Justin Popovi\u0107, ro\u0111en kao Blagoje Popovi\u0107, duhovnik, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta. Smatra se jednim od najve\u0107ih teolo\u0161kih mislilaca novog doba kod Srba. Ro\u0111en je 1894. godine u Vranju gde je zavr\u0161io osnovnu \u0161kolu. U Beogradu zavr\u0161ava desetorazrednu bogosloviju. Profesori su mu bili Nikolaj Velimirovi\u0107, Veselin \u010cajkanovi\u0107, Stevan Mokranjac drugi. Godine 1915., tokom Prvog svetskog rata zamona\u0161io se u Skadru i za svoje duhovno ime izabrao Justin. Nakon kratkog boravka u Petrogradu 1916. godine prelazi u Englesku na Oksfordski univerzitet. Doktorirao je na atinskom Teolo\u0161kom fakultetu 1926. godine. Ve\u0107 tada sti\u010de afirmaciju kao teolo\u0161ki mislilac i u zemlji i u svetu. Uz druge poznate srpske filozofe Justin Popovi\u0107 je bio jedan od osniva\u010da Srpskog filozofskog dru\u0161tva. Nakon \u0161to je 1945. pre\u017eiveo dolazak komunista na vlast, izgubio je slu\u017ebu i proteran je iz Beograda. Od maja 1948. \u017eiveo je u manastiru \u0106elije kod Valjeva, potpuno se posvetiv\u0161i pisanju i duhovnom \u017eivotu. Umro je na svoj ro\u0111endan 1979. godine i za sobom ostavio neizbrisivi duhovni i pisani trag.<\/p>\n\n\n\n
San? \u0160ta je to san? Nije li to vra\u0107anje u nebi\u0107e? No gle, ti si se probudio iz sna. Opet si uleteo u bi\u0107e, iz nebi\u0107a u bi\u0107e. I spopada te pitanje: kada \u010dovek mo\u017ee da spava i sanja, nije li i sam od iste materije od koje i san? <\/p><\/blockquote>\n\n\n\n \n\n\n\n
Izbor iz knjige<\/h3>\n\n\n\n \n\n\n\n
- Ljubav je primenjeno ose\u0107anje Boga i ose\u0107anje li\u010dne besmrtnosti.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Studirati Dostojevskog zna\u010di mu\u010diti se njegovom do\u017eivotnom mukom, mu\u010diti se ve\u010dnim problemima.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Pravoslavnim podvigom vere \u010dovek vaskrsava sebe iz groba egoizma.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Smrt je bez jezika, bez re\u010di. Ona uvek \u0107uti. Nema upornije i podmuklije \u0107utalice u \u010dove\u010danskim svetovima. Zato ona i jeste najstra\u0161nije \u010dudovi\u0161te. Nemi neprijatelj. Ali, smrt uvek \u0107uti. Jer re\u010d zna\u010di \u017eivot, zna\u010di misao, zna\u010di – Logos. Kada bi progovorila, smrt bi umrla.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Kao \u010dudni znak pitanja \u010dovek ide kroz ovaj svet. Osetljiv za misteriju sveta, \u010dovek je neiscrpan u izmi\u0161ljanju i stavljanju pitanja sebi i svetu oko sebe. I na sva njegova pitanja odgovor je jedan: veliko \u0107utanje. Veliko \u0107utanje je najnemilosrdniji odgovor za izmu\u010denog mislioca. On bi vi\u0161e voleo ma kakav odgovor, samo ne \u0107utanje, veliko, uporno, jezivo…<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Mi \u017eivimo na geografskoj i duhovnoj vododelnici izme\u0111u dva sveta, izme\u0111u dve kulture, izme\u0111u Istoka i Zapada. Na\u0161a narodna du\u0161a poslata je u ovaj zagonetni svet, i re\u010deno joj je: \u017eivi – na o\u0161trici ma\u010da. S jedne strane, du\u0161u privla\u010di mete\u017eni Zapad magnetskom te\u017eom svojom, a s druge – mami nas spokojni Istok tajanstvenom krasotom svojom. I nas rastr\u017eu dva sveta. Kuda \u0107emo i\u0107i: na Istok ili na Zapad? Heruvimski vidovita i serafimski sluhovita mora biti na\u0161a du\u0161a da bi mogla i\u0107i putem koji se ne\u0107e zavr\u0161iti njenom smr\u0107u.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Za zdravlje na\u0161e narodne du\u0161e odgovoran je svaki od nas, i najve\u0107i i najmanji, i naju\u010deniji i najnepismeniji i najvi\u0111eniji i najponi\u017eeniji.