{"id":1074,"date":"2019-09-02T20:52:12","date_gmt":"2019-09-02T18:52:12","guid":{"rendered":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/\/?p=1074"},"modified":"2024-04-09T23:27:52","modified_gmt":"2024-04-09T21:27:52","slug":"uspomene-sa-krfa-i-ostrva-vido-tri-pisma-i-jedna-knjiga","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/uspomene-sa-krfa-i-ostrva-vido-tri-pisma-i-jedna-knjiga\/2019\/","title":{"rendered":"Uspomene sa Krfa i ostrva Vido. Tri pisma i jedna knjiga"},"content":{"rendered":"\n

Dragi Nikola, tvoju kartu od 3. oktobra 1917. dobio sam danas. Kad bude\u0161 ovamo dolazio da me odmah na\u0111e\u0161 u ministarstvu, pa da bude\u0161 kod mene…<\/em> Ovim re\u010dima po\u010dinje pismo iz zaglavlja o kojem \u0107e biti re\u010di kasnije. Mo\u017eda bi bilo preterano ako bih rekao da svaki Srbin treba bar jednom u \u017eivotu da poseti ostrvo Krf i Vido, ali bi za po\u010detak bilo dobro da svako sazna \u0161ta se po\u010detkom 1916. i kasnije, doga\u0111alo na ovim jonskim ostrvima. Moja pretpostavka da se radi o op\u0161te poznatim \u010dinjenicama pokazala se kao neta\u010dna. Naslov ovog teksta ne odnosi se na moj boravak na ostrvu i na moje uspomene, ve\u0107 je inspirisan vojni\u010dkom fotografijom izra\u0111enom krajem 1916. godine koja je rukom naslovljena: Uspomena sa Krfa 1916. god. “Posle katastrofe.”<\/em> Ovu fotografiju, koja je deo postavke “Srpske ku\u0107e” na Krfu, mo\u017eete videti ni\u017ee.<\/p>\n\n\n\n

Tri pisma i jedna knjiga<\/h6>\n\n\n\n

Iz Beograda sam sa sobom na put poneo tri vojni\u010dka pisma poslata 1917. godine sa Krfa na Solunski front i jednu knjigu Iva \u0106ipika \u0161tampanu na Krfu iste 1917. godine. Namera mi je bila da pomenute istorijske dokumente poklonim muzeju “Srpska ku\u0107a” na Krfu, jer sam to smatrao lepim i simboli\u010dnim gestom da se pomenuti dokumenti nakon sto godina vrate na mesto gde su nastali. Na kraju krajeva, tamo im je mesto. Kao \u0161to uskoro, nije tako skoro, od mog donatorskog poduhvata nije bilo ni\u0161ta, jer, muzej na Krfu ne prihvata donacije. O \u010demu se radi, muzej i nema svoj depo sa istorijskim predmetima i dokumentima, ve\u0107 izlo\u017ebenu postavku organizuje Istorijski muzej Srbije, i iz Beograda se svakih nekoliko godina doprema nova, ili dopunjuje stara postavka. Bar sam ja tako shvatio obrazlo\u017eenje kustosa, koji je, moram da pomenem, izuzetan \u010dovek. Postavkom smi\u0161ljenom u Beogradu nisam bio impresioniran, deluje sterilno i ne izaziva emociju. Mnogi ka\u017eu da je stara postavka bila bogatija i sa vi\u0161e autenti\u010dnih vojni\u010dkih predmeta.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure><\/div>\n\n\n\n

