U poslednje vreme govori se više nego obično o ruskim emigrantima u kraljevini Jugoslaviji 20-tih godina XX veka. Zasluga najverovatnije pripada jednoj domaćoj tv seriji koja se bavila i tim pitanjem. Pošto je prošle 2019. a i ove 2020. godine praktično stogodišnjica ove migracije, donosimo vam tekst koji predstavlja izbor iz članaka napisanih i objavljenih u Jugoslaviji krajem 20-tih i početkom 30-tih godina, u vreme dok je ruska emigracija još uvek bila vrlo prisutna u našoj zemlji. Izvor je časopis “Nova Evropa” u kome su u više različitih brojeva štampani članci o ruskoj emigraciji.
Ruska emigracija
Prvi emigranti pojavili su se u Jugoslaviji godine 1919., nakon napuštanja Odese od strane Francuza, dok su velike mase počele da pristižu počevši od februara 1920. godine, u nekoliko talasa. Zatim, u novembru iste godine Englezi evakuišu iz Rusije brojne izbegličke grupe, koje su se nalazile na više mesta pod njihovom zaštitom. Potpuno tačna statistika i evidencija izbegličkih masa nikada nije vođena, ali se smatra da je ruskih izbeglica u jednom trenutku u Jugoslaviji bilo više od 40.000. U godinama koje su sledile taj broj se smanjivao odlaskom grupa i pojedinaca u druge zemlje, najviše u Francusku. Repatrijacije su bile vrlo retke, dok su stalno pristizali novi pojedinci iz Rusije i iz drugih zemalja. Godine 1930. smatralo se da je ruskih izbeglica u Jugoslaviji bili oko 28.000. Nekoliko hiljada ovih ljudi postali su državljani kraljevine Jugoslavije, dobivši naturalizaciju po preporuci Državnog Saveta, kraljevskim ukazom, a na predlog ministra unutrašnjih dela, i to olakšanim postupkom.
Ruske izbeglice u Jugoslaviji uglavnom su pripadale višem ili srednjem staležu, veleposedničko plemstvo, viša i srednja birokratija, lica liberalnih profesija, trgovci, industrijalci i najviše oficira. Sa njima je došao i određeni broj Kozaka i pripadnika drugih slojeva.
Svi oni u Jugoslaviji žive vrlo intenzivnim ruskim životom. Stvorili su sebi bezbroj svakojakih organizacija. U šali se govori da ima mnogo više organizacija nego samih Rusa. Sve vreme velika većina emigracije ubeđena je da joj je čas povratka u Rusiju blizu. Ovo osećanje, ili ubeđenje, usporavalo je i usporava još uvek, proces prilagođavanja domaćoj sredini i zbližavanje sa domaćim svetom. Izvesna odvojenost ruske emigracije od domaćeg stanovništva, kao i pojedini neprijatni sukobi ( a i poneka skandalozna afera, koje se s vremena na vreme javljaju), ometaju i kvare dobre međusobne odnose, ali ipak izgleda da se nigde na svetu nije ruska emigracija toliko odomaćila i prirasla za tle koje ju je primilo, kao u Jugoslaviji. Učešće Rusa u gotovo svim granama javnog i privrednog života, sve mnogobrojniji mešoviti brakovi, i naročito aktivni rad u nekim ustanovama, čini da veliki broj Rusa vidi u Jugoslaviji svoju drugu domovinu. Mlađe generacije, koje se ovde školuju, koje odrastaju sa domaćom omladinom, potpuno postaju Jugosloveni, nenapuštajući pritom svoju rusku narodnost i ruski mentalitet. Zato će oni poslužiti kao most između Jugoslovena i Rusa uopšte. Međutim, ponekad se od jedne grupe Rusa može čuti za drugu: “eto, oni više nisu Rusi, odrodili su se.”