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Kada se na\u0161a narodna du\u0161a prvi put ustumarala na raskrsnici izme\u0111u dva sveta, sveti Sava ju je odlu\u010dno poveo putem Bogo\u010doveka Hrista. Do njega, ona je bila slepa. Od smrtnog, on je du\u0161u na\u0161u okrenuo Besmrtnom, od vremenskog Ve\u010dnom, od \u010dove\u010djeg Bogo\u010dove\u010dnom. Kome \u0107e\u0161 i\u0107i, prijatelju moj, kada se du\u0161a tvoja, plava ptica tvoja, ustumara u kavezu tela tvog, ustumara rastkovskim pitanjem: \u0161ta je \u017eivot?, \u0161ta je smrt?, na\u0161ta se daje \u017eivot \u010doveku kada se zavr\u0161ava smr\u0107u? Spopadnu li te ta jeziva pitanja, ko \u0107e ti odgovoriti na njih: da li evropski \u010dovek ili Rastkov Bogo\u010dovek?<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Kada svetosavski ozbiljno zagledate u neke predstavnike na\u0161e inteligencije, vide\u0107ete da jo\u0161 nisu iza\u0161li ni iz anorganskog stanja, jer \u017eive telom i radi tela, radi te tro\u0161ne ilova\u010dne \u010daure du\u0161e svoje.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Evropska kultura po\u010diva na \u010doveku kao na temelju. Humanizam je njen glavni arhitekt. \u010covek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to – evropski \u010dovek. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono \u0161to on proglasi za istinu; smisao \u017eivota je ono \u0161to on proglasi za smisao; dobro i zlo je ono \u0161to on proglasi za dobro i zlo. Kratko i iskreno re\u010deno: evropski \u010dovek je sebe proglasio za boga. On je jezikom svoje humanisti\u010dko-pozitivisti\u010dke nauke objavio da – nema Boga. I onda je izveo zaklju\u010dak: po\u0161to Boga nema, onda sam ja – bog!<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Ironija je odnela pobedu, jer je kultura u\u010dinila \u010doveka robom materije, robom stvari. O\u010digledna je istina; evropski \u010dovek robuje stvarima, ne boguje nad njima. Samozvani bog pokloni\u010dki metani\u0161e pred stvarima, pred idolima koje je sam na\u010dionio. Nigde se toliko ne metani\u0161e pred stvarima, i nigde se toliko ne \u017eivi za stvari i radi stvari, kao u Evropi. To je idolopoklonstvo najgore vrste, jer je to klanjanje pred ilova\u010dom. Recite, zar \u010dovek ne klanja ri\u0111oj ilova\u010di, kada samo\u017eivo ljubi zemljano, ilova\u010dno telo svoje, i uporno tvrdi: telo sam i samo telo?<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Evropa ne pati od ateizma, ve\u0107 od politeizma; ne pati od nemanja bogova, ve\u0107 od premnogo bogova. Od nauke i njenih hipoteza stvorila je idole; od filozofije i njenih sistema stvorila je idole; od tehnike i njenih izuma stvorila je idole; od religije i njenih predstavnika stvorila je idole; od politike i njenih partija stvorila je idole; od mode i njenih satelita stvorila je idole. A posred svih idola na tron egoizma posadila evropskog \u010doveka…<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Stari neznabo\u017ea\u010dki feti\u0161izam odlikovao se ljudo\u017ederstvom. Zar evropska kultura nije ustima svoje nauke proglasila kao glavni princip \u017eivota – borbu za samoodr\u017eanje? \u0160ta je to ako ne poziv na ljudo\u017ederstvo? Ne zna\u010di li to: \u010dove\u010de, bori se za samoodr\u017eanje svim sredstvima; bori se, ako treba i ljudo\u017ederstvom! Glavno je \u017eiveti! glavno je odr\u017eati se u \u017eivotu! Kako? To ne podilazi pod kontrolu savesti. \u017divot je klanica na kojoj ja\u010di ima pravo da zakolje slabijeg. \u0160tavi\u0161e: slabiji ljudi su materijal za ja\u010de. Po\u0161to ni Boga ni besmrtnosti nema, onda je \u010doveku radi samoodr\u017eanja sve dopu\u0161teno. Dopu\u0161ten je greh, dopu\u0161teno zlo, dopu\u0161ten zlo\u010din. U samoj stvari, greh ne mo\u017ee postojati za \u010doveka, za koga ne posti Bog, jer je greh – greh pred Bogom. Ako Boga nema, onda ni greha nema, ni zla nema, ni zlo\u010dina nema…<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- \u0160ta je \u010dovek koji pori\u010de du\u0161u u sebi i u svetu oko sebe? Ni\u0161ta drugo do uniformisana ilova\u010da, hode\u0107i mrtva\u010dki sanduk od ilova\u010de.