Kao \u0161to se \u010desto za knjige ka\u017ee da imaju svoj sopstveni \u017eivot i put, tako su i ova tri pisma i jedna knjiga krenuli na neo\u010dekivano putovanje. Pisma je 1917. godine napisao i sa ostrva Krf poslao onda\u0161nji blagajnik Ministarstva finansija kraljevine Srbije. Slao ih je svom mladom ro\u0111aku koji se, kao srpski vojnik, nalazio na Solunskom frontu. Nakon \u0161to je mladi\u0107 krajem 1917. godine preminuo, pisma su nakon zavr\u0161etka rata dopremljena u Beograd i predata mladi\u0107evoj porodici. Pisma su do 2016. godine bila u Beogradu, kada je preminuo poslednji \u017eivi \u010dlan ove porodice. Do mene su dospela u jednoj kutiji, zajedno sa ostacima njihove biblioteke koju sam kupio od novih vlasnika tog stana. U kutiji se nalazilo na desetine sli\u010dnih pisama i fotografija, ve\u0107ina iz vremena Prvog svetskog rata, koje sam poklonio Narodnoj biblioteci “Ilija M. Petrovi\u0107” iz Po\u017earevca, nakon \u0161to sam utvrdio da je ova porodica bila poreklom iz tog grada i da je zna\u010dajna za grad Po\u017earevac. Pre u\u010dinjene donacije iz kutije sam uzeo tri pisma o kojima je ovde re\u010d. Ina\u010de, radi se o porodici \u0160apinac, dvojici ro\u0111ene bra\u0107e, \u0110or\u0111u i Nikoli. Primalac pisama bio je upravo Nikola, dvadesetogodi\u0161njak koji je nakon kra\u0107e bolesti preminuo u francuskoj bolnici u Bizerti krajem 1917. godine. Posle stogodi\u0161njeg boravka u Beogradu tri pisma i jedna knjiga krenuli su ponovo na put, istom trasom samo u suprotnom smeru. 1917. godine putovala su na relaciji Krf-Solun-Beograd, a vra\u0107ala su se putem Beograd-Solun-Krf i u mom povratku opet Krf-Solun-Beograd. S obzirom da sam ih stalno imao sa sobom, planiraju\u0107i posetu Srpskoj ku\u0107i, ova tri pisma i jedna knjiga obi\u0161li su i mesto iskrcavanja srpske vojske u Guviji, groblje Drinske divizije u selu Agios Mateos i na kraju ostrvo Vido i Plavu grobnicu. Danas se nalaze u prostorijama knji\u017eare, za\u0161ti\u0107ena ispod stakla, dok im dru\u0161tvo pravi jedan kamen sa ostrva Krf i mali gr\u010dki brodi\u0107 “Corfu”.<\/p>\n\n\n\n

Groblje Drinske divizije<\/h6>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure><\/div>\n\n\n\n

Nekada\u0161nje groblje Drinske divizije je prvo znamenito mesto koje sam obi\u0161ao. Nalazi se na jugu ostrva, u blizini sela Agios Matheos (San Matijas), na putu za pla\u017eu Halikounas. Ucrtano je i na Google mapama, tako da ga je lako prona\u0107i. Pored puta je obele\u017eeno tablom i srpskom zastavom. Iako se radi o nekada\u0161njem vojni\u010dkom groblju, mada ja smatram da je “jednom groblje, uvek groblje”, samo prisustvo na tom mestu ostavlja poseban i upe\u010datljiv emotivni utisak, mo\u017eda i zbog \u010dinjenice da se radi o jednom od samo dva autenti\u010dna srpska spomenika iz vremena Prvog svetskog rata na Krfu. Naime, spomenik na groblju Drinske divizije podigli su svojim rukama 1916. godine pre\u017eiveli srpski vojnici Drinske divizije i posvetili ga svojoj paloj bra\u0107i “Drincima”. Drinska divizija se u prole\u0107e 1916. smestila u selo Agios Matheos, prema jugu ostrva, tridesetak kilometara od grada Krfa. Vojnici su tra\u017eili da ne budu razme\u0161teni uz more, ve\u0107 da ih razmeste u “kakve ba\u0161\u010de”, da ih mine \u017eelja za srpskim vo\u0107njacima. Po\u0161to je divizija bila razme\u0161tena u njegovom selu, grk Janis Janulis je dozvolio da se na njegovoj zemlji podigne vojni logor, gde su se oporavljali srpski ratnici. Na Janulisovoj zemlji, srpskom vojni\u010dkom groblju, sahranjeno je 560 srpskih vojnika \u010diji su posmrtni ostaci nakon rata preme\u0161teni u mauzolej na ostrvu Vido. Od mog prijatelja Vitka sam saznao da Janulisov praunuk u dana\u0161nje vreme dr\u017ei restoran u Moraitici, dok ku\u0107i kao najsvetiju relikviju \u010duva srpsku oficirsku sablju koju je njegov pradeda Janis dobio na poklon. U senci stabala, nekada\u0161njim grobljem koje se nalazi na blagoj padini dominira pomenuti spomenik, na \u010dijem frontalnom delu se nalazi veliki beli krst i godina 1916. Sa leve strane spomenika nalazi se reljefni prikaz srpskog vojnika van otad\u017ebine ispod kog su stihovi Vladimira Stanimirovi\u0107a:<\/p>\n\n\n\n

