Da je ishrana Homo neanderthalensis-a bila zavisna od geografske lokacije, zaključak je Dr. Luke Fjorence, glavnog autora skoro objavljenog članka u PloS ONE. Dok ranija istraživanja pretpostavljaju posebnu specijalizaciju ishrane, tim predlaže viđenje da je ishrana, kako neandertalaca, tako i Homo sapiens-a bila određena ekološkim uslovima.
Za neanderatalsku ishranu se tvrdilo da je bila bazirana uglavnom na konzumaciji krupnih i srednjih biljojeda, dok je eksploatacija drugih tipova hrane, uključujući biljke, takođe pokazana u prethodnim istraživanjima .Iako neka istraživanja donose zaključak da su rani Homo sapiens-a bili aktivni lovci, analiza zbirke kostiju životinja, tehnologije izrade kamenih alatki i ispitivanja stabilnih izotopa ukazuju da su oni koristili šire izvore hrane nego neandertalci. Analiza načina pohabanosti molara (očnjaka), korišćenjem analize okluzalnog otiska potiče iz 3D topometrije. Krupni tragovi pohabanosti se nagomilavaju tokom života individue i na taj način odslikavaju ishranu tokom dugog perioda. Pohabanost gornjih molara neandertalaca i ranih Homo sapiens-a ukazuju na intenzivnu eko-geografsku varijaciju u ishrani nezavisnu od taksonomskih povezanosti. Na osnovu poređenja sa modernim lovačko-sakupljačkim zajednicama, sa poznatom ishranom, neandertalci, kao i rani Homo sapinens-i, pokazuju visoku varijabilnost u ishrani u mediteranskom četinarskom okruženju, a sa druge strane, daleko restriktivniju ishranu na većim geografskim širinama (stepa/listopadne šume okruženje), što ukazuje na značajnu konzumaciju visokoproteniskih mesnih resursa.
Debata o ishrani u kamenom dobu
Dugo se pretpostavljalo da su neandertalci imali specifičnu, pažljivo odabranu i specijalizovanu ishranu. Rani Homo sapiens, međutim, pored lova je imao prednost korišćenja drugih resursa i bio je fleksibilniji u izboru hrane od neandertalaca. Neandertalcima je ranije pripisivano da je njihova ishrana sadržala visok udeo mesa. U depozitima pećina Amud i Kebara u Izraelu, otkriveni su ostaci pistaća, žira i korenastog povrća. Preradu biljaka takođe pokazuje analiza mikro-tragova korišćenja na kamenim alatkama iz La Kine u Francuskoj. Skoro otkriveni mikrofosili ostataka biljaka u humci ”Šanidar 3” u severnom Iraku i velika varijacija u mikro-tragovima pohabanosti zubne gleđi znači da ograničena interpretacija jednostavne i jednoobrazne ishrane koja se sastojala od mesa nije više održiva.
Dr. Otmar Kulmer iz Istraživačkog Instituta Senkenberg razvio je ”Metodu okluzalne analize tragova” (OFA), da bi ispitao znatnu varijabilnost u načinu pohabanosti zubne površine. Analiza je pokazala da uzorci zuba individua koje potiču iz iste eko-geografske regije pokazuju slične tragove pohabanosti izazvane hranom na površini zuba korišćenom za žvakanje. Zar to nije bilo očigledno? Na neki način, prilično je očigledno da bi praistorijski ljudi koristili sav jestivi materijal, koji bi mogli naći u svom okruženju. Ipak, dugo je postojalo generalno stanovište i precenjivanje udela mesne hrane u ishrani neandertalaca. Jedan od razloga za to je bio, prema Fjorenci, što su se u arheološkim zbirkama nalaza pojavljivale uglavnom kosti, pre nego biljke, te su dokazi išli u prilog pre mesnoj, nego biljnoj ishrani, a dokazi o drugim materijalima nisu bili aktivno istraživani. Pored toga, prethodna istraživanja neandertalske ishrane su često obuhvatala uzorke iz perioda hladnije klime, što znači da je varijabilnost u ishrani bila ograničena usled klimatskih uslova.
Pokaži mi svoje zube i reći ću ti šta jedeš
Zbog toga što različita hrana menja reljef zuba, rezultujući tragovi se sakupljaju tokom života individue u karakrerističan obrazac na površini zuba. Otmar Kulmer objašnjava:” I kod fosilnih i kod živih vrsta, možemo analizirati zube koristeći novu OFA metodu, koja nam daje mogućnost da interpretiramo obrazac žvakanja veoma precizno.” Naučnici prave model koji sadrži mnoštvo informacija – skenirane kopije su snimljene u visokoj rezoluciji, trodimenzionalno, što omogućava da sve površine mogu biti precizno izmerene. Ono što se pojavljuje pri ovakvom super-makro snimanju je slično topografskoj mapi: pored udubljenja i kanala u reljefu okluzalne površine nalaze se i veoma erodirane oblasti sa znatnim tragovima pohabanosti.”To su površine (fasete) koje su se formirale u kontaktu sa odgovarajućim zubom u donjoj vilici”, objašnjava Otmar. Naučnici su objasnili da su fasete zavisne od prirode hrane i da se i one takođe formiraju na različitim delovima zuba. Žvakanje se prilagođeva vrsti hrane koju pojedinac stavi između zuba.” Kulmer dodaje:”Žvakanje se može podeliti u dve faze. Prvo, hrana se lomi, a u drugoj fazi se dešava mlevenje”. U zavisnosti od materijala koji se žvaće, kao što je tvrđe korenje i stabljike, mekši delovi biljke kao što su plodovi i semenke ili žilavo meso, kontakt između zuba je različit i može biti izmeren. Pored toga, odnos između hrane, njenog izvora i eko-geografske razlike određuju okruženje (habitat) koje je bilo naseljeno”, objašnjava Otmar.
Ispravljena slika o neandertalcima
”Naša analiza sada jasno pokazuje da je ishrana obe vrste iz roda Homo bila varijabilna i da je bila određena najviše eko-geografskim uslovima”, kaže Luka Fjorenca, dodajući: ”To je kontradiktorno sa viđenjem ishrane neandertalaca kao specijalizovane i specifične i ispravlja sliku o neandertalcima koji su navodno samo konzumirali meso”. Naučnici su ispitali kontaktne površine 73 molara iz gornje vilice. Pored analize zuba neandertalaca i ranog Homo sapiensa iz različitih oblasti, oni su takođe ispitali zadnje zube današnjih ljudi koji jedu pretežno meso ili imaju mešanu ishranu. To je obuhvatilo Inuite, stanovnike ostrva Vankuver, Tera del Fuego, Aboridžine i Khoisane iz Južne Afrike. Uključujući podatke o sadašnjem prirodnom okruženju, vegetaciji i tlu informacije su dale otisak tri ekogeografske oblasti (listopadne šume, mediteranska oblast i stepsko-četinarska oblast) što se može uporediti sa rezultatima OFA metode za korelaciju.
Izvor: PloS ONE