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Zaljubljen u stvari, evropski \u010dovek je najzad i sam postao – stvar. Li\u010dnost je obescenjena i razorena; postao je \u010dovek=stvar. Nema celog, integralnog, besmrtnog \u010doveka, ve\u0107 sami razlomci \u010doveka, telesna lju\u0161tura iz koje je proteran besmrtni duh. Dodu\u0161e, lju\u0161tura je ugla\u010dana, politirana, tetovirana, ali je ipak lju\u0161tura. Evropska kultura je obezdu\u0161ila \u010doveka, ove\u0161tastvila ga i mehanizovala. Finale je dirljivo tu\u017ean i potresno tragi\u010dan: \u010dovek – bezdu\u0161na stvar me\u0111u bezdu\u0161nim stvarima.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Zar ta spolja\u0161nja, ko\u017ena, povr\u0161na haljinska kultura nije zarazila veliki deo na\u0161e zemlje? Zar je malo njih me\u0111u nama koji o \u010doveku sude po njegovoj garderobi i jelovniku? Otpav\u0161i od svetosavske vere, veliki deo na\u0161e inteligencije je otpao od svetosavskog pogleda na svet i \u017eivot, a time otpao od naroda, odnarodio se…<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- \u010cove\u010de, budi gord i sre\u0107an! – poru\u010duje evropskom \u010doveku zavr\u0161itelj evropske kulture, Ni\u010de. Smiris, gordij \u010delovjek = smiri se, gordi \u010dove\u010de! poru\u010duje slovenskom \u010doveku apostol pravoslavne kulture, Dostojevski.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Misao – kakvo iznena\u0111enje! Misliti? O! to je takva umetnost; sigurno: umetnost nad umetnostima. A ose\u0107anje? Tu je tek \u010dudotvorna radionica. Obratite pa\u017enju na misao: kako nastaje u vama, kako se ra\u0111a, kako nailazi? otkuda to ona dolazi? Misao, to je najtajanstveniji neznanko u tebi. A ose\u0107anje? drugi neznanko pored prvoga, ne manje tajanstven od njega. A instinkt? to je neka tama u meni koja be\u017ei od svake svetlosti; a hvata te, vu\u010de u neke dubine, u neke nesagledne tmine. Gde je \u010dovek najvi\u0161e prisutan, gde ga ima najvi\u0161e: u mislima, u ose\u0107anjima ili u instinktima? Po svemu, \u010doveka ima najmanje u telu, vi\u0161e u mislima, najvi\u0161e u ose\u0107anjima.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- I najfantasti\u010dniji roman \u017dila Verna nije ni pribli\u017eno tako fantasti\u010dan kao jedan maju\u0161ni cvet, a kamoli kao ovaj svet…<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Pretpostavite, ovaj svet ne postoji. I neko nadkozmi\u010dko Bi\u0107e, po svojoj svemo\u0107noj volji i neobja\u0161njivoj \u017eelji, odredi vas da po svojoj zamisli stvorite svet. Pritom, vama se daje potpuna sloboda i zamisli i akcije. Najvi\u0161e Bi\u0107e bi vas snabdelo materijalom koji bi vam bio potreban za stvaranje svsta. Da li biste pristali da budete arhitekt takvoga sveta: \u0160ta biste postavili kao temelj, \u0161ta uneli kao materijal, \u0161ta odredili kao cilj. Kakva biste sve bi\u0107a izmislili, u kakve ih sfere i atmosfere stavili? Da li biste izvesnim bi\u0107ima dali misao i ose\u0107anje, ili biste im mesto misli i ose\u0107anja dali ne\u0161to drugo? Zar biste u neku vrstu bi\u0107a uneli tugu, bol, suze, ljubav? Koliko biste, na primer, dali \u010dula bi\u0107u koje bi li\u010dilo na \u010doveka? Ne biste li pogre\u0161ili ako mu date manji broj \u010dula no \u0161to \u010dovek ima; i jo\u0161 vi\u0161e pogre\u0161ili ako mu date ve\u0107i broj? A \u0161ta bi tek bilo, ako biste mu mesto jednog srca stavili u grudi deset? Kada u svima pojedinostima izradite i podrobno