{"id":1391,"date":"2019-12-18T22:37:02","date_gmt":"2019-12-18T21:37:02","guid":{"rendered":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/\/?p=1391"},"modified":"2020-04-22T01:38:07","modified_gmt":"2020-04-21T23:38:07","slug":"hilandar-pogled-kroz-moju-dusu","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/hilandar-pogled-kroz-moju-dusu\/2019\/","title":{"rendered":"Hilandar, pogled kroz moju du\u0161u"},"content":{"rendered":"\n

Dugo sam razmi\u0161ljao kako da zapo\u010dnem ovaj tekst. Svaki po\u010detak koji mi je pao na pamet, \u010dinio mi se savr\u0161eno dobar. Me\u0111utim, odlu\u010dio sam se da zapo\u010dnem sa citatom oca Mojseja objavljenim u knjizi “Duhovni razogovri sa hilandarskim monasima”. U odeljku pod naslovom “Hilandar je srpski dok u njemu ima Srba” otac Mojsej ka\u017ee: “Po\u0161to se Sveta Gora smatra ba\u0161tom Presvete Bogorodice, svaki onaj koji stupi na tle Svete Gore ose\u0107a se u drugom svetu. To par\u010de Svete Gore pripada Presvetoj Bogorodici i pod Njenom je za\u0161titom.”<\/em> Upravo kako je re\u010deno, Sveta Gora je drugi svet. Nedugo po odlasku iz tog “drugog sveta”, razmi\u0161ljaju\u0107i, nailazio sam na pote\u0161ko\u0107u da izdvojim prave utiske i ose\u0107anja iz jo\u0161 uvek sve\u017ee me\u0161avine misli, slika, istorije, vere, mita i realnosti. Sve \u0161to sam video, osetio i \u010duo, izbistrilo se i sleglo tek nakon nekoliko meseci. Potrudi\u0107u se kroz tekst da vam \u0161to vi\u0161e pribli\u017eim moje li\u010dno vi\u0111ene Hilandara, zadr\u017eavaju\u0107i, naravno, jedan deo za sebe.<\/p>\n\n\n\n

U avgustu mesecu, dva meseca ranije, podneli smo zahtev za vizu, tj. blagoslov za odlazak na Svetu Goru. Petnaest dana pred put zazvonio je telefon u knji\u017eari. Knji\u017eara, izvolite<\/em>. Javio sam se na poziv, kao \u0161to i obi\u010dno \u010dinim. Pomoz Bog<\/em>, odgovorio je glas sa druge strane. Odpozdravio sam sa Bog ti pomogo, kako mogu da vam pomognem<\/em>. Interesuje me knjiga ta i ta<\/em>, pitao je jo\u0161 uvek nepoznati glas. Imamo jo\u0161 jedan primerak<\/em>, odgovorio sam. Ovde otac Domentijan iz Hilandara, kako bih mogao da poru\u010dim tu knjigu<\/em>? Ne morate da poru\u010dujete, dobi\u0107ete je na poklon 2. oktobra<\/em>, odgovorio sam. Kako mislite na poklon, ja ho\u0107u da poru\u010dim i platim knjigu<\/em>. Nema potrebe<\/em>, rekoh, 2. oktobra dolazim na Hilandar i done\u0107u vam knjigu na poklon. <\/em><\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/a>
Hilandarski metoh Kakovo, ribnjak i crkva<\/em><\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n

Prvog oktobra, malo posle podneva, posetili smo Kakovo, metoh manastira Hilandar koji se nalazi na oko pet kilometara severno od Jerisosa, na putu od Soluna ka Uranopolisu, na tre\u0107em prstu Halkidikija. Kakovo, metoh ili ti manastirsko imanje ima zanimljivu povest. Da dodam, \u017eene, koje ne mogu da stupe na tlo Svete Gore, \u010desto pose\u0107uju metoh Kakovo i tu su uvek dobrodo\u0161le. Sva stolarija i name\u0161taj, nakon obnove, koju mo\u017eete videti u Hilandaru je od drveta iz Kakova, i napravljena u kakovskim radionicama. Iako je Hilandar imao u ovoj oblasti svoje posede jo\u0161 u srednjem veku, predanje ka\u017ee da je u XVI veku Hilandaru ovo imanje darovao vrlo mo\u0107ni turski pa\u0161a. Pri\u010da ka\u017ee slede\u0107e. Nakon \u0161to dugi niz godina nije uspevao da dobije potomstvo, pa\u0161a je od monaha sa Hilandara zatra\u017eio svetu lozu Stefana Nemanje, obe\u0107av\u0161i, da ako dobije sina, da\u0107e ga u monahe. Monasi su usli\u0161ili pa\u0161inu molbu, i nakon nekog vremena pa\u0161a je dobio naslednika. Hilandarski monasi oslobodili su ga datog obe\u0107anja, a zauzvrat je tur\u010din manastiru darovao ovo imanje, koje je u to vreme bilo zna\u010dajno ve\u0107e nego \u0161to je danas. Naime, jedan deo zemlji\u0161ta su Grci svojevremeno nacionalizovali, dok je jedan manji deo prodat u te\u0161kim vremenima za manastir. U Kakovu smo se malo odmorili od puta, obi\u0161li imanje i crkvu, i zatim nastavili ka Uranopolisu. Pri dolasku vreme nas je poslu\u017eilo, pla\u017ea, kupanje, giros i mitos, pa u hotel na utakmicu Lige \u0161ampiona: Zvezda-Olimpijakos.<\/p>\n\n\n\n

2. oktobar, oko 15 \u010dasova po gr\u010dkom vremenu, manastirski autobus koji od hilandarske luke Jovanjica dovozi goste, staje ispred Hilandara i ja izlazim napolje me\u0111u prvima. Dva moja drugara sa kojima putujem, Sr\u0111an i Milo\u0161, jo\u0161 uvek su unutra, \u010dekaju na red da iza\u0111u i oni. Ta\u010dno ispred mene staje nao\u010dit monah, bledog suvonjavog lica i okruglih nao\u010dara. Gledaju\u0107i prodornim bistrim o\u010dima iznad moje glave, pravo u grupu upravo pristiglih gostiju, pita Ko je ovde Filip?<\/em> Odogovorih ja sam Filip<\/em>. Monah Nikolaj brzim pokretom pre\u0111e sa dva prsta preko mog \u010dela i re\u010de Na \u010delu ti pi\u0161e da si Filip, hajde sa mnom<\/em>. \u010cekajte, nisam ja sam do\u0161ao<\/em>, probah da mu objasnim da su mi tu i prijatelji. Hajde sa mnom<\/em>, po\u017eurivao me dr\u017ee\u0107i me za rukav. Hajde, \u010dekaju te<\/em>. Ovako je izgledao moj prvi susret sa srpskom carskom lavrom Hilandarom. Ostatak dana proveli smo u upoznavanju kroz izuzetno zanimljive razgovore sa pomenutim ocem Domentijanom. <\/p>\n\n\n\n