Na humkama u tu\u0111ini
Ne\u0107e srpsko cve\u0107e ni\u0107i.
Poru\u010dite na\u0161oj deci:
Ne\u0107emo im nikad sti\u0107i.
Pozdravite otad\u017ebinu,
Poljubite rodnu grudu.
Spomen borbe za Slobodu
Neka ove humke budu. <\/p><\/blockquote>\n\n\n\n

“Na humkama u tu\u0111ini ne\u0107e srpsko cve\u0107e ni\u0107i<\/em>“, to je poetska istina. Ali \u0107e mo\u017eda na srpskim humkama u tu\u0111ini, kroz hodo\u010da\u0161\u0107e ovim svetim mestima, ni\u0107i nova probu\u0111ena svest i sna\u017eniji identitet nekih novih generacija koje ih budu pohodile. Ono \u0161to za Grke predstavljaju Termopili i Leonida, za nas bi trebalo da predstavlja Krf, ostrvo Vido i Solunski front kao srpska “ognjena kapija”. Ratni komandant Drinske divizije Krsta Smiljani\u0107 rekao je: “Sloboda ima lica onih koji su za nju \u017eivot dali.”<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Guvija, mesto iskrcavanja prvih jednica<\/h6>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure><\/div>\n\n\n\n

Kada iz mesta Dassia krenete ka gradu Krfu (Kerkiri) prolazite kroz mesto Gouvia (Guvija ili Govino). Pored jednog od semafora stoji tabla koja informi\u0161e putnike da se skretanjem levo ide na pla\u017eu gde su 6. januara 1916. godine pristigli prvi brodovi sa srpskim vojnicima koji su se probili kroz albanske gudure i pre\u017eiveli golgotu. Na pla\u017ei, ispod srpske trobojke, stoji spomen plo\u010da koja ozna\u010dava mesto iskrcavanja. Iako turisti ne vole ovu pla\u017eu zbog muljevitog morskog dna, nama je prijala jer je delovala nestvarno tiho i mirno. Iako je bilo drugih ljudi, njihovo prisustvo i njihovi glasovi nisu uspevali da naru\u0161e nestvarnu ti\u0161inu. Mo\u017eda je to bio moj subjektivni ose\u0107aj ili se mo\u017eda ti\u0161ina nalazila u meni, ali to popodne na pla\u017ei u Guviji pamtim kao najprijatnije iskustvo. Jo\u0161 jedna impresija, gledaju\u0107i na srpsku trobojku koja se vijorila na nekih 200 metara sa moje desne strane, pomislio sam “ja pripadam generaciji koja ne zna kakav je ose\u0107aj kupati se u svom moru”. More u Guviji do\u017eiveo sam kao ne\u0161to najbli\u017ee tom iskustvu.<\/p>\n\n\n\n

Ostrvo Vido i Plava grobnica<\/h6>\n\n\n\n

Nakon kratke vo\u017enje brodi\u0107em iz grada Krfa pre\u0161li smo na ostrvo Vido. Pristani\u0161te na ostrvu Vido je zapravo mesto odakle su mrtvi srpski mu\u010denici odvo\u017eeni \u010damcima i spu\u0161tani na ve\u010dni po\u010dinak u Plavu grobnicu. Nakon kra\u0107eg pe\u0161a\u010denja uzbrdo sti\u017ee se do spomen kosturnice. Usput smo upoznali mla\u0111u devojku koja je zaposlena u mauzoleju. Njen pradeda bio je srpski vojnik koji se na Krfu o\u017eenio i ostao tu da \u017eivi. Ostrvo Vido danas izgleda prijatno i lepo, kao skoro bilo koje drugo gr\u010dko ostrvo. Na prvi pogled ni po \u010demu vam ne pokazuje da se 1916. godine upravo ovde odvijalo jedno od najtragi\u010dnijih poglavlja u srpskoj istoriji, \u017eivi pakao na zemlji. U dana\u0161nje vreme te\u0161ko je \u010dak i zamisliti kakva se tragedija dogodila na ovom malom ostrvcetu preko puta Krfa. Jedan od opisa koji je na mene ostavio jak utisak napisala je Jana Petrovi\u0107 u komentaru na jednu moju fotografiju. Nadam se da mi ne\u0107e zameriti, citira\u0107u ono \u0161to je napisala o ostrvu Vido.<\/p>\n\n\n\n