razradite plan svoga sveta, jeste li sigurni, da niste ne\u0161to glavno propustili? O, sigurni ste, sigurni i vi i ja, da ste morali makar ne\u0161to propustiti, zbog \u010dega bi se va\u0161 svet sru\u0161io pre no \u0161to bi bio gotov. Budimo konkretni: vi biste najpre postavili temelje svome svetu. Ali, na \u010demu biste ih postavili? Pogledajte, ova na\u0161a planeta stoji na vazduhu kao na temelju! A vazduh stoji na bezvazdu\u0161nom prostoru! A bezvazdu\u0161ni prostor na nekim nevidljivim \u010desticama koje nauka naziva atomima. A atomi na elektronima. A elektroni opet na praelektronima. A praelektroni na fotonima. A fotoni na nematerijalnom etru! A nematerijalni etar na jo\u0161 ne\u010dem nematerijalnijem i nevidljivijem! I tako u beskraj. Jer ljudska logika, i kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz umetnost \u017eudno hita iz manje zagonetke u ve\u0107u, tone iz jedne nevidljivosti u drugu, dok ne utone u ko zna kakve nevidljivosti! Nemojte zbog toga osu\u0111ivati ljudsku logiku. Ta ona po samoj prirodi svojoj nije u stanju da zamisli kraj onome \u0161to je nevidljivo, a to zna\u010di onome \u0161to je beskrajno. I na\u0161a logika, i na\u0161a planeta, i na\u0161 kosmos, sve je to opkoljeno nekim bezbrojnim nevidljivostima i nekim bezmernim beskrajnostima. Sva na\u0161a znanja o svetu i \u010doveku, sva na\u0161a prorokovanja o njima, sabiraju se u jedno znanje i jedno proro\u0161tvo. To znanje, to proro\u0161tvo glasi: ovaj vidljivi svet stoji i postoji na nevidljivostima, nevidljivostima kojima nema ni broja ni kraja…<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- \u010covek ne mo\u017ee da se odbrani od nametljivog pitanja: \u0161ta je najva\u017enije u ovom svetu? U ovom vidljivom svetu najva\u017enije je ono \u0161to je nevidljivo, neopipljivo, nesagledno. Eto, radijum je najstrahovitija sila, ali sila nevidljiva. Gravitaciona te\u017ea dr\u017ei i odr\u017eava u \u010dudesnom poretku bezbrojne sun\u010dane sisteme, ali je i ona nevidljiva. I jadni homo sapiens sa tugom, ili \u0161krgutom zuba, priznaje: temelj svega vidljivoga jeste ne\u0161to nevidljivo. <\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Nevidljivo je srce vidljivog, jezgro vidljivog. Vidljivo nije ni\u0161ta drugo do ljuska oko nevidljivog. Vidljiv je slavuj, ali je nevidljiva \u017eivotna sila koja ga dr\u017ei u postojanju. A \u0161ta da ka\u017eemo o samom \u010doveku? Tu se nevidljivo sa vidljivim zagrlilo strasnim zagrljajem. \u010covek ide u smrt za izvesnu misao, za izvesnu ideju. A gle, misao je ne\u0161to nevidljivo, ideja je ne\u0161to nevidljivo. Ako nije tako, poka\u017eite mi ih da ih o\u010dima vidim. \u010covek \u017eivi onim \u0161to je nevidljivo u njemu. Kada to nevidljivo napusti \u010doveka, onda telo umire.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Svaka stvar u ovome svetu jeste ram, u koji je Bog uramio po jednu misao svoju… Idu\u0107i od \u010doveka do \u010doveka, mi idemo od jedne ikone Bo\u017eje do druge… Stoga je svaki \u010dovek na\u0161 brat, na\u0161 besmrtni brat, jer svaki \u010dovek ima lik Bo\u017eji u du\u0161i svojoj.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Ima li ovaj svet logiku, svet u svim svojim pojedinostima i u svojoj sveobuhvatnoj celini? Da, ima: Bog Logos je jedina logika sveta; u Logosu je i logika, samo u Logosu. To je za srpsku du\u0161u prona\u0161ao i utvrdio, on, na\u0161 prvi istinski filosof, Rastko Nemanji\u0107. Bog Logos koji je postao \u010dovek, postao telo, postao materija, i u sferi ljudske istorije \u017eiveo i delao kao Bogo\u010dovek Isus Hristos.<\/li><\/ul>\n\n\n\n
