{"id":1874,"date":"2020-01-02T06:01:31","date_gmt":"2020-01-02T05:01:31","guid":{"rendered":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/?p=1874"},"modified":"2020-01-21T23:36:21","modified_gmt":"2020-01-21T22:36:21","slug":"kavafi-i-ja-u-petrovaradinu-ili-jedna-retusirana-slika-moje-mladosti","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/kavafi-i-ja-u-petrovaradinu-ili-jedna-retusirana-slika-moje-mladosti\/2020\/","title":{"rendered":"Kavafi i Ja u Petrovaradinu ili jedna retu\u0161irana slika moje mladosti"},"content":{"rendered":"\n

Oko 3 sata je ujutru, zavr\u0161avam gledanje dokumentarca o srednjem veku, dok u isto vreme prelistavam knjigu koja na\u0161iroko raspreda o carigradskom drumu “Via Militaris”. Spremam se da za ovu no\u0107 zatvorim korice knjige kad me o\u0161inu se\u0107anje na jednu pesmu. Eh, koliko sam nekada voleo poeziju. \u010citao sam izvesnu, danas meni nepoznatu, pesmu kao srednjo\u0161kolac, mo\u017eda po\u010detkom devedesetih, u nekoj knji\u017eari, ne znam kojoj, Bog zna. Mo\u017eda je to bilo i par godina kasnije, dok sam kao vojnik pozadinac tro\u0161io dane u jednoj zadimljenoj kafe knji\u017eari<\/em> u Petrovaradinu, ulica Beogradska, broja i imena se ne se\u0107am. <\/p>\n\n\n\n

Znao sam je nekada napamet, stihovi u glavi su vremenom izbledeli, ostalo je samo jako ose\u0107anje pri samoj pomisli na taj dan i na tu pesmu, isto ono ose\u0107anje koje sam tada osetio dok sam je prvi put \u010ditao. Po glavi mi se motaju varvari<\/em>, do\u0161li su neki varvari<\/em>, ili nisu do\u0161li? Ova misao, varvari<\/em>, bila je jedini trag za koji sam mogao da se uhvatim, u 3 ujutru, vi\u0161e od dvadeset godina kasnije. \u010cinilo mi se da se mo\u017eda radi o T.S. Eliotu koga sam voleo da \u010ditam u to vreme, \u010dak sam bio siguran da se radi o nekoj njegovoj pesmi. Uspeo sam i da vizuelno pove\u017eem re\u010d varvari <\/em>sa jednim danom kada sam u\u0161ao u jednu beogradsku antikvarnicu i kupio knjigu “Pesme – T.S. Eliot”, izdanje Srpske knji\u017eevne zadruge. Da, to je to, “varvari su do\u0161li<\/em>” se u mojoj glavi, na neki savr\u0161eno uvrnut na\u010din, savr\u0161eno uklapalo sa plavo-sivim koricama pomenutog izdava\u010da. Proverim, nemam je u biblioteci, ali jo\u0161 uvek mi traje pretplata na Scribd-u. Tra\u017eih i na\u0111oh. Dok pregledavam sadr\u017eaj \u010dini mi se da varvari nestaju, prelistam celu knjigu, skeniraju\u0107i o\u010dima svaki red gde postoji slovo “v”, i varvara<\/em> nema. A bio sam pa skoro ube\u0111en da ta pesma ima veze sa plavim koricama i da se nalazi ba\u0161 u jednoj takvoj knjizi. Sat otkucava 4 sata ujutru i ipak nije T.S. Eliot. <\/p>\n\n\n\n

Vratim se do \u0107o\u0161ka sa mojim knjigama, mo\u017eda je neko drugo izdanje. Gledam, istorija, etnologija, popularna nauka, jedan Ki\u0161, jedan Dis, dva Leopardija i jedan zaprljan beli hrbat na kome su od sunca izbledela slova i jedva se nazire prezime autora, pi\u0161e na njoj “Kavafi”. Otkud ovo ovde, nikada nisam \u010ditao Konstantina Kavafija. Skoro ga uvek imamo u knji\u017eari, pa evo i ku\u0107i, ali ga nikada nisam \u010ditao ili sam bar ovog trenutka ube\u0111en da nisam. Kako se\u0107anja varaju i igraju je se sa nama. Plave korice nemaju nikakve veze sa varvarima<\/em>, T.S. Eliota sam \u010ditao tek 2001. godine, Konstantina Kavafija jo\u0161 ranije. Ne samo da sam ga \u010ditao, nego sam se u stihove ovog gr\u010dkog pesnika iz Aleksandrije zaljubio pre dvadeset tri godine, gutaju\u0107i redove i vra\u0107aju\u0107i se iznova i iznova na po\u010detak, udobno zavaljen u te\u0161ku predratnu ko\u017enu fotelju koja se savr\u0161eno uklapala sa mojom maslinastom uniformom, jedva vidljivom u dimu zamagljene petrovaradinske kafe knji\u017ear<\/em>e, prole\u0107a 1997. godine, u ulici Beogradskoj, broja i imena se i dalje ne se\u0107am. Kakav je tada bio moj naivni tinejd\u017eerski<\/em> pogled na \u017eivot i na vreme provedeno u vojsci, najbolje je opisao vi\u0161e od veka ranije upravo moj Kavafi: <\/p>\n\n\n\n

Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ru\u0161evine svog \u017eivota spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, pro\u0107erdao ih i upropastio<\/em>\u201c <\/p><\/blockquote>\n\n\n\n

\"\"
Beogradska ulica. Petrovaradin<\/em><\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n

“O\u010dekuju\u0107i varvare”<\/strong><\/em> je pesma koja je u to vreme na jednog zanesenog dvadesetogodi\u0161njaka, setnog oka, izvr\u0161ila emotivni udar i urezala se zauvek u njegovo bivstvovanje. Tokom “tamnih devedesetih” na razmi\u0161ljanja su me podsticali Leopardi, Kavafi i Hese, Bukovski mi je pru\u017eao razonodu i smeh. To je bio moj izbor. Koji je bio va\u0161 izgovor, ko su va\u0161i varvari<\/em>? Ne ka\u017ee slu\u010dajno Danny-Boy sa Crvenog krsta da je najkreativnije vreme dana, zapravo no\u0107, i to od 3 do 5 ujutru. Sada je 5:15, ve\u0107 je subota i zavr\u0161avam ovaj tekst. U\u017eivajte u Kavafiju. Laku no\u0107!<\/p>\n\n\n\n