Moj deda, tada dete, bio je jedan od tolikih mu\u010denika koji su be\u017eali. Na Krf je stigao bez jednog prsta, to je tada bila sre\u0107a neopisiva. Pradeda ga nije prepoznao kada su se ponovo sreli. Pri\u010dama koje su se prenosile sa kolena na koleno, nema kraja, ali meni najupe\u010datljivija je ostala ba\u0161 za ostrvo Vido na koje su preba\u010deni najte\u017ei bolesnici. <\/p>

Kada sam prvi put \u0161etala ostrvom, gledala \u0161umu, delovalo je mirno i u hladu, a u glavi mi je odzvanjala dedina re\u010denica: kamenje i pesak svuda, bez drvceta i hlada, beskona\u010dna vrelina, jaukanje na sve strane…<\/strong><\/p>

Ta slika je bila urezana mom dedi, a ja sam nemo i tu\u017eno posmatrala ovo ostrvo sa se\u0107anjem na njihovo masovno stradanje…
“Tamo daleko, gde cveta limun \u017eut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.” <\/p>Jana Petrovi\u0107<\/em><\/cite><\/blockquote>\n\n\n\n

Istina, danas je prili\u010dno po\u0161umljeno, vrlo mirno i tiho. Srbi i Grci se iz pijeteta prema postradalim srpskim vojnicima na njegovim obalama ne kupaju. Pedeset godina nakon rata gr\u010dki brodi\u0107i u tim vodama nisu lovili ribu. Do spomen kosturnice se sti\u017ee vrlo brzo. Nalazi se na blagom uzvi\u0161enju i gleda pravo na Plavu grobnicu. Mauzolej od belog kamena se pod odre\u0111enim uglom vidi i sa broda i sa ostrva Krfa. U ovom ve\u010dnom stani\u0161tu srpskih mu\u010denika nalaze se ostaci 2764 na\u0161a vojnika. U centralnom delu nalaze se kasete sa kostima 1232 identifikovana vojnika koji su bili sahranjeni na raznim grobljima po Krfu, dok su u bo\u010dnim bunkerima kosturnice polo\u017eeni u zajedni\u010dku grobnicu ostaci 1532 neimenovana srpska ratnika. Podignuta je po projektu arhitekte Nikolaja Krasnova i zavr\u0161ena 1938. godine. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/a>
 Uspomena sa Krfa 1916. god. \u201cPosle katastrofe.\u201d <\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n
Da se vratimo ostrvu Vido i godini 1916. Nakon evakuacije iz albanskih luka iscrpljeni vojnici su pro\u0161li trija\u017eu na obli\u017enjem ostrvcetu Lazaret, nakon \u010dega su \u017eivotno najugro\u017eeniji upu\u0107eni na susedno ostrvo Vido, gde su francuzi postavili improvizovane bolnice. Uglavnom se radilo o mladi\u0107ima-regrutima. Prvi dani po prispe\u0107u na ostrvo su bili u\u017easni za srpsku vojsku. Zbog vrlo te\u0161kog stanja vojnika, lo\u0161ih sanitetskih uslova na ostrvu i epidemije pegavog tifusa, na ostrvu Vido je prvih dana umiralo i do 300 vojnika dnevno.  Ni vremenske prilike nisu bile naklonjene Srbima jer je po dolasku neprestano padala ledena ki\u0161a, dok su vojnici le\u017eali pod vedrim nebom, bez \u0161atora i zaklona. Preminuli su prvobitno sahranjivani na kamenoj obali ostrva, a kasnije kada vi\u0161e nije bilo mesta, \u010damcima su prevo\u017eeni i potapani u vode Jonskog mora, danas poznate kao “Plava grobnica”. Ta\u010dni podaci o broju preminulih vojnika, oficira i civila nisu poznati ni dan danas. Smatra se da je na ostrvu Vido i na raznim vojni\u010dkim grobljima na ostrvu Krf sahranjeno oko 10000 srpskih vojnika i regruta. Od tog broja u “Plavu grobnicu” je \u010damcima spu\u0161teno na ve\u010dni po\u010dinak oko 5000 srpskih vojnika. Kao \u0161to sam ve\u0107 naveo, nakon zavr\u0161etka rata vojnici sahranjeni na raznim vojni\u010dkim grobljima na ostrvu Krf su eshumirani i prene\u0161eni u mauzolej na ostrvu Vido. Da li su prene\u0161eni svi ili mnogi jo\u0161 uvek po\u010divaju me\u0111u krfskim maslinjacima, to mi nije poznato. S obzirom da je navedeno da u mauzoleju po\u010divaju ostaci 2764 srpska vojnika, dok je u “Plavoj grobnici” na\u0161lo ve\u010dni mir njih oko 5000, najverovatnije da nisu svi i da neznanih grobova srpskih junaka ima na Vidu i Krfu i dan danas.  Pitanje je da li je vojska usled te\u0161ke situacije bila u mogu\u0107nosti da redovno i ta\u010dno vodi evidenciju. <\/p>\n\n\n\n