Jedan drugi, prethodni, monah Domentijan, poznat kao Domentijan Hilandarac, napisao je u XIII veku na Svetoj Gori \u017ditije Svetog Save<\/em>, a posle i \u017ditije Svetog Simeona<\/em>. Domentijan je knjige ispisivao na mestu nedaleko od Hilandara, u skitu Svete Trojice poznatijem kao Spasova voda. Pomenuto mesto se mo\u017ee videti kada se ide putem ka Hilandaru.<\/h6>\n\n\n\n
\"\"
Glavni ulaz u manastir Hilandar i renovirani konak<\/em><\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n

Slede\u0107eg jutra ustao sam u 4:50. Ve\u0107 u 5:30 prisutvovao sam jutarnjoj liturgiji koja se odr\u017eava u Sabornoj crkvi koju je podigao kralj Milutin 1321. godine. Pripratu je dozidao car Lazar krajem XIV veka. U 5:30 jo\u0161 uvek je potpuni mrak tako da jedino svetlo dolazi od sve\u0107a unutar crkve. Ikone u tom polumraku izgledaju jo\u0161 misti\u010dnije, lelujavi plamen sve\u0107a pravi pokretne senke i sve izgleda \u017eivlje i uverljivije nego pri dnevnom svetlu. Zatvorio sam o\u010di i prepustio se predivnom vizantijskom pojanju koje sam tada \u010duo u\u017eivo po prvi put. Ove izuzetne trenutke presekla je jedna nova misao, ovo \u0161to vidim i \u010dujem ovde, potpuno je istovetno onome \u0161to su u XIV veku slu\u0161ali i gledali na\u0161i preci, kralj Milutin, Stefan De\u010danski, car Du\u0161an i druga vlastela koja je pose\u0107ivala Hilandar. Saborna crkva u ranim jutarnjim \u010dasovim verovatno je jedino mesto na svetu gde se mo\u017eete vratiti sedam, osam vekova kroz vreme i iskusiti identi\u010dan ose\u0107aj koji su probali tada\u0161nji srpski vladari, vlastela i monasi. Liturgija se zavr\u0161ava “velikom metanijom”, poklonom na kolenima pred ikonom svete hilandarske Bogorodice trojeru\u010dice. Svakog jutra sam ustajao u 5 kako ne bih propustio Svetu liturgiju. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure><\/div>\n\n\n\n

Doru\u010dak, tj, trpeza po\u010dinje oko 7 i traje 20 minuta. To je doga\u0111aj za sebe. Stara, trpezarija kralja Milutina trenutno se renovira pa se trpeza odr\u017eava u privremenom objektu u manastirskom dvori\u0161tu. Dva dnevna obroka nisu preterano obilna ali su sasvim dovoljni i vrlo ukusni. Nijednog trenutka nismo osetili glad ili \u017eelju za vi\u0161e hrane. Na astalu su uvek stajala dva suda napunjena te\u010dno\u0161\u0107u, jedan metalni u kome je voda i drugi stakleni sa manastirskim belim vinom. Obed po\u010dinje nakon molitve. Tokom trpeze zabranjen je razgovor jer se sve vreme tokom obeda \u010ditaju odlomci iz jevan\u0111elja.<\/p>\n\n\n\n

Kada kro\u010dite u Hilandar utisak je kao da ste kod ku\u0107e, na doma\u0107em terenu, tako i mnogi drugi posetioci ka\u017eu, ne samo ja. Preovladava ose\u0107aj povratka, a ne dolaska, iako sam na Atosu po prvi put. Hilandar je srpska ku\u0107a, Save i Nemanje, Sr\u0111ana i Stevana, Filipa i Milo\u0161a, na\u0161a ku\u0107a, tvoja i moja ku\u0107a. U Hilandaru nema telefonskog signala, nema televizije, nema interneta, nema novina i dnevnih vesti, nema radija, nema muzike. Osim liturgija i trpeze, \u010dije je vreme utvr\u0111eno, nema ni vremena, jer vreme za nas manastirske goste tamo nema apsolutno nikakav zna\u010daj. Me\u0111utim, ne treba se ni previ\u0161e opustiti, jer ako zakasnite na ve\u010deru koja po\u010dinje u 17 \u010dasova, do sutra ujutro u 7 nema druge hrane. Upravo to nam se dogodilo, iza\u0161li smo u kratku \u0161etnju do Du\u0161anovog krsta i zakasnili na ve\u010deru. Spasao nas je Teodor sa tri poga\u010dice koje je imao kod sebe, ne propustiv\u0161i priliku da nas zadirkuje: “Vas dvojica ste ba\u0161 re\u0161ili da postite”. Manastir se nalazi usred netaknute prirode, \u017eivi svoj vi\u0161evekovni \u017eivot u potpunom miru i ti\u0161ini. No\u0107u mo\u017eete \u010duti zavijanje \u0161akala \u0161to vas podse\u0107a koliko ste daleko od modernog sveta. Iako tokom boravka gosti \u010desto obilaze i druge manastire na Svetoj gori, ja sam se odlu\u010dio da, s obzirom da mi je ovo prva poseta, sve vreme provedem u Hilandaru i probam da ga udahnem i osetim \u0161to je vi\u0161e mogu\u0107e. Iako se nije radilo o turisti\u010dkoj poseti, jer sebe na ovom mestu ne smatram turistom i motivi dolaska nisu turisti\u010dki, \u017eeleo bih da napomenem da ne spadam u one hiper turiste koji za kratko vreme poku\u0161avaju da posete \u0161to vi\u0161e mesta. To smatram istim kao da u deset restorana u isto vreme poru\u010dite hranu i u svakom probate samo jedan zalogaj. Niti znate \u0161ta ste u kom probali, niti kakav je bio ukus.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/a>
Saborna crkva, bunar Sv. Save (desno), pirg Sv. Save ( u pozadini desno)<\/em> <\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n

Nukleus manastira nalazi se izme\u0111u Saborne crkve, Savinog bunara i Milutinove trpezarije. Tu je i biblioteka gde ve\u0107inu vremena provodi moj dugogodi\u0161nji prijatelj Teodor. Prvobitni manastir, koji se kasnije vekovima \u0161irio, prostirao se na malom prostoru koji sam upravo opisao. Ulaz u manastir nalazio se na mestu gde se u dana\u0161nje vreme nalaze dva \u010dempresa i fijala, tj. krstionica. Dijagonalno jedan prema drugom nalaze se dva odbrambena pirga (kule), pirg Svetog \u0110or\u0111a i pirg Svetog Save, koji je u to vreme bio blago isturen, dok se danas nalazi u srednjem delu Hilandara. Prema predanju, koje treba uzeti sa rezervom, manastir je izgra\u0111en na ru\u0161evinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona<\/em>, koji je osnovan po\u010detkom 11. veka. Delovi starog manastira postoje i danas; to su pirg Svetog \u0110or\u0111a i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija. Izme\u0111u 1198. i 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice koja danas ne postoji. Na njenom mestu nalazi se nova crkva, tj. Saborni hram koji je 1321. godine podigao kralj Milutin. Na Saborni hram je dozidana Lazareva priprata na kojoj sa spoljne strane mo\u017eete videti grb kneza Lazara. Ka\u017eu da su od prvobitne gra\u0111evine preostala dva stuba ugra\u0111ena u novu crkvu.<\/p>\n\n\n\n