Ruski arhiv
Od 1928. godine, inicijativom jedne demokratske struje ruskih javnih radnika nastanjenih u Jugoslaviji, u Beogradu izlazi “Ruski arhiv”, časopis za politiku, kulturu i privredu Rusije, na srpskohrvatskom jeziku. Iako je u prvoj svesci naglašeno da će časopis izlaziti na srpskohrvatskom jeziku, a kako je poznato taj se jezik služi i latinicom i ćirilicom, Ruski arhiv se sve vreme služio samo ćirilicom, što su veoma žalili čitaoci zapadnih krajeva naše zemlje i što je bio jedan od razloga slabe popularnosti u ovim krajevima.
Sudbina ruske imigracije
Nekada su Rusi bili željeni gosti u Evropi; oni su van granica otadžbine trošili lude pare, i niko se sa njima nije takmičio
Već je deset godina prošlo otkako blizu milion ruskih ljudi žive van otadžbine, našavši sebi skloništa u različitim zemljama, nakon strašnoga sloma stare Rusije. Izgleda da na kugli zemaljskoj nema nijednog kutića a da nije sudbina bacila u njega veći ili manji broj ruskih izbeglica. Svuda oni nose sa sobom ime Rusije, priče o uzrocima golemog prevrata i svoja maštanja o budućoj Rusiji. Uloga emigracije kao nosioca ruskog duha i osobina ruske kulture, kao pokretača interesovanja za rusku istoriju, rusku umetnost i za rusku književnost, neosporna je. Nikad se pre nije prevodilo na strane jezike toliko dela ruskih pisaca. Nikad se pre kritičari i publicisti nisu tako bavili analizom dela ruskih klasičnih pisaca, ruske muzike i drugih umetnosti; i možda nikad pre moćna stara Rusija nije toliko snažno uticala na opšti tok razvoja čovečanske misli i kulture, koliko sad utiče na njih Rusija razbijena, pretvorena razbojište, oslabljena usled Revolucije i građanskog rata. Na ovaj način ruska emigracija ne samo da održava tradiciju razvoja ruske kulture, nego i vaspitava u njenom duhu svoju omladinu, odvojenu od domovine i izloženu opasnosti denacionalizacije.
Moralo se raditi pod najtežim uslovima, često u neprijateljskoj sredini, naročito u Evropi. Evropa je prenatrpana stanovništvom, i svaki nov inteligentan stanovnik za nju je suvišan. Nekada su Rusi bili željeni gosti u Evropi; oni su van granica otadžbine trošili lude pare, i niko se sa njima nije takmičio; putovali su naročito ljudi iz viših krugova: bogate spahije, ugledni birokrati na odmoru ili lečenju, veliki kneževi, obični kneževi, grofovi i baroni, koji su svi tražili u inostranstvu rafiniranu razonodu, ne štedeći zlatne rublje. Sada su veoma često isti ti predstavnici iz bivše Rusije u tuđim krajevima na položaju radnika. A pored njih su glumci, slikari, pisci, profesori koji traže primenu svog znanja u svojim strukama. To nije pošlo za rukom svima njima. Tražeći zaradu, ponekad moraš da napustiš omiljeni posao i da se latiš nečeg drugog. Ali treba priznati činjenice, pa zastati sa divljenjem pred naporima i umešnošću ruske emigracije da se prilagodi sasvim novim uslovima. Svuda se oseća strasna težnja za radom i zahvalnost sudbini ako se može i u tuđini poslužiti onom kulturnom poslu kojem se čovek bio posvetio kod kuće. Budući istoričar moraće da naglase baš ovu osnovnu crtu: veliku kulturnost, i bogatstvo duhovnih interesa koji ne opadaju u tuđini. Sasvim je druga slika na polju političkih dostignuća gde su ruske kolonije zasićene politikom na koju se troši dosta snage na hranjenje političke vatre koja se ne gasi od Oktobarske Revolucije. Na primer, godine 1924. je registrovano 414 ruskih listova koji izlaze u emigraciji, od kojih su 364 izlazili na ruskom, 22 na ukrajinskom i 7 na beloruskom jeziku. Ova štampa nalazila se u 41 gradu Evrope, 22 azijska grada, 15 američkih gradova i 3 afrička grada. Najviše ih je izlazilo u Berlinu (58) i Parizu (27), Njujork (20). Tri godine kasnije, godine 1927., od svih ovih listova preostalo je njih 115. Emigrantska štampa, to je najveća građevina koju je emigracija uspela da sagradi, ne raspolažući ni sa velikim kapitalom, ni sa tehničkim sredstvima. Ona je živi spomenik svoga doba.
