{"id":4149,"date":"2021-07-07T16:35:50","date_gmt":"2021-07-07T14:35:50","guid":{"rendered":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/?p=4149"},"modified":"2021-07-07T16:45:49","modified_gmt":"2021-07-07T14:45:49","slug":"nestajanje-starog-beograda-cetvrti-put","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/nestajanje-starog-beograda-cetvrti-put\/2021\/","title":{"rendered":"Nestajanje “starog Beograda” \u010detvrti put"},"content":{"rendered":"\n
Se\u0107am se da sam sam pre par godina nai\u0161ao na knji\u017eicu \u0161tampanu po\u010detkom XX veka, \u010dini mi se 1910. godine, u kojoj stari \u010cuburci lamentiraju nad sudbinom \u010cubure koju su zaposeli do\u0161ljaci sa svojim navikama i obi\u010dajima. I dan danas mogu se \u010duti sli\u010dne \u017ealopojke, i to ba\u0161 na \u010cuburi. Onaj koji zna gde je bila stara tre\u0161nja, gde se zavr\u0161avala taraba, gde je bio bunar, taj je doma\u0107i, “stari \u010cuburac”, to smo “mi”, iako je i on potomak onih stigmatizovanih iz prve re\u010denice ovog teksta. Ovi novi \u0161to dolaze, oni su “oni”.<\/h6>\n\n\n\n

Ve\u010dita i najstarija podela na planeti zemlji, dovedena do savr\u0161enstva na Balkanu, “mi” i “oni”, od porodice, preko ulice, \u0161kole, kluba za koji se navija, muzike koja se slu\u0161a, i tako do propasti, ve\u010dno razjedinjeni u na\u0161im malim nebitnim razli\u010ditostima i uvek ujedinjeni kada je ve\u0107 kasno. Izgleda da skoro svaka generacija ro\u0111enih Beogra\u0111ana vrlo sli\u010dno do\u017eivljava dopunu sve\u017eom krvi koja dolazi iz srpske provincije. Urbanisti\u010dke promene su se tako\u0111e do\u017eivljavale na sli\u010dan na\u010din, kao ne\u0161to pogubno, i tako je nastao generacijski fenomen poznat kao “\u017eal za starim Beogradom koji nestaje”. Da je nekim slu\u010dajem Kragujevac ostao glavni grad Srbije, mi u Beogradu bi bar malo odahnuli, i danas bi slu\u0161ali eseje o “starom Kragujevcu koji nestaje”.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

Predratni Beograd najvi\u0161e je izgra\u0111en 30-tih godina za vreme vlade Milana Stojadinovi\u0107a, \u010ca\u010danina, do\u0161ljaka. Onda\u0161nji “stari Beogra\u0111ani” nisu to mogli da mu oproste. Re\u0111ali su se uzdasi za svakom sru\u0161enom ku\u0107icom, na \u010dijim mestima su nicale moderne zgrade, iste one kojima se danas ponosimo i uzdi\u0161emo kada ih sru\u0161e. Moram re\u0107i, da sam i ja ljubitelj “stare gradnje” i vrlo sam kriti\u010dan i nepoverljiv prema dana\u0161njoj “novoj gradnji”, \u010dak ose\u0107am odre\u0111enu odbojnost, ali verujte, uop\u0161te ne \u017ealim za \u010duburskim u\u0111ericama sa plafonom u koji udarate glavom, i zaista ne bih voleo da sam ro\u0111en i \u017eiveo u nekada\u0161njoj “Jatagan mali”. \u017dao mi je tre\u0161nji kod hrama Sv. Save i nekih beogradskih klubova kojih vi\u0161e nema. Stari predratni Beograd nije nasle\u0111en od Nemanji\u0107a, Turaka, ili od Austrijanaca, ve\u0107 su ga iz temelja gradili bogati Srbi, isto kao \u0161to mu je boje i nijanse davala srpska sirotinja. Srbi su jedini narod koji je u Beogradu gradio mesto za \u017eivot i za budu\u0107nost. Svima drugima koji su Beogradom vladali, on je bio ratna tvr\u0111ava, geostrate\u0161ka ta\u010dka, odbrambeni grad na obodu.<\/p>\n\n\n\n