- Koja je to na\u0161a istorijska vrednost, a da, posredno ili neposredno, ne vodi poreklo od Svetoga Save? Svetosavsko Evan\u0111elje putuje iz jednog srpskog pokolenja u drugo. Eno Evan\u0111elja majke Jevrosime: Sine Marko, jedini u majke, Ne bila ti moja rana kleta, Nemoj, sine, ogre\u0161iti du\u0161e. Nemoj, sine, govoriti krivo, Ni po babu, ni po stri\u010devima, Ve\u0107 po pravdi Boga istinoga. Bolje ti je izgubiti glavu, Nego svoju ogre\u0161iti du\u0161u<\/em>. I ovo je sve od Svetoga Save. Besmrtna du\u0161a \u010dovekova je najve\u0107a vrednost. Glavno je ne ogre\u0161iti se o nju… Sve \u0161to je u na\u0161oj istoriji besmrtno, veliko i slavno, stvoreno je svetosavskim Evan\u0111eljem…<\/li><\/ul>\n\n\n\n
Duh na\u0161eg vremena ima jedan kategori\u010dki imperativ: carpe diem<\/em> (ugrabi dan!); duh Hristove Ve\u010dnosti ima svoj imperativ: carpe aeternitatem<\/em> (ugrabi ve\u010dnost!).<\/p>O Duhu vremena – Justin Popovi\u0107. Edicija: Biseri srpske knji\u017eevnosti br. 44, Beograd 2005<\/em><\/cite><\/blockquote>\n\n\n\n \n\n\n\n
<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Zbirka “O duhu vremena” (Politika, Narodna knjiga, Beograd 2005) sastoji se iz više dela Justina Popovića. To su: Filosofija i religija F. M. Dotojevskog; Meterlink “Pred veliko ćutanje”; Na vododelnici kultura; Svetosavska filosofija života; Svetosavska filosofija vrednosti i merila; Strašni sud nad Bogom; Vaskresenje Bogočoveka Hrista; Osuđeni na besmrtnost; Naša inteligencija i naša Crkva; O duhu vremena; Mala voštanica na grobu velikog prijatelja, i još par drugih. Justin Popović, rođen kao Blagoje Popović, duhovnik, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta. Smatra se jednim od najvećih teoloških mislilaca novog doba kod Srba. Rođen je 1894. godine u Vranju gde je završio osnovnu školu. U Beogradu završava desetorazrednu bogosloviju. Profesori su mu bili Nikolaj Velimirović, Veselin Čajkanović, Stevan Mokranjac drugi. Godine 1915., tokom Prvog svetskog rata zamonašio se u Skadru i za svoje duhovno ime izabrao Justin. Nakon kratkog boravka u Petrogradu 1916. godine prelazi u Englesku na Oksfordski univerzitet. Doktorirao je na atinskom Teološkom fakultetu 1926. godine. Već tada stiče afirmaciju kao teološki mislilac i u zemlji i u svetu. Uz druge poznate srpske filozofe Justin Popović je bio jedan od osnivača Srpskog filozofskog društva. Nakon što je 1945. preživeo dolazak komunista na vlast, izgubio je službu i proteran je iz Beograda. Od maja 1948. živeo je u manastiru Ćelije kod Valjeva, potpuno se posvetivši pisanju i duhovnom životu. Umro je na svoj rođendan 1979. godine i za sobom ostavio neizbrisivi duhovni i pisani trag. San? Šta je to san? Nije li to vraćanje u nebiće? No gle, ti si se probudio iz sna. Opet si uleteo u biće, iz nebića u biće. I spopada te pitanje: kada čovek može da spava i sanja, nije li i sam od iste materije od koje i san? Izbor iz knjige Ljubav je primenjeno osećanje Boga i osećanje lične besmrtnosti. Studirati Dostojevskog znači mučiti se njegovom doživotnom mukom, mučiti se večnim problemima. Pravoslavnim podvigom vere čovek vaskrsava sebe iz groba egoizma. Smrt je bez jezika, bez reči. Ona uvek ćuti. Nema upornije i podmuklije ćutalice u čovečanskim svetovima. Zato ona i jeste najstrašnije čudovište. Nemi neprijatelj. Ali, smrt uvek ćuti. Jer reč znači život, znači misao, znači – Logos. Kada bi progovorila, smrt bi umrla. Kao čudni znak pitanja čovek ide kroz ovaj svet. Osetljiv za misteriju sveta, čovek je neiscrpan u izmišljanju i stavljanju pitanja sebi i svetu oko sebe. I na sva njegova pitanja odgovor je jedan: veliko ćutanje. Veliko ćutanje je najnemilosrdniji odgovor za izmučenog mislioca. On bi više voleo ma kakav odgovor, samo ne ćutanje, veliko, uporno, jezivo… Mi živimo na geografskoj i duhovnoj vododelnici između dva sveta, između dve kulture, između Istoka i Zapada. Naša narodna duša poslata je u ovaj zagonetni svet, i rečeno joj je: živi – na oštrici