Vizantijski car Aleksije III An\u0111el (1195\u20141203) je Simeonu i Savi izdao zape\u010da\u0107enu zlatnu bulu kojom se stari poru\u0161eni manastir daruje kako bi mogao \u201eslu\u017eiti za primanje ljudi od srpskog naroda, \u0161to se odaju mona\u0161kom \u017eivotu.” <\/h6>\n\n\n\n

Pirg Svetog \u0110or\u0111a i prostor oko njega smatra se najstarijim delom manastira. Nalazi se na ju\u017enoj strani manastira. Ovog puta nisam ulazio u pirg jer se na njemu trenutno izvode radovi. Na vrhu pirga je tokom 12. veka izgra\u0111ena crkva Svetog Georgija u kojoj se do danas  \u010duvaju  delovi njegovih mo\u0161tiju. Vi\u0161e  puta je obnavljan i  o\u0161te\u0107ivan od strane gusara, Katalanaca  i Turaka. Tokom zemljotresa u 16. veku pirg je do\u017eiveo velika o\u0161te\u0107enja. Godine 1670. je kompletno obnovljen. Najni\u017ei slojevi pirga Svetog \u0110or\u0111a poti\u010du jo\u0161 iz 10. veka.<\/p>\n\n\n\n

Interesantno je pomenuti zapis iz Mleta\u010dkog arhiva koji govori o veri i narodnosti Skenderbegovoj. Tu se ka\u017ee da je Ivan, otac \u0110ur\u0111a Kastrioti\u0107a Skenderbega, zakupio 1426. godine pirg Svetog \u0110or\u0111a za sebe i sinove, kao i \u010detiri adelfata za njih \u010detvoro. Adelfat ozna\u010dava do\u017eivotno izdr\u017eavanje koje je manastir davao u nadoknadu za poklon koji mu je dat u imanjima ili novcu. Op\u0161irnije o navedenom \u010ditajte u posebnom tekstu “Jedna knjiga o \u0110ura\u0111u Kastrioti\u0107u Skenderbegu iz 1942<\/a>.” <\/h6>\n\n\n\n

Najve\u0107i deo vremena drugog dana proveo sam upravo u starom delu manastira, sede\u0107i na stepenicama Saborne crkve ispod loze Svetog Simeona Miroto\u010divog, gledaju\u0107i sa jedne strane na trpezariju kralja Milutina, a sa druge na bunar Svetog Save i iznad njega prostor gde se nekada nalazila kelija u kojoj se upokojio Stefan Nemanja, u mona\u0161tvu otac Simeon. Preko dana ve\u0107ina gostiju ode u obilazak okoline ili drugih manastira tako da sam ovde prona\u0161ao svoj kutak. Milo\u0161, Sr\u0111an i Sr\u0111anov prijatelj Steva oti\u0161li su tog dana do Milutinovog pirga, nekih pola sata hoda od manastira. Ostav\u0161i sam, opremljen unutra\u0161njim mirom i jednom knjigom, ovde sam \u010ditao, i \u010ditanje povremeno prekidao gledaju\u0107i oko sebe, poku\u0161avaju\u0107i da dublje i jasnije shvatim gde se nalazim i koliku duhovnu i istorijsku te\u017einu nosi ovo par\u010de zemlje poplo\u010dano ugla\u010danim kamenom. Jednostavno, kako bi se povezali sa nekim mestom, potrebno je da na tom mestu provedete odre\u0111eno vreme razmi\u0161ljaju\u0107i upravo, i samo o tom mestu, na kome se u tom trenutku nalazite. Zna\u010di, nemojte \u017euriti, \u010dak i ako ne uspete da vidite sve \u0161to ste planirali, a obi\u010dno ispadne tako, potrudite se da prou\u010dite i osetite bar jedan deo koji vam se u\u010dini interesantnim ili o kome ste prethodno ve\u0107 ne\u0161to znali i li \u010ditali. Na taj na\u010din \u0107e to mesto, ili jedan njegov deo, ostati ve\u010dno urezan u va\u0161em pam\u0107enju. Mo\u017eda \u0107ete razviti i poseban ose\u0107aj vezan za taj dan i taj prostor.<\/p>\n\n\n\n

\"\"
Savin bunar<\/em><\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure><\/div>\n\n\n\n

Pirg Svetog Save nekada je slu\u017eio kao odbrambena kula na isto\u010dnim zidinama manastira. Pirg se sastoji od \u0161est ili sedam spratova, s tim \u0161to kada u njega ulazite stupate na \u010dini mi se \u010detvrti sprat. Podrum i prva \u010detiri sprata ovog pirga su podignuti u vreme Svetog Save, dok su slede\u0107a tri sprata dogra\u0111ena u doba kralja Milutina. Vrh pirga je obnovljen 1681. godine. Na najvi\u0161em spratu se nalazi crkva-paraklis Svetog Jovana Prete\u010de koji je \u017eivopisan 1683. godine. Paraklis Svetog Jovana Prete\u010de na vrhu kule postojao je i u vreme Svetog Save. O tome nas izve\u0161tava otac Domentijan, pisac \u017eitija Svetog Simeona, gde ka\u017ee da je Sveti Sava posetio ovaj paraklis na dan o\u010deve smrti 13. februara 1200.godine. 819 godina kasnije, istim putem, korak po korak, starim i strmim drvenim stepenicama penjao sam se i ja. Povremeno sam iznad glave \u010duo \u0161um i video ponekog slepog mi\u0161a kako prole\u0107e ispod tavanice prave\u0107i nagle zaokrete. Slepi mi\u0161evi su verovatno nastanjeni u pirgu, na vi\u0161im spratovima. Poslednji sprat je \u017eivopisan, kao \u0161to sam ve\u0107 rekao freske poti\u010du s kraja 17. veka. Crkvica je mala i u tami. U\u0161ao sam na kratko, nisam se dugo zadr\u017eavao jer je bilo profesionalnih fotografa koji su tu radili svoj posao. Popeo sam se u potkrovlje sa kog se kroz uske proreze prote\u017ee pogled na Hilandar i na beskrajne \u0161ume koje ga okru\u017euju. Uski prorezi u zidovima i mali prozor\u010di\u0107i su verovatno nekada slu\u017eili za odapinjanje strela i odbranu manastira. U potkrovlju plafon je nizak pa sam vi\u0161e puta \u010delom pogodio ta\u010dno u neku od mnogih starih greda koje nose krov.<\/p>\n\n\n\n

