U tome caruje ravnodu\u0161nost prema svakom zadatku narodnom. Niko ne \npoznaje \u0161ta je to ose\u0107aj du\u017enosti ni u poslu svome, ni prema dru\u0161tvu, ni\n prema dr\u017eavi, ni prema rodu. Nema tu prilike ni grudi da uskipte od \nuzbu\u0111enja, ni du\u0161a da se prelije od odu\u0161evljenja, je i um i srce \nobuzdavaju hladni ra\u010duni i li\u010dni interes. Nema ideala, nema ljubavi ni \npo\u0161tovanja, nego caruje samo\u017eivost i mr\u017enja na sve i na svakoga\u2026<\/p>\n\n\n\n
Nije deviza sve za obraz, nego sve za d\u017eep, pa i obraz. Niko se ne klanja po\u0161tenju, spremi i \u010destitosti, nego samo sili\u2026.<\/h6>\n\n\n\n
Niko\n nema da istraje na svom poslu, nego ga napu\u0161ta, pa i\u0161\u010dekuje da ga \ndr\u017eava hrani. I tako trgovci i zanatlije idu u \u010dinovnike, a \u010dinovnici se\n odaju na trgovinu. A istina je stara, da je zlo veliko, kad obu\u0107ar mesi\n hleb, a hlebar \u0161ije obu\u0107u\u2026<\/p>\n\n\n\n
\u2026 Nije dobar znak, gde se vidi, da se porok ne ka\u017enjava, a vrlina ne nagra\u0111uje, gde savesnost nailazi na porugu, a vredno\u0107a na ravnodu\u0161nost. Gde dru\u0161tvo boluje, onde nema ljubavi prema radu.\u00a0 Niti pojedini ho\u0107e da rade, niti pu\u0161taju druge na rad, da se ovi radom ne bi ispred njih istakli\u2026<\/p>\n\n\n\n
U takvom dru\u0161tvu nije razvijeno ni nacionalno ose\u0107anje<\/strong><\/em>.\n A kada toga ose\u0107anja nema, onda nemaju ni solidarnosti razni krajevi \ntoga naroda ni u dobru, ni u zlu. Drugim re\u010dima, takav je narod \nrastrojen, nemo\u0107an, bolestan. Takav bolestan narod valja da tra\u017ei uzrok \nsvojoj bolji, jer na\u0107i njega, isto je, \u0161to na\u0107i i lek\u2026<\/p>\n\n\n\n Na ovaj na\u010din je o dr\u017eavi i dru\u0161tvu pisao Pavle Ar\u0161inov u knji\u017eici \u201cNacionalno ose\u0107anje s pogovorom\u201d. \u0160tampana je u Beogradu 1902. godine <\/strong>(a mo\u017eda i ne)<\/strong><\/em>.<\/strong> Pavle Ar\u0161inov<\/strong> (Veliki Be\u010dkerek 1855 \u2013 Zagreb, 1930) bio je profesor, pisac, nacionalni radnik i urednik lista “Privrednik\u201c. Pisao je brojne \u010dlanke iz prirodnih nauka, poljoprivrede, socijalne politike i kulturne istorije, kao i pesme i putopise. Ar\u0161inov je sara\u0111ivao i u raznim politi\u010dkim i knji\u017eevnim novinama, \u010dasopisima i kalendarima. Najve\u0107i deo njegovih opse\u017enih rukopisa odnosi se na narodno prosve\u0107ivanje.<\/p>\n\n\n\n A istina je stara, da je zlo veliko, kad obućar mesi hleb, a hlebar šije obuću. Ne boluju ljudi samo, nego i države. Da li je u kojoj državi društvo bolesno, može se poznati po mnogim znacima. Kada na jednu državu naiđe bolest, onda se najčešće menjaju ljudi na upravi, a pogreške ne, nego iste pogreške prelaze u nasleđe s jednog na drugoga. Bezbrižno i lakoumno svako se tu prihvata i onoga posla, koji dotle ni video nije, a kamo li da ga je učio, samo ako je s tim mestom skopčana dobra plata i položaj. Ništa to neobično nije, sa sokaka onako nespreman i neupućen da zauzme kogod mesto u službi visoko, za koje valja imati i mnogo iskustva i mnogogodišnje rutine. I bez znanja i bez razumevanja lako se primaju mesta sa teškom odgovornošću, jer niti ko za što odgovara, niti se plaši, da će odgovarati. Samovolji i bezakonju granice onda nema. Ako se zakon ne može preskočiti, a ono se onda mimo njega prolazi ili ispod njega provlači. Zakonodavne vlasti ima, ali izvršne nema. Zato se promene zakona u društvu i ne osećaju, jer slabo i vlasti da za koji zakon znaju. Da bi se što više njih prijatelja i srodnika zadovoljilo, stvaraju se bezbrojna i nepotrebna