Ostrvo Vido i potresni doga\u0111aji 1916. godine inspirisali su pesnika Milutina Boji\u0107a da napi\u0161e i 1917. na Krfu objavi knjigu “Pesme bola i ponosa” u kojoj je prvi put objavljena \u010duvena pesma “Plava grobnica”.<\/h6>\n\n\n\n
Dr Aleksandar Nedok, autor knjiga “Povla\u010denje srpske vojske ka albanskom primorju i njena evakuacija na Krf 1915\/1916” i “Srpski vojni sanitet u Prvom svetskom ratu” je slede\u0107im re\u010dima opisao de\u0161avanja po\u010detkom 1916. godine: <\/p>\n\n\n\n
Prema pouzdanim svedocima zbivanja, prve 3 nedelje, umiranje na ostrvu Vido je bilo toliko veliko, dnevno je umiralo i po 200 i vi\u0161e vojnika, mahom mladi regruti i tre\u0107epozivci, a slu\u017ebu su vr\u0161ili samo Francuzi, pa o vo\u0111enju evidencije nije moglo biti re\u010di. Tek od 22. januara kada je na ostrvo stigla oja\u010dana Moravska stalna bolnica, pristupljeno je postepenom pobolj\u0161anju stanja i smanjenju smrtnosti. Niko ne zna koliko ih je umrlo i spu\u0161teno u “Plavu grobnicu”, ceni se 4.500-5.000. Jedino za regrute, upore\u0111ivanjem brojki sa mesta iskrcavanja (5.140) sa onima koliko ih je preostalo i poslato na oporavak u Bizertu (3.958), utvrdio sam da je od regruta umrlo 1.182 i ve\u0107ina spu\u0161tena u more. Ukupan broj umrlih na Krfu je izme\u0111u 9.500 i 10.000, cela jedna divizija junaka. <\/p>Gospodina Dr Aleksandra Nedoka imao sam prilike da upoznam pre par godina. Pri\u010dali smo o istoriji i knjigama. Divan \u010dovek.<\/cite><\/blockquote>\n\n\n\n
U dana\u0161nje vreme mnogi ne znaju, ili povr\u0161no znaju,  \u0161ta se po\u010detkom 1916. godine doga\u0111alo na ostrvima Krf i Vido. Da li smo zaboravili ili jednostavno o tome nismo dovoljno podu\u010davani. Ja se li\u010dno ne se\u0107am \u0161kolskih predavanja o srpskoj vojci na Krfu, sve \u0161to sam kao osnovac saznao bilo je rezultat mojih li\u010dnih interesovanja i traganja. Jednom je neko rekao:  “Ono \u0161to se nije znalo, \u010demu \u0111aci nisu u \u0161koli i kod ku\u0107e podu\u010davani, ne mo\u017ee biti ni zaboravljeno”. Pre tri godine, u januaru 2016. godine se navr\u0161ilo 100 godina od iskrcavanja na Krf, stogodi\u0161njica koja po meni nije adekvatno obele\u017eena. Moja poseta ostrvu Krf , ostrvu Vido i “Plavoj grobnici” bila je neka vrsta mog li\u010dnog hodo\u010da\u0161\u0107a i had\u017eiluka. <\/p>\n\n\n\n
Brodi\u0107em na kome je svirala pesma “Tamo daleko” vratili smo se u grad Krf, napravili pauzu za kafu i osve\u017eenje, a zatim se zaputili ka Srpskoj ku\u0107i. Ostrvo Krf je na mene ostavilo impresivan utisak i jo\u0161 dok sam boravio tamo ose\u0107ao sam \u017eelju da ga ponovo pohodim. Na\u017ealost, boravak od sedam dana je suvi\u0161e kratak, i danas imam ose\u0107aj da na ovim svetim mestima srpske istorije nisam proveo dovoljno vremena koliko sam \u017eeleo.  Prevezli smo se brodom od Krfa do Igumenice, zatim preko Soluna i Solunskog fronta putem za Srbiju, nas dvoje, tri pisma i jedna knjiga.<\/p>\n\n\n\n
\"\"
 Pogled na Plavu grobnicu i spomen plo\u010du sa stihovima Milutina Boji\u0107a. Fotomagacin.com<\/a><\/figcaption><\/figure>\n\n\n\n