Tre\u0107eg dana, nakon doru\u010dka, krenuli smo manastirskim autobusom do hilandarske luke Jovanjica. Naizgled lepo sun\u010dano oktobarsko jutro se na pola puta, negde kod Spasovih voda, pretvorilo u nevreme pra\u0107eno jakim vetrom i ki\u0161om. Kao \u0161to smo nakon vi\u0111enog i slutili, u luci nismo zatekli brod koji je trebao da nas preveze do spoljnjeg sveta, do Uranopolisa. U autobusu, planirali smo ostatak dana, kroz pri\u010du birali u kom restoranu \u0107emo i \u0161ta ru\u010dati. Nenaviknuti na manastirski \u017eivot, mo\u017eda malo i razma\u017eeni komforom savremenog \u017eivota, trodnevno odsustvo iz na\u0161eg sveta \u010dinilo nam se mnogo du\u017ee, kao da je proteklo tri meseca. Upravo zbog toga, vi\u0161e smo nego ranije cenili ono \u0161to nas \u010deka pri prispe\u0107u u Uranopolis. Eto kako je malo potrebno da \u010dovek shvati da ne treba sve blagodeti \u017eivota da uzima zdravo za gotovo. Hotel, restoran, hobotnica u vinu, apartman i vru\u0107 tu\u0161, espresso, internet, telefon, sve je nestalo kao dim kada je saop\u0161teno da su Grci zbog bure zabranili plovidbu i da brod ne\u0107e sti\u0107i. <\/p>\n\n\n\n

\"\"
Lokalni drugar koji nam je pravio dru\u0161tvo tokom uzaludnog \u010dekanja broda<\/em><\/figcaption><\/figure>\n\n\n\n

Autobus nas je strpljivo sa\u010dekao i potom pokisle vratio u manastir Hilandar. Neo\u010dekivano smo dobili jo\u0161 jedan poklon dan u na\u0161em manastiru. Po povratku nas je sa\u010dekao monah sa re\u010dima “Na Svetu goru se ne dolazi slu\u010dajno i sa nje se ne odlazi kada ti ho\u0107e\u0161”. Iako zvu\u010di romanti\u010dno, ovo je istina. Na Svetu goru ne mo\u017eete do\u0107i slu\u010dajno i usput jer vam treba viza, tzv. Diamantrion, za koju zahtev podnosite nekoliko meseci ranije. Odlazak mo\u017ee da bude komplikovan jer se sa Atosa mo\u017ee do\u0107i i oti\u0107i samo morskim putem, dok morske bure u odre\u0111enim periodima godine mogu da potraju i nekoliko dana. Da isku\u0161enje za mene bude jo\u0161 ve\u0107e, ma\u0161io sam se za d\u017eep i shvatio da sam ostao bez cigareta. D\u017eaba nov\u010danik sa dinarima i evrima, d\u017eaba pet vrsta razli\u010ditih platnih kartica, sve to u tom trenutku i na tom mestu nije vredelo ni\u0161ta, jer ne postoji prodavnica gde papir i plastiku mo\u017eete da upotrebite. Jo\u0161 jedan nauk za mene kako ono \u0161to smatramo uspehom i predno\u0161\u0107u mo\u017ee tek tako da nestane ili potpuno izgubi vrednost. Isto to, pod odre\u0111enim okolnostima kao \u0161to su rat, ekonomske krize, razaraju\u0107e vremenske nepogode, mo\u017ee da se dogodi i u \u017eivotu, ne samo na Atosu. \u010covek pri svakom koraku ima priliku da u\u010di i da sti\u010de iskustvo, samo ako to \u017eeli i ako otvori sebe za u\u010denje.<\/p>\n\n\n\n

\"\"
Luka Jovanjica pri prvom poku\u0161aju odlaska sa Svete Gore<\/em><\/figcaption><\/figure>\n\n\n\n

Po povratku javili smo se gostoprimcu, popili kafu a zatim su nam dodeljeni kreveti u tzv. Senari. Senara se nalazi odmah ispod manastirskih zidina, za razliku od konaka u manastiru gde smo proveli prethodne no\u0107i. Prozor iz sobe gledao je na grob \u0110or\u0111a Ro\u0161a, jedinog svetovnog \u010doveka sahranjenog na Hilandaru. Ime \u0110or\u0111e Ro\u0161 mi je ve\u0107 bilo poznato, \u010ditao sam njegove memoare iz Prvog svetskog rata i odbrane Beograda 1915. godine. Zapravo se radi o knjizi “Agonija Beograda u Svetskom ratu”. Izdanje “Grupe \u017eivih branilaca Beograda” iz 1931. godine. Ovu knjigu sam kao u\u010denik petog razreda osnovne \u0161kole dobio na poklon od mog te\u010de Radeta, i to je prva “stara i retka” knjiga koju sam posedovao u \u017eivotu. Upravo u njoj sam prvi put pro\u010ditao ime tada\u0161njeg potporu\u010dnika srpske vojske, \u0110or\u0111a Ro\u0161a. \u0110or\u0111e Ro\u0161 je te\u0161ko ranjen u juri\u0161u na Dunavskom keju, pod komandom majora Gavrilovi\u0107a. Iste 1931. objavio je i svoju knjigu pod naslovom “Na Dunavskom keju septembra 1915 godine”. Umro je iznenada, 1977. godine, u godini mog ro\u0111enja, na putu ka Hilandaru. \u010cetrdeset i dve godine kasnije prozor moje spava\u0107e sobe u manastiru Hilandaru gledao je na njegov grob, omanji, vrlo jednostavan krst izra\u0111en od belog kamena. Ve\u010de smo proveli sami u \u0161estokrevetnoj sobi uz kesicu suvih \u0161ljiva i badema, razmenjuju\u0107i utiske, analiziraju\u0107i do\u017eivljeno i pri\u010daju\u0107i o istoriji, pravoslavlju, wing chun-u i karateu.<\/p>\n\n\n\n

\u010cetvrtog dana smo odmah nakon doru\u010dka, nas dvojica i jo\u0161 15-tak ljudi, krenuli ka Jovanjici kako bi pozvali dva gliser taksija, jer se vreme u tom periodu pokazalo kao nepredvidivo i pretstavljao je rizik \u010dekati redovnu brodsku liniju u 14h. Odmah po ukrcavanju u gliser osetio sam pome\u0161ana ose\u0107anja, radost jer se vra\u0107am modernom svetu na koji sam navikao, i setu jer napu\u0161tam Hilandar za koji sam se u odre\u0111enom smislu vezao i koji mi je dao mnogo vi\u0161e nego \u0161to sam o\u010dekivao. Pri dolasku u hotel u Uranopolisu, video sam svoj pra\u0161njavi auto na parkingu, u\u0161ao u sobu, odlo\u017eio ranac u \u0107o\u0161ak, uklju\u010dio kafemat i oti\u0161ao na polu\u010dasovno tu\u0161iranje. \u010cinilo se, uistinu, da sam bio odsutan nekoliko meseci, a ne samo tri dana. Da utisak nije bio samo moj, potvrdio je i moj saputnik Milo\u0161 koji mi je u jednom trenutku stidljivo rekao, da mu se \u010dini da je od supruge i dece odvojen mnogo du\u017ei vremenski period i da mu povremeno izgleda kao da ceo njegov dosada\u0161nji \u017eivot u Beogradu \u010dini deo nekog prethodnog bitisanja.<\/p>\n\n\n\n