mesta u državnoj službi i opštinskoj. Na poslu ima tri puta više radnika, nego što treba, koji jedan drugog zamenjuju, da se od silnih zamenika ne zna, ko je zamenjenik, niti se zna, na koga pada rad i ko je za šta nadležan. Zato se ništa ne radi. I za to niko nikome ne odgovara. Koji valja da ide na sud, predsedava sudu…. … I tako koja država boluje, tu se živi kao da će se sutra umreti, tj. nemilice se rasipa. Ako se ne govori, a ono se misli i vlada po onoj istočnjačkoj “država je kao more; ko iz njega ne zahvaća, budala je”. Što su planine od kamenja, da su od suhoga zlata, morale bi izdati pri takvome grabežu. U tome caruje ravnodušnost prema svakom zadatku narodnom. Niko ne poznaje šta je to osećaj dužnosti ni u poslu svome, ni prema društvu, ni prema državi, ni prema rodu. Nema tu prilike ni grudi da uskipte od uzbuđenja, ni duša da se prelije od oduševljenja, je i um i srce obuzdavaju hladni računi i lični interes. Nema ideala, nema ljubavi ni poštovanja, nego caruje samoživost i mržnja na sve i na svakoga… Nije deviza sve za obraz, nego sve za džep, pa i obraz. Niko se ne klanja poštenju, spremi i čestitosti, nego samo sili…. Niko nema da istraje na svom poslu, nego ga napušta, pa iščekuje da ga država hrani. I tako trgovci i zanatlije idu u činovnike, a činovnici se odaju na trgovinu. A istina je stara, da je zlo veliko, kad obućar mesi hleb, a hlebar šije obuću… … Nije dobar znak, gde se vidi, da se porok ne kažnjava, a vrlina ne nagrađuje, gde savesnost nailazi na porugu, a vrednoća na ravnodušnost. Gde društvo boluje, onde nema ljubavi prema radu. Niti pojedini hoće da rade, niti puštaju druge na rad, da se ovi radom ne bi ispred njih istakli… U takvom društvu nije razvijeno ni nacionalno osećanje. A kada toga osećanja nema, onda nemaju ni solidarnosti razni krajevi toga naroda ni u dobru, ni u zlu. Drugim rečima, takav je narod rastrojen, nemoćan, bolestan. Takav bolestan narod valja da traži uzrok svojoj bolji, jer naći njega, isto je, što naći i lek… Na ovaj način je o državi i društvu pisao Pavle Aršinov u knjižici “Nacionalno osećanje s pogovorom”. Štampana je u Beogradu 1902. godine (a možda i ne). Pavle Aršinov (Veliki Bečkerek 1855 – Zagreb, 1930) bio je profesor, pisac, nacionalni radnik i urednik lista “Privrednik“. Pisao je brojne članke iz prirodnih nauka, poljoprivrede, socijalne politike i kulturne istorije, kao i pesme i putopise. Aršinov je sarađivao i u raznim političkim i književnim novinama, časopisima i kalendarima. Najveći deo njegovih opsežnih rukopisa odnosi se na narodno prosvećivanje. Ilustracija u zaglavlju: Ulica Miloša Velikog u Beogradu krajem XIX veka (fotomagacin.com)<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":1142,"comment_status":"closed","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[7],"tags":[],"class_list":["post-1010","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-istorija"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1010","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1010"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1010\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1142"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1010"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1010"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1010"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}
\n\n\n\n![\"\"](\"https:\/\/aknjige.com\/blog\/\/wp-content\/uploads\/2019\/08\/2019-08-25_231001.jpg\")
Ilustracija u zaglavlju: Ulica Milo\u0161a Velikog u Beogradu krajem XIX veka (fotomagacin.com<\/a>)\n<\/pre>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"