Među omladinom već sazreva i raste saznanje da se u Rusiji nije desila pobuna, nego nešto nesravnjeno veće i dublje. Ima težnji, da se objektivno pogleda u oči stvarnosti, i da se razumeju neophodne uzročne veze događaja. Samo napuštanje starih ćudi, od strane većine emigracije, može obezbediti emigraciji zbliženje sa novom Rusijom. Sudbina emigracije, u znatnoj meri, zavisiće od ovog prelaza njenih pogleda u realističnu fazu i od uzimanja u obzir činjenica, makako one teške bile. Ljudska volja tek onda dobija pravu snagu kada radi van sveta fantazije.
Problemi integracije Rusa
Sudeći po jednom tekstu iz godine 1925., integracija ruskih izbeglica i suživot u Jugoslaviji nije išao tako glatko i bez problema. Evo šta se u tom tekstu kaže:
Kao naročito rizično rešenje istakli smo mogućnost da Rusi ostanu među nama kao “tuđinci”, tj. da počnemo da ih osećamo kao “corpus alienum”, pa smo bili mišljenja da to po svaku cenu treba izbeći; a ne videći mogućnost drugog teoretskog rešenja ruskog izbegličkog problema, tj. da Ruse asimilujemo, zagovarali smo kao najpovoljnije, upravo jedino povoljno, treće rešenje, da pomišljamo na prijateljsko rastajanje, tj. na povratak ruskih izbeglica u njihovu veliku domovinu, čim to prilike dopuste. Ovako piše uredništvo “Nove Evrope” 1925. godine., smatrajući da je navedeno, jedino rešenje, kako bi jugoslovensko-ruski odnosi ostali prijateljski i u budućnosti.
Slučaj Jefremov
U isto doba dok se domaći hohštapleri šire i šepure po celoj zemlji, dok pojedini ministri i političari imaju da odgovaraju pred Skupštinom i pred sudom za krađu i pljačku narodne imovine, dok “priznati” književnici potpisuju tuđe prevode pod zaštitom uglednih kulturnih ustanova, i dok se profesori univerziteta uzajamno tuže u javnosti i pred sudom za plagijate i falsifikate, skrhala se kola nad jednom siromašnom ruskom izbeglicom, studentom medicine osmog semestra, koji je u Ratu osposobljen za lekara, pa je svoj ratni čin zadržao, i smatrao dovoljnim da se i posle Rata lažno izdaje za ono što formalno još nije, ali što je dokazao da može da bude. Zato on dobija dve godine teške tamnice, gubi čast i pravo na dalju karijeru i osuđuje se na plaćanje troškova. Ima godinu dana kako smo tužili sudu za klevetu jednog “istaknutog Jugoslovena”, za koga smo tvrdili da je još istaknutiji pustolov, a sud nikako ne može da mu dostavi optužnicu. Isti gospodin mirno šeta po Evropi o državnom trošku i drži predavanja, dok bedni ruski asistent, tek što je denunciran, mora pred sud i to u monstruoznom procesu o kojem piše čitava štampa. Na kraju je naša javnost čitavu stvar pokušala da natovari na leđa cele ruske emigracije, s malim izuzecima. I to još dok nam je svima živo u pameti, kako je bilo nama u izgnanstvu i kako su se držali naši pod tuđinskom okupacijom za vreme Rata.
Može se mirne duše reći da se naši ruski emigranti, u ogromnoj većini, drže odlično i da nemamo nikakvog razloga da se na njih tužimo. Naprotiv, gdegod ih ima u malo većem broju, oni unose jednu notu pitomosti i veće kulture, tako da žalimo što se prema našem elementu drže rezervisano i bez punog poverenja. Njihovo poverenje nećemo steći ako naše držanje prema Rusima podesimo i nastavimo na način kojim je tretiran u našoj javnosti slučaj Jefremov.