U Hilandaru mo\u017eete sresti razli\u010dite ljude, iz razli\u010ditih mesta i razli\u010ditih zanimanja. Za razliku od sveta u kom \u017eivimo, ovde statusni simboli nemaju vrednost i nikakvu svrhu. Tu ste na licu mesta, kao u ogledalu, suo\u010deni sa samim sobom, ogoljeni pred svetom i pred Bogom. Tu vidite \u0161ta ste i ko ste, \u010dime raspola\u017eete. U kontaktu sa drugim ljudima mo\u017eete da prika\u017eete samo ono \u0161to uistinu jeste, ni\u0161ta drugo. U odre\u0111enom smislu situacija podse\u0107a na slu\u017eenje vojnog roka, uz razliku \u0161to je ovde, iako nenametnuta, disciplina mnogo ve\u0107a. Velika ve\u0107ina gostiju je vrlo pozitivna, atmosfera je vrlo prijateljska, \u0161to smatram i prirodnim. Valjda je najgore, da na ovakvom mestu, poka\u017eete i najmanju dozu arogancije. Ako to sebi dopustite, stvarno bi trebali da se zapitate \u0161ta sa vama nije u redu.<\/p>\n\n\n\n

\"\"
Pla\u017ea pored luke Jovanjica. U pozadini se vidi vrh Atosa<\/em><\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n

Dok se poslednjih decenija u celom svetu evropskim narodima razbija identitet na razli\u010dite na\u010dine, \u0161to soficistiranim i vrlo sugestivnim TV, novinskim i internet kanalima, kako moderan \u010dovek treba da \u017eivi i da razmi\u0161lja, \u0161ta i u kojim koli\u010dinama da kupi, \u0161ta da obu\u010de i \u0161ta da jede, \u0161to migracijama koje menjanju i fizi\u010dki i kulturolo\u0161ki sastav celih regiona, Hilandar stoji uspravno kao jedan od glavnih potpornih stubova srpskog identiteta i duhovnosti. Ne samo kao neosporni dokaz \u0161ta je nekada davno bilo, ve\u0107 kao podsetnik o trajnom i ve\u010dnom, nasuprot trenutnom, krhkom i prolaznom. Jer, \u010dinjenica je da je Hilandar postojao i \u017eiveo mnogo pre nas, i da \u0107e postojati i vekovima nakon \u0161to nas vi\u0161e ne bude. Sveta srpska carska lavra \u017eivi svih ovih vekova, od 12. veka kada je manastir podignut pa do danas. Hilandar je \u017eivi svedok istorije srpskog naroda, ali i sveta. Bio je prisutan kada su njime hodili osniva\u010di srpske dr\u017eave i srpske crkve, bio je svedok najve\u0107eg uspona, i potom pada srpske srednjovekovne dr\u017eave. Bio je tu kada je pao Uro\u0161, posrnuo Vuka\u0161in a ustao Lazar. Slu\u017eila se u njemu liturgija i dok se Du\u0161an progla\u0161avao za srpskog i romejskog cara, dok je na zapadu palila i \u017earila inkvizicija, dok je oslikavana Sikstinska kapela, dok je Leonardo u ogledalu slikao Monalizu, dok je Kolumbo pristajao na ostrva Novog sveta, dok su evropljani istrebljivali naivne domoroce. Slu\u017eila se neprestano sveta liturgija dok su nestajali stari svetovi i ra\u0111ali se novi. Hilandar je ostao srpska carska lavra i pod Turcima, i tokom ustanaka za oslobo\u0111enje po\u010detkom 19. veka. Savremenik je vizantijskog cara Aleksija III An\u0111ela i Stefana Nemanje, kao i Aleksandra Obrenovi\u0107a i Nikole Tesle. Savremenik je na\u0161 i na\u0161a ku\u0107a u koju smo uvek dobrodo\u0161li. I ne samo to, bi\u0107e savremenik i duhovno uto\u010di\u0161te i generacijama koje dolaze, kao \u0161to je danas nama, kao \u0161to je ju\u010de bio na\u0161im roditeljima.<\/p>\n\n\n\n

\"\"
Odlazak gliserom sa Svete Gore<\/em><\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n

Ove godine nisam posetio druge manastire i skitove Svete Gore. Nadam se da \u0107u slede\u0107i put imati tu priliku. U me\u0111uvremenu \u010ditam razli\u010ditu literaturu na tu temu, pa bih ovde izdvojio jedan deo iz knjige pomenute na po\u010detku teksta. Radi se o razgovoru sa hilandarskim monahom ocem Mitrofanom koji u jednom delu ka\u017ee slede\u0107e: “Georgije Mamalakis je napisao knjigu o Svetoj Gori. On je tu pomenuo, na osnovu dokumenata koji su mu bili dostupni, da su mnogi svetogorski manastiri ranije bili srpski. Na primer, manastir Sveti Pavle koji je od 1360. navodno do kraja XVIII veka bio u srpskim rukama. Zatim manastir Konstamonit, koji je Radi\u010d Postupovi\u0107, oblasni knez \u0110ur\u0111a Brankovi\u0107a, obnovio i dao mu povelju 1430. godine, a 1432. mu dodelio dodatnu pomo\u0107. Onda manastiri Simonopetra i Grigorijat. Ka\u017ee se da u Ksenofontu ima srpskih tragova, ima ikona sa srpskim natpisima. Mamalakis ka\u017ee da su se u XIV veku igumani Filotejski i Karakalski potpisivali srpski. U poslednje vreme se \u010dulo da u Filoteju postoji krst cara Du\u0161ana. Meni se ukazala prilika, kad sam nedavno bio tamo, da ga vidim i da na njemu pro\u010ditam zapis. Navodi se i godina Du\u0161anove posete, posete od \u010detiri meseca Svetoj Gori. Sve manastire je obi\u0161ao, darivao i ostavio povelje.<\/em>“<\/p>\n\n\n\n