mača. S jedne strane, dušu privlači metežni Zapad magnetskom težom svojom, a s druge – mami nas spokojni Istok tajanstvenom krasotom svojom. I nas rastržu dva sveta. Kuda ćemo ići: na Istok ili na Zapad? Heruvimski vidovita i serafimski sluhovita mora biti naša duša da bi mogla ići putem koji se neće završiti njenom smrću. Za zdravlje naše narodne duše odgovoran je svaki od nas, i najveći i najmanji, i najučeniji i najnepismeniji i najviđeniji i najponiženiji. Kada se naša narodna duša prvi put ustumarala na raskrsnici između dva sveta, sveti Sava ju je odlučno poveo putem Bogočoveka Hrista. Do njega, ona je bila slepa. Od smrtnog, on je dušu našu okrenuo Besmrtnom, od vremenskog Večnom, od čovečjeg Bogočovečnom. Kome ćeš ići, prijatelju moj, kada se duša tvoja, plava ptica tvoja, ustumara u kavezu tela tvog, ustumara rastkovskim pitanjem: šta je život?, šta je smrt?, našta se daje život čoveku kada se završava smrću? Spopadnu li te ta jeziva pitanja, ko će ti odgovoriti na njih: da li evropski čovek ili Rastkov Bogočovek? Kada svetosavski ozbiljno zagledate u neke predstavnike naše inteligencije, videćete da još nisu izašli ni iz anorganskog stanja, jer žive telom i radi tela, radi te trošne ilovačne čaure duše svoje. Evropska kultura počiva na čoveku kao na temelju. Humanizam je njen glavni arhitekt. Čovek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to – evropski čovek. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono što on proglasi za istinu; smisao života je ono što on proglasi za smisao; dobro i zlo je ono što on proglasi za dobro i zlo. Kratko i iskreno rečeno: evropski čovek je sebe proglasio za boga. On je jezikom svoje humanističko-pozitivističke nauke objavio da – nema Boga. I onda je izveo zaključak: pošto Boga nema, onda sam ja – bog! Ironija je odnela pobedu, jer je kultura učinila čoveka robom materije, robom stvari. Očigledna je istina; evropski čovek robuje stvarima, ne boguje nad njima. Samozvani bog poklonički metaniše pred stvarima, pred idolima koje je sam načionio. Nigde se toliko ne metaniše pred stvarima, i nigde se toliko ne živi za stvari i radi stvari, kao u Evropi. To je idolopoklonstvo najgore vrste, jer je to klanjanje pred ilovačom. Recite, zar čovek ne klanja riđoj ilovači, kada samoživo ljubi zemljano, ilovačno telo svoje, i uporno tvrdi: telo sam i samo telo? Evropa ne pati od ateizma, već od politeizma; ne pati od nemanja bogova, već od premnogo bogova. Od nauke i njenih hipoteza stvorila je idole; od filozofije i njenih sistema stvorila je idole; od tehnike i njenih izuma stvorila je idole; od religije i njenih predstavnika stvorila je idole; od politike i njenih partija stvorila je idole; od mode i njenih satelita stvorila je idole. A posred svih idola na tron egoizma posadila evropskog čoveka… Stari neznabožački fetišizam odlikovao se ljudožderstvom. Zar evropska kultura nije ustima svoje nauke proglasila kao glavni princip života – borbu za samoodržanje? Šta je to ako ne poziv na ljudožderstvo? Ne znači li to: čoveče, bori se za samoodržanje svim sredstvima; bori se, ako treba i ljudožderstvom! Glavno je živeti! glavno je održati se u životu! Kako? To ne podilazi pod kontrolu savesti. Život je klanica na kojoj jači ima pravo da zakolje slabijeg. Štaviše: slabiji ljudi su materijal za jače. Pošto ni Boga ni besmrtnosti nema, onda je čoveku radi samoodržanja sve dopušteno. Dopušten je greh, dopušteno zlo, dopušten zločin. U samoj stvari, greh ne može postojati za čoveka, za koga ne posti Bog, jer je greh – greh pred Bogom. Ako Boga nema, onda ni greha nema, ni zla nema, ni zločina nema… Šta je čovek koji poriče dušu u sebi i u svetu oko sebe? Ništa drugo do uniformisana ilovača, hodeći mrtvački sanduk od ilovače. Zaljubljen u stvari, evropski čovek je najzad i sam postao – stvar. Ličnost