaki red gde postoji slovo “v”, i varvara nema. A bio sam pa skoro ubeđen da ta pesma ima veze sa plavim koricama i da se nalazi baš u jednoj takvoj knjizi. Sat otkucava 4 sata ujutru i ipak nije T.S. Eliot.

Vratim se do ćoška sa mojim knjigama, možda je neko drugo izdanje. Gledam, istorija, etnologija, popularna nauka, jedan Kiš, jedan Dis, dva Leopardija i jedan zaprljan beli hrbat na kome su od sunca izbledela slova i jedva se nazire prezime autora, piše na njoj “Kavafi”. Otkud ovo ovde, nikada nisam čitao Konstantina Kavafija. Skoro ga uvek imamo u knjižari, pa evo i kući, ali ga nikada nisam čitao ili sam bar ovog trenutka ubeđen da nisam. Kako sećanja varaju i igraju je se sa nama. Plave korice nemaju nikakve veze sa varvarima, T.S. Eliota sam čitao tek 2001. godine, Konstantina Kavafija još ranije. Ne samo da sam ga čitao, nego sam se u stihove ovog grčkog pesnika iz Aleksandrije zaljubio pre dvadeset tri godine, gutajući redove i vraćajući se iznova i iznova na početak, udobno zavaljen u tešku predratnu kožnu fotelju koja se savršeno uklapala sa mojom maslinastom uniformom, jedva vidljivom u dimu zamagljene petrovaradinske kafe knjižare, proleća 1997. godine, u ulici Beogradskoj, broja i imena se i dalje ne sećam. Kakav je tada bio moj naivni tinejdžerski pogled na život i na vreme provedeno u vojsci, najbolje je opisao više od veka ranije upravo moj Kavafi:

Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio

Beogradska ulica. Petrovaradin

“Očekujući varvare” je pesma koja je u to vreme na jednog zanesenog dvadesetogodišnjaka, setnog oka, izvršila emotivni udar i urezala se zauvek u njegovo bivstvovanje. Tokom “tamnih devedesetih” na razmišljanja su me podsticali Leopardi, Kavafi i Hese, Bukovski mi je pružao razonodu i smeh. To je bio moj izbor. Koji je bio vaš izgovor, ko su vaši varvari? Ne kaže slučajno Danny-Boy sa Crvenog krsta da je najkreativnije vreme dana, zapravo noć, i to od 3 do 5 ujutru. Sada je 5:15, već je subota i završavam ovaj tekst. Uživajte u Kavafiju. Laku noć!

 

Očekujući varvare

Šta ćemo ovde na agori okupljeni?

Treba danas varvari da stignu.

– Zašto u senatu vlada takav nered?

Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će varvari danas stići.

Kakve još zakone da donesu senatori?

Varvari će ih načiniti čim stignu.

– Zašto nam je car tako poranio,

i na glavnoj kapiji grada zaseo

na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas varvari stići.

Pa car čeka da primi

njihovog vođu. Pripremio je

specijalno za njega povelju na pergamentu

sa silnim titulama i počastima.

– Zašto su se naša dva konzula i pretori

pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;

zašto su stavili narukvice s toliko ametista,

i sjajno prstenje s divnim smaragdima;

zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi

sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?

Zato što će danas varvari stići;

a takve stvari zasenjuju varvare.

– Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek

saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?

Zato što će danas varvari stići;

a njima su govori i svečane besede dosadni.

– Zašto odjednom nastade toliki nemir

i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).

Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi

i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?

Zato što se već smrklo a varvari nisu došli.

A neki ljudi su stigli sa granice

i rekli da varvara više nema.

Pa sad, šta ćemo bez varvara?

Oni su ipak bili neko rešenje.

Konstantinos Petrou Kavafis aka Konstantin Kavafi – “Očekujući Varvare”