Fotografije: Filip Toma\u0161evi\u0107, Fotomagacin.com<\/pre>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Dugo sam razmišljao kako da započnem ovaj tekst. Svaki početak koji mi je pao na pamet, činio mi se savršeno dobar. Međutim, odlučio sam se da započnem sa citatom oca Mojseja objavljenim u knjizi “Duhovni razogovri sa hilandarskim monasima”. U odeljku pod naslovom “Hilandar je srpski dok u njemu ima Srba” otac Mojsej kaže: “Pošto se Sveta Gora smatra baštom Presvete Bogorodice, svaki onaj koji stupi na tle Svete Gore oseća se u drugom svetu. To parče Svete Gore pripada Presvetoj Bogorodici i pod Njenom je zaštitom.” Upravo kako je rečeno, Sveta Gora je drugi svet. Nedugo po odlasku iz tog “drugog sveta”, razmišljajući, nailazio sam na poteškoću da izdvojim prave utiske i osećanja iz još uvek sveže mešavine misli, slika, istorije, vere, mita i realnosti. Sve što sam video, osetio i čuo, izbistrilo se i sleglo tek nakon nekoliko meseci. Potrudiću se kroz tekst da vam što više približim moje lično viđene Hilandara, zadržavajući, naravno, jedan deo za sebe. U avgustu mesecu, dva meseca ranije, podneli smo zahtev za vizu, tj. blagoslov za odlazak na Svetu Goru. Petnaest dana pred put zazvonio je telefon u knjižari. Knjižara, izvolite. Javio sam se na poziv, kao što i obično činim. Pomoz Bog, odgovorio je glas sa druge strane. Odpozdravio sam sa Bog ti pomogo, kako mogu da vam pomognem. Interesuje me knjiga ta i ta, pitao je još uvek nepoznati glas. Imamo još jedan primerak, odgovorio sam. Ovde otac Domentijan iz Hilandara, kako bih mogao da poručim tu knjigu? Ne morate da poručujete, dobićete je na poklon 2. oktobra, odgovorio sam. Kako mislite na poklon, ja hoću da poručim i platim knjigu. Nema potrebe, rekoh, 2. oktobra dolazim na Hilandar i doneću vam knjigu na poklon. Prvog oktobra, malo posle podneva, posetili smo Kakovo, metoh manastira Hilandar koji se nalazi na oko pet kilometara severno od Jerisosa, na putu od Soluna ka Uranopolisu, na trećem prstu Halkidikija. Kakovo, metoh ili ti manastirsko imanje ima zanimljivu povest. Da dodam, žene, koje ne mogu da stupe na tlo Svete Gore, često posećuju metoh Kakovo i tu su uvek dobrodošle. Sva stolarija i nameštaj, nakon obnove, koju možete videti u Hilandaru je od drveta iz Kakova, i napravljena u kakovskim radionicama. Iako je Hilandar imao u ovoj oblasti svoje posede još u srednjem veku, predanje kaže da je u XVI veku Hilandaru ovo imanje darovao vrlo moćni turski paša. Priča kaže sledeće. Nakon što dugi niz godina nije uspevao da dobije potomstvo, paša je od monaha sa Hilandara zatražio svetu lozu Stefana Nemanje, obećavši, da ako dobije sina, daće ga u monahe. Monasi su uslišili pašinu molbu, i nakon nekog vremena paša je dobio naslednika. Hilandarski monasi oslobodili su ga datog obećanja, a zauzvrat je turčin manastiru darovao ovo imanje, koje je u to vreme bilo značajno veće nego što je danas. Naime, jedan deo zemljišta su Grci svojevremeno nacionalizovali, dok je jedan manji deo prodat u teškim vremenima za manastir. U Kakovu smo se malo odmorili od puta, obišli imanje i crkvu, i zatim nastavili ka Uranopolisu. Pri dolasku vreme nas je poslužilo, plaža, kupanje, giros i mitos, pa u hotel na utakmicu Lige šampiona: Zvezda-Olimpijakos. 2. oktobar, oko 15 časova po grčkom vremenu, manastirski autobus koji od hilandarske luke Jovanjica dovozi goste, staje ispred Hilandara i ja izlazim napolje među prvima. Dva moja drugara sa kojima putujem, Srđan i Miloš, još uvek su unutra, čekaju na red da izađu i oni. Tačno ispred mene staje naočit monah, bledog suvonjavog lica i okruglih naočara. Gledajući prodornim bistrim očima iznad moje glave, pravo u grupu upravo pristiglih gostiju, pita Ko je ovde Filip? Odogovorih ja sam Filip. Monah Nikolaj brzim pokretom pređe sa dva prsta preko mog čela i reče Na čelu ti piše da si Filip, hajde sa mnom. Čekajte, nisam ja sam došao, probah da mu objasnim da su mi tu i prijatelji. Hajde sa mnom, požurivao me držeći me za rukav. Hajde, čekaju te. Ovako je izgledao moj prvi susret sa srpskom carskom lavrom Hilandarom. Ostatak dana proveli smo u upoznavanju kroz izuzetno zanimljive razgovore sa pomenutim ocem Domentijanom. Jedan drugi, prethodni, monah Domentijan, poznat kao Domentijan Hilandarac, napisao je u XIII veku na Svetoj Gori Žitije Svetog Save, a posle i Žitije Svetog Simeona. Domentijan je knjige ispisivao na mestu nedaleko od Hilandara, u skitu Svete Trojice poznatijem kao Spasova voda. Pomenuto mesto se može videti kada se ide putem ka Hilandaru. Sledećeg jutra ustao sam u 4:50. Već u 5:30 prisutvovao sam jutarnjoj liturgiji koja se održava u Sabornoj crkvi koju je podigao kralj Milutin 1321. godine. Pripratu je dozidao car Lazar krajem XIV veka. U 5:30 još uvek je potpuni mrak tako da jedino svetlo dolazi od sveća unutar crkve. Ikone u tom polumraku izgledaju još mističnije, lelujavi plamen sveća pravi pokretne senke i sve izgleda življe i uverljivije nego pri dnevnom svetlu. Zatvorio sam oči i prepustio se predivnom vizantijskom pojanju koje sam tada čuo uživo po prvi put. Ove izuzetne trenutke presekla je jedna nova misao, ovo što vidim i čujem ovde, potpuno je istovetno onome što su u XIV veku slušali i gledali naši preci, kralj Milutin, Stefan Dečanski, car Dušan i druga vlastela koja je posećivala Hilandar. Saborna crkva u ranim jutarnjim časovim verovatno je jedino mesto na svetu gde se možete vratiti sedam, osam vekova kroz vreme i iskusiti identičan osećaj koji su probali tadašnji srpski vladari, vlastela i monasi. Liturgija se završava “velikom metanijom”, poklonom na kolenima pred ikonom svete hilandarske Bogorodice trojeručice. Svakog jutra sam ustajao u 5 kako ne bih propustio Svetu liturgiju. Doručak, tj, trpeza počinje oko 7 i traje 20 minuta. To je događaj za sebe. Stara, trpezarija kralja Milutina trenutno se renovira pa se trpeza održava u privremenom objektu u manastirskom dvorištu. Dva dnevna obroka nisu preterano obilna ali su sasvim dovoljni i vrlo ukusni. Nijednog trenutka nismo osetili glad ili želju za više hrane. Na astalu su uvek stajala dva suda napunjena tečnošću, jedan metalni u kome je voda i drugi stakleni sa manastirskim belim vinom. Obed počinje nakon molitve. Tokom trpeze zabranjen je razgovor jer se sve vreme tokom obeda čitaju odlomci iz jevanđelja. Kada kročite u Hilandar utisak je kao da ste kod kuće, na domaćem terenu, tako