je obescenjena i razorena; postao je čovek=stvar. Nema celog, integralnog, besmrtnog čoveka, već sami razlomci čoveka, telesna ljuštura iz koje je proteran besmrtni duh. Doduše, ljuštura je uglačana, politirana, tetovirana, ali je ipak ljuštura. Evropska kultura je obezdušila čoveka, oveštastvila ga i mehanizovala. Finale je dirljivo tužan i potresno tragičan: čovek – bezdušna stvar među bezdušnim stvarima. Zar ta spoljašnja, kožna, površna haljinska kultura nije zarazila veliki deo naše zemlje? Zar je malo njih među nama koji o čoveku sude po njegovoj garderobi i jelovniku? Otpavši od svetosavske vere, veliki deo naše inteligencije je otpao od svetosavskog pogleda na svet i život, a time otpao od naroda, odnarodio se… Čoveče, budi gord i srećan! – poručuje evropskom čoveku završitelj evropske kulture, Niče. Smiris, gordij čelovjek = smiri se, gordi čoveče! poručuje slovenskom čoveku apostol pravoslavne kulture, Dostojevski. Misao – kakvo iznenađenje! Misliti? O! to je takva umetnost; sigurno: umetnost nad umetnostima. A osećanje? Tu je tek čudotvorna radionica. Obratite pažnju na misao: kako nastaje u vama, kako se rađa, kako nailazi? otkuda to ona dolazi? Misao, to je najtajanstveniji neznanko u tebi. A osećanje? drugi neznanko pored prvoga, ne manje tajanstven od njega. A instinkt? to je neka tama u meni koja beži od svake svetlosti; a hvata te, vuče u neke dubine, u neke nesagledne tmine. Gde je čovek najviše prisutan, gde ga ima najviše: u mislima, u osećanjima ili u instinktima? Po svemu, čoveka ima najmanje u telu, više u mislima, najviše u osećanjima. I najfantastičniji roman Žila Verna nije ni približno tako fantastičan kao jedan majušni cvet, a kamoli kao ovaj svet… Pretpostavite, ovaj svet ne postoji. I neko nadkozmičko Biće, po svojoj svemoćnoj volji i neobjašnjivoj želji, odredi vas da po svojoj zamisli stvorite svet. Pritom, vama se daje potpuna sloboda i zamisli i akcije. Najviše Biće bi vas snabdelo materijalom koji bi vam bio potreban za stvaranje svsta. Da li biste pristali da budete arhitekt takvoga sveta: Šta biste postavili kao temelj, šta uneli kao materijal, šta odredili kao cilj. Kakva biste sve bića izmislili, u kakve ih sfere i atmosfere stavili? Da li biste izvesnim bićima dali misao i osećanje, ili biste im mesto misli i osećanja dali nešto drugo? Zar biste u neku vrstu bića uneli tugu, bol, suze, ljubav? Koliko biste, na primer, dali čula biću koje bi ličilo na čoveka? Ne biste li pogrešili ako mu date manji broj čula no što čovek ima; i još više pogrešili ako mu date veći broj? A šta bi tek bilo, ako biste mu mesto jednog srca stavili u grudi deset? Kada u svima pojedinostima izradite i podrobno razradite plan svoga sveta, jeste li sigurni, da niste nešto glavno propustili? O, sigurni ste, sigurni i vi i ja, da ste morali makar nešto propustiti, zbog čega bi se vaš svet srušio pre no što bi bio gotov. Budimo konkretni: vi biste najpre postavili temelje svome svetu. Ali, na čemu biste ih postavili? Pogledajte, ova naša planeta stoji na vazduhu kao na temelju! A vazduh stoji na bezvazdušnom prostoru! A bezvazdušni prostor na nekim nevidljivim česticama koje nauka naziva atomima. A atomi na elektronima. A elektroni opet na praelektronima. A praelektroni na fotonima. A fotoni na nematerijalnom etru! A nematerijalni etar na još nečem nematerijalnijem i nevidljivijem! I tako u beskraj. Jer ljudska logika, i kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz umetnost žudno hita iz manje zagonetke u veću, tone iz jedne nevidljivosti u drugu, dok ne utone u ko zna kakve nevidljivosti! Nemojte zbog toga osuđivati ljudsku logiku. Ta ona po samoj prirodi svojoj nije u stanju da zamisli kraj onome što je nevidljivo, a to znači onome što je beskrajno. I naša logika, i naša planeta, i naš kosmos, sve je to opkoljeno nekim