 Vido je ostrvo iz grupe gr\u010dkih jonskih ostrva. To je malo ostrvo, pre\u010dnika manjeg od kilometra. Pre Prvog svetskog rata ostrvo je kori\u0161\u0107eno u opsadi Krfa (1798\u201399), kada su ga rusko-osmanski saveznici 28. februara 1799. zarobili od Francuza. Zovu ga  Ptychia, Vido ili Vidos. Ime Vidos su mu po\u010detkom XIX veka dali francuski okupatori.  U stara vremena ostrvo se nazivalo Ptychia, a neko vreme se nazivalo i Hera. Vido je nekada pripadalo venecijanskom grofu koji ga je koristio kao lovni rezervat. Od 1993. godine progla\u0161eno je za\u0161ti\u0107enim prirodni rezervatom.<\/em><\/p>\n\n\n\n
\"\"
 Ostrvo Vido. Pogled sa broda. <\/figcaption><\/figure>\n\n\n\n
\n\n\n\n
Ispravka<\/h5>\n\n\n\n
 Ovaj tekst je objavljen  2. septembra 2019. godine.  Pored ostalog, pisao sam o vojniku Nikoli \u0160apincu i naveo sam da je  preminuo u francuskoj bolnici u Bizerti krajem 1917. godine. Me\u0111utim,  dosta kasnije, u knjizi \u201cStarim tragom\u201d, autora B. \u0160vabi\u0107a, prona\u0111em Nikolu. Ova  knjiga ina\u010de donosi spisak umrlih i poginulih srpskih vojnika van  otad\u017ebine 1916-1918, sa mestima gde su sahranjeni. Na stranici CXXXV  nalazi se spisak sahranjenih srpskih vojnika u Ferivilu (Sidi Abdala) u Tunisu. U  dana\u0161nje vreme mesto se zove Menzel Bourguiba. Pod slovom \u0160, \u0160apinac  Nikola iz Po\u017earevca, slu\u017eio u IX puku, preminuo 18. januara 1918.  godine. <\/p>Ispravka se odnosi na slede\u0107u re\u010denicu: “Ina\u010de, radi se o porodici \u0160apinac, dvojici ro\u0111ene bra\u0107e, \u0110or\u0111u i Nikoli.  Primalac pisama bio je upravo Nikola, dvadesetogodi\u0161njak koji je nakon  kra\u0107e bolesti preminuo u francuskoj bolnici u Bizerti krajem 1917. “<\/em><\/cite><\/blockquote>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Kao \u0161to se \u010desto za knjige ka\u017ee da imaju svoj sopstveni \u017eivot i put, tako su i ova tri pisma i jedna knjiga krenuli na neo\u010dekivano putovanje. Pisma je 1917. godine napisao i sa ostrva Krf poslao onda\u0161nji blagajnik Ministarstva finansija kraljevine Srbije. Slao ih je svom mladom ro\u0111aku koji se, kao srpski vojnik, nalazio na Solunskom frontu. Nakon \u0161to je mladi\u0107 krajem 1917. godine preminuo, pisma su nakon zavr\u0161etka rata dopremljena u Beograd i predata mladi\u0107evoj porodici. Pisma su do 2016. godine bila u Beogradu, kada je preminuo poslednji…<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":1167,"comment_status":"closed","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[7,173],"tags":[155,20,156,158,24,157,154],"class_list":["post-1074","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-istorija","category-putovanja","tag-albanska-golgota","tag-grcka","tag-ostrva-krf-i-vido","tag-plava-grobnica","tag-prvi-svetski-rat","tag-putovanja","tag-srpska-vojska"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1074","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1074"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1074\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":6098,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1074\/revisions\/6098"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1167"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1074"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1074"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1074"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}