i mnogi drugi posetioci kažu, ne samo ja. Preovladava osećaj povratka, a ne dolaska, iako sam na Atosu po prvi put. Hilandar je srpska kuća, Save i Nemanje, Srđana i Stevana, Filipa i Miloša, naša kuća, tvoja i moja kuća. U Hilandaru nema telefonskog signala, nema televizije, nema interneta, nema novina i dnevnih vesti, nema radija, nema muzike. Osim liturgija i trpeze, čije je vreme utvrđeno, nema ni vremena, jer vreme za nas manastirske goste tamo nema apsolutno nikakav značaj. Međutim, ne treba se ni previše opustiti, jer ako zakasnite na večeru koja počinje u 17 časova, do sutra ujutro u 7 nema druge hrane. Upravo to nam se dogodilo, izašli smo u kratku šetnju do Dušanovog krsta i zakasnili na večeru. Spasao nas je Teodor sa tri pogačice koje je imao kod sebe, ne propustivši priliku da nas zadirkuje: “Vas dvojica ste baš rešili da postite”. Manastir se nalazi usred netaknute prirode, živi svoj viševekovni život u potpunom miru i tišini. Noću možete čuti zavijanje šakala što vas podseća koliko ste daleko od modernog sveta. Iako tokom boravka gosti često obilaze i druge manastire na Svetoj gori, ja sam se odlučio da, s obzirom da mi je ovo prva poseta, sve vreme provedem u Hilandaru i probam da ga udahnem i osetim što je više moguće. Iako se nije radilo o turističkoj poseti, jer sebe na ovom mestu ne smatram turistom i motivi dolaska nisu turistički, želeo bih da napomenem da ne spadam u one hiper turiste koji za kratko vreme pokušavaju da posete što više mesta. To smatram istim kao da u deset restorana u isto vreme poručite hranu i u svakom probate samo jedan zalogaj. Niti znate šta ste u kom probali, niti kakav je bio ukus. Nukleus manastira nalazi se između Saborne crkve, Savinog bunara i Milutinove trpezarije. Tu je i biblioteka gde većinu vremena provodi moj dugogodišnji prijatelj Teodor. Prvobitni manastir, koji se kasnije vekovima širio, prostirao se na malom prostoru koji sam upravo opisao. Ulaz u manastir nalazio se na mestu gde se u današnje vreme nalaze dva čempresa i fijala, tj. krstionica. Dijagonalno jedan prema drugom nalaze se dva odbrambena pirga (kule), pirg Svetog Đorđa i pirg Svetog Save, koji je u to vreme bio blago isturen, dok se danas nalazi u srednjem delu Hilandara. Prema predanju, koje treba uzeti sa rezervom, manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka. Delovi starog manastira postoje i danas; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija. Između 1198. i 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice koja danas ne postoji. Na njenom mestu nalazi se nova crkva, tj. Saborni hram koji je 1321. godine podigao kralj Milutin. Na Saborni hram je dozidana Lazareva priprata na kojoj sa spoljne strane možete videti grb kneza Lazara. Kažu da su od prvobitne građevine preostala dva stuba ugrađena u novu crkvu. Vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) je Simeonu i Savi izdao zapečaćenu zlatnu bulu kojom se stari porušeni manastir daruje kako bi mogao „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu.” Pirg Svetog Đorđa i prostor oko njega smatra se najstarijim delom manastira. Nalazi se na južnoj strani manastira. Ovog puta nisam ulazio u pirg jer se na njemu trenutno izvode radovi. Na vrhu pirga je tokom 12. veka izgrađena crkva Svetog Georgija u kojoj se do danas  čuvaju  delovi njegovih moštiju. Više  puta je obnavljan i  oštećivan od strane gusara, Katalanaca  i Turaka. Tokom zemljotresa u 16. veku pirg je doživeo velika oštećenja. Godine 1670. je kompletno obnovljen. Najniži slojevi pirga Svetog Đorđa potiču još iz 10. veka. Interesantno je pomenuti zapis iz Mletačkog arhiva koji govori o veri i narodnosti Skenderbegovoj. Tu se kaže da je Ivan, otac Đurđa Kastriotića Skenderbega, zakupio 1426. godine pirg Svetog Đorđa za sebe i sinove, kao i četiri adelfata za njih četvoro. Adelfat označava doživotno izdržavanje koje je manastir davao u nadoknadu za poklon koji mu je dat u imanjima ili novcu. Opširnije o navedenom čitajte u posebnom tekstu “Jedna knjiga o Đurađu Kastriotiću Skenderbegu iz 1942.” Najveći deo vremena drugog dana proveo sam upravo u starom delu manastira, sedeći na stepenicama Saborne crkve ispod loze Svetog Simeona Mirotočivog, gledajući sa jedne strane na trpezariju kralja Milutina, a sa druge na bunar Svetog Save i iznad njega prostor gde se nekada nalazila kelija u kojoj se upokojio Stefan Nemanja, u monaštvu otac Simeon. Preko dana većina gostiju ode u obilazak okoline ili drugih manastira tako da sam ovde pronašao svoj kutak. Miloš, Srđan i Srđanov prijatelj Steva otišli su tog dana do Milutinovog pirga, nekih pola sata hoda od manastira. Ostavši sam, opremljen unutrašnjim mirom i jednom knjigom, ovde sam čitao, i čitanje povremeno prekidao gledajući oko sebe, pokušavajući da dublje i jasnije shvatim gde se nalazim i koliku duhovnu i istorijsku težinu nosi ovo parče zemlje popločano uglačanim kamenom. Jednostavno, kako bi se povezali sa nekim mestom, potrebno je da na tom mestu provedete određeno vreme razmišljajući upravo, i samo o tom mestu, na kome se u tom trenutku nalazite. Znači, nemojte žuriti, čak i ako ne uspete da vidite sve što ste planirali, a obično ispadne tako, potrudite se da proučite i osetite bar jedan deo koji vam se učini interesantnim ili o kome ste prethodno već nešto znali i li čitali. Na taj način će to mesto, ili jedan njegov deo, ostati večno urezan u vašem pamćenju. Možda ćete razviti i poseban osećaj vezan za taj dan i taj prostor. Pirg Svetog Save nekada je služio kao odbrambena kula na istočnim zidinama manastira. Pirg se sastoji od šest ili sedam spratova, s tim što kada u njega ulazite stupate na čini mi se četvrti sprat. Podrum i prva četiri sprata ovog pirga su podignuti u vreme Svetog Save, dok su sledeća tri sprata dograđena u doba kralja Milutina. Vrh pirga je obnovljen 1681. godine. Na najvišem spratu se nalazi crkva-paraklis Svetog Jovana Preteče koji je živopisan 1683. godine. Paraklis Svetog Jovana Preteče na vrhu kule postojao je i u vreme Svetog Save. O tome nas izveštava otac Domentijan, pisac žitija Svetog Simeona, gde kaže da je Sveti Sava posetio ovaj paraklis na dan očeve smrti 13. februara 1200.godine. 