bezbrojnim nevidljivostima i nekim bezmernim beskrajnostima. Sva naša znanja o svetu i čoveku, sva naša prorokovanja o njima, sabiraju se u jedno znanje i jedno proroštvo. To znanje, to proroštvo glasi: ovaj vidljivi svet stoji i postoji na nevidljivostima, nevidljivostima kojima nema ni broja ni kraja… Čovek ne može da se odbrani od nametljivog pitanja: šta je najvažnije u ovom svetu? U ovom vidljivom svetu najvažnije je ono što je nevidljivo, neopipljivo, nesagledno. Eto, radijum je najstrahovitija sila, ali sila nevidljiva. Gravitaciona teža drži i održava u čudesnom poretku bezbrojne sunčane sisteme, ali je i ona nevidljiva. I jadni homo sapiens sa tugom, ili škrgutom zuba, priznaje: temelj svega vidljivoga jeste nešto nevidljivo. Nevidljivo je srce vidljivog, jezgro vidljivog. Vidljivo nije ništa drugo do ljuska oko nevidljivog. Vidljiv je slavuj, ali je nevidljiva životna sila koja ga drži u postojanju. A šta da kažemo o samom čoveku? Tu se nevidljivo sa vidljivim zagrlilo strasnim zagrljajem. Čovek ide u smrt za izvesnu misao, za izvesnu ideju. A gle, misao je nešto nevidljivo, ideja je nešto nevidljivo. Ako nije tako, pokažite mi ih da ih očima vidim. Čovek živi onim što je nevidljivo u njemu. Kada to nevidljivo napusti čoveka, onda telo umire. Svaka stvar u ovome svetu jeste ram, u koji je Bog uramio po jednu misao svoju… Idući od čoveka do čoveka, mi idemo od jedne ikone Božje do druge… Stoga je svaki čovek naš brat, naš besmrtni brat, jer svaki čovek ima lik Božji u duši svojoj. Ima li ovaj svet logiku, svet u svim svojim pojedinostima i u svojoj sveobuhvatnoj celini? Da, ima: Bog Logos je jedina logika sveta; u Logosu je i logika, samo u Logosu. To je za srpsku dušu pronašao i utvrdio, on, naš prvi istinski filosof, Rastko Nemanjić. Bog Logos koji je postao čovek, postao telo, postao materija, i u sferi ljudske istorije živeo i delao kao Bogočovek Isus Hristos. Koja je to naša istorijska vrednost, a da, posredno ili neposredno, ne vodi poreklo od Svetoga Save? Svetosavsko Evanđelje putuje iz jednog srpskog pokolenja u drugo. Eno Evanđelja majke Jevrosime: Sine Marko, jedini u majke, Ne bila ti moja rana kleta, Nemoj, sine, ogrešiti duše. Nemoj, sine, govoriti krivo, Ni po babu, ni po stričevima, Već po pravdi Boga istinoga. Bolje ti je izgubiti glavu, Nego svoju ogrešiti dušu. I ovo je sve od Svetoga Save. Besmrtna duša čovekova je najveća vrednost. Glavno je ne ogrešiti se o nju… Sve što je u našoj istoriji besmrtno, veliko i slavno, stvoreno je svetosavskim Evanđeljem… Duh našeg vremena ima jedan kategorički imperativ: carpe diem (ugrabi dan!); duh Hristove Večnosti ima svoj imperativ: carpe aeternitatem (ugrabi večnost!). O Duhu vremena – Justin Popović. Edicija: Biseri srpske književnosti br. 44, Beograd 2005 <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":1562,"comment_status":"closed","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[247,297],"tags":[239,245,244,240,246,242],"class_list":["post-1546","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-filozofija","category-o-knjigama","tag-arhimandrit-justin-popovic","tag-blagoje-popovic","tag-isus-hrist","tag-pravoslavlje","tag-svetosavska-filosofija-zivota","tag-teologija"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1546","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1546"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1546\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":5013,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1546\/revisions\/5013"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1562"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1546"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1546"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1546"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}