819 godina kasnije, istim putem, korak po korak, starim i strmim drvenim stepenicama penjao sam se i ja. Povremeno sam iznad glave čuo šum i video ponekog slepog miša kako proleće ispod tavanice praveći nagle zaokrete. Slepi miševi su verovatno nastanjeni u pirgu, na višim spratovima. Poslednji sprat je živopisan, kao što sam već rekao freske potiču s kraja 17. veka. Crkvica je mala i u tami. Ušao sam na kratko, nisam se dugo zadržavao jer je bilo profesionalnih fotografa koji su tu radili svoj posao. Popeo sam se u potkrovlje sa kog se kroz uske proreze proteže pogled na Hilandar i na beskrajne šume koje ga okružuju. Uski prorezi u zidovima i mali prozorčići su verovatno nekada služili za odapinjanje strela i odbranu manastira. U potkrovlju plafon je nizak pa sam više puta čelom pogodio tačno u neku od mnogih starih greda koje nose krov. Trećeg dana, nakon doručka, krenuli smo manastirskim autobusom do hilandarske luke Jovanjica. Naizgled lepo sunčano oktobarsko jutro se na pola puta, negde kod Spasovih voda, pretvorilo u nevreme praćeno jakim vetrom i kišom. Kao što smo nakon viđenog i slutili, u luci nismo zatekli brod koji je trebao da nas preveze do spoljnjeg sveta, do Uranopolisa. U autobusu, planirali smo ostatak dana, kroz priču birali u kom restoranu ćemo i šta ručati. Nenaviknuti na manastirski život, možda malo i razmaženi komforom savremenog života, trodnevno odsustvo iz našeg sveta činilo nam se mnogo duže, kao da je proteklo tri meseca. Upravo zbog toga, više smo nego ranije cenili ono što nas čeka pri prispeću u Uranopolis. Eto kako je malo potrebno da čovek shvati da ne treba sve blagodeti života da uzima zdravo za gotovo. Hotel, restoran, hobotnica u vinu, apartman i vruć tuš, espresso, internet, telefon, sve je nestalo kao dim kada je saopšteno da su Grci zbog bure zabranili plovidbu i da brod neće stići. Autobus nas je strpljivo sačekao i potom pokisle vratio u manastir Hilandar. Neočekivano smo dobili još jedan poklon dan u našem manastiru. Po povratku nas je sačekao monah sa rečima “Na Svetu goru se ne dolazi slučajno i sa nje se ne odlazi kada ti hoćeš”. Iako zvuči romantično, ovo je istina. Na Svetu goru ne možete doći slučajno i usput jer vam treba viza, tzv. Diamantrion, za koju zahtev podnosite nekoliko meseci ranije. Odlazak može da bude komplikovan jer se sa Atosa može doći i otići samo morskim putem, dok morske bure u određenim periodima godine mogu da potraju i nekoliko dana. Da iskušenje za mene bude još veće, mašio sam se za džep i shvatio da sam ostao bez cigareta. Džaba novčanik sa dinarima i evrima, džaba pet vrsta različitih platnih kartica, sve to u tom trenutku i na tom mestu nije vredelo ništa, jer ne postoji prodavnica gde papir i plastiku možete da upotrebite. Još jedan nauk za mene kako ono što smatramo uspehom i prednošću može tek tako da nestane ili potpuno izgubi vrednost. Isto to, pod određenim okolnostima kao što su rat, ekonomske krize, razarajuće vremenske nepogode, može da se dogodi i u životu, ne samo na Atosu. Čovek pri svakom koraku ima priliku da uči i da stiče iskustvo, samo ako to želi i ako otvori sebe za učenje. Po povratku javili smo se gostoprimcu, popili kafu a zatim su nam dodeljeni kreveti u tzv. Senari. Senara se nalazi odmah ispod manastirskih zidina, za razliku od konaka u manastiru gde smo proveli prethodne noći. Prozor iz sobe gledao je na grob Đorđa Roša, jedinog svetovnog čoveka sahranjenog na Hilandaru. Ime Đorđe Roš mi je već bilo poznato, čitao sam njegove memoare iz Prvog svetskog rata i odbrane Beograda 1915. godine. Zapravo se radi o knjizi “Agonija Beograda u Svetskom ratu”. Izdanje “Grupe živih branilaca Beograda” iz 1931. godine. Ovu knjigu sam kao učenik petog razreda osnovne škole dobio na poklon od mog teče Radeta, i to je prva “stara i retka” knjiga koju sam posedovao u životu. Upravo u njoj sam prvi put pročitao ime tadašnjeg potporučnika srpske vojske, Đorđa Roša. Đorđe Roš je teško ranjen u jurišu na Dunavskom keju, pod komandom majora Gavrilovića. Iste 1931. objavio je i svoju knjigu pod naslovom “Na Dunavskom keju septembra 1915 godine”. Umro je iznenada, 1977. godine, u godini mog rođenja, na putu ka Hilandaru. Četrdeset i dve godine kasnije prozor moje spavaće sobe u manastiru Hilandaru gledao je na njegov grob, omanji, vrlo jednostavan krst izrađen od belog kamena. Veče smo proveli sami u šestokrevetnoj sobi uz kesicu suvih šljiva i badema, razmenjujući utiske, analizirajući doživljeno i pričajući o istoriji, pravoslavlju, wing chun-u i karateu. Četvrtog dana smo odmah nakon doručka, nas dvojica i još 15-tak ljudi, krenuli ka Jovanjici kako bi pozvali dva gliser taksija, jer se vreme u tom periodu pokazalo kao nepredvidivo i pretstavljao je rizik čekati redovnu brodsku liniju u 14h. Odmah po ukrcavanju u gliser osetio sam pomešana osećanja, radost jer se vraćam modernom svetu na koji sam navikao, i setu jer napuštam Hilandar za koji sam se u određenom smislu vezao i koji mi je dao mnogo više nego što sam očekivao. Pri dolasku u hotel u Uranopolisu, video sam svoj prašnjavi auto na parkingu, ušao u sobu, odložio ranac u ćošak, uključio kafemat i otišao na polučasovno tuširanje. Činilo se, uistinu, da sam bio odsutan nekoliko meseci, a ne samo tri dana. Da utisak nije bio samo moj, potvrdio je i moj saputnik Miloš koji mi je u jednom trenutku stidljivo rekao, da mu se čini da je od supruge i dece odvojen mnogo duži…<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":1593,"comment_status":"closed","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[7,173],"tags":[281,277,268,269,264,276,275,280,279,273,272,274,265,278,270,271,282],"class_list":["post-1391","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-istorija","category-putovanja","tag-basta-presvete-bogorodice","tag-hilandar-poseta","tag-kako-otici-na-hilandar","tag-kako-otici-na-svetu-goru","tag-manastir-hilandar","tag-metoh-kakovo","tag-otac-domentijan","tag-otac-mitrofan","tag-otac-mojsej","tag-pirg-svetog-dorda","tag-pirg-svetog-save","tag-saborna-crkva-hilandar","tag-sveta-gora","tag-sveta-gora-atos","tag-sveti-sava","tag-sveti-simeon","tag-uranopolis"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1391","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1391"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1391\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1593"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1391"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1391"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1391"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}