Ne treba \u017ealiti za starim ku\u0107ama, jer Beograd nikada nije, i ne mo\u017ee biti Rim i Pariz, nikada ne\u0107e mo\u0107i da se pohvali arhitekturom Budimpe\u0161te ili Be\u010da, bombardovan je i razaran previ\u0161e puta u svojoj istoriji. Ono \u0161to je pre\u017eivelo ratove nije adekvatno odr\u017eavano, i zapu\u0161teno je. I da nije sru\u0161eno, verovatno bi se samo sru\u0161ilo. Ovo se posebno odnosi na veliki deo grada koji je sru\u0161en izme\u0111u dva rata i odmah nakon Drugog svetskog rata. Lep primer na\u0161eg nemara imamo i u dana\u0161nje vreme, Disova ku\u0107a, recimo. To mi je prva asocijacija, iako se ne nalazi u Beogradu. Ako ve\u0107 \u017eelimo da idealizujemo sliku starog Beograda, i duh njegovih stanovnika, onda treba pri\u010dati o tome kakavi su bili nekada\u0161nji Beogra\u0111ani. Treba re\u0107i da biti Beogra\u0111anin je jednako biti vaspitan i kulturan, nenametljiv i obazriv prema drugima i prema sredini u kojoj se \u017eivi. Biti Beogra\u0111anin, stari ili novi, zna\u010di biti ljubazan prema sugra\u0111anima, zna\u010di voleti svoj grad, ne prljati ga i ne uni\u0161tavati. Jer ako ste Beogra\u0111anin, ili sebe smatrate Beogra\u0111aninom, treba da znate da va\u0161a ku\u0107a po\u010dinje na kapijama Beograda, a ne na kapiji va\u0161eg dvori\u0161ta ili vratima stana. Mo\u017eda je najbolje re\u0107i, Beogra\u0111anin jednostavno zna\u010di biti gra\u0111anin. <\/p>\n\n\n\n

Beograd je oduvek sve prido\u0161lice do\u010dekivao ra\u0161irenih ruku, bio je odredi\u0161te i prolazi\u0161te raznih migracija. Do\u0161ljaci su ga decenijama i vekovima, iz generacije u generaciju, menjali, oboga\u0107ivali i unapre\u0111ivali, svaka generacija je ostavila svoj trag, ve\u0107i ili manji pe\u010dat, lep ili ru\u017ean. Grad se nezaustavljivo menjao. Upravo ta reka ljudi, mnogobrojne divizije prido\u0161lica i prolaznika, paora i trgovaca, studenata i \u010dinovnika, na\u010dinile su ga velikim gradom i svojim tabanima i opancima zauvek poslali u istoriju onaj stari palana\u010dki Beograd iz sredine XIX veka. Nikola Pa\u0161i\u0107, do\u0161ljak. Dr. Laza Pa\u010du, do\u0161ljak. Milan Piro\u0107anac, do\u0161ljak. Vladislav Petkovi\u0107 Dis, do\u0161ljak. Vladislav Titelbah, do\u0161ljak. Milan Stojadinovi\u0107, do\u0161ljak. Stojan Novakovi\u0107, do\u0161ljak. Spisak znamenitih do\u0161ljaka je beskona\u010dan. Beograd je, i onda i jo\u0161 ranije, bio prepun uspelih do\u0161ljaka. Do\u0161ljaci su vrlo brzo hvatali korak sa Beogra\u0111anima po ro\u0111enju i starini i grad se iz decenije u deceniju menjao na bolje. <\/p>\n\n\n\n

Bo\u0161ko Tokin<\/h5>\n\n\n\n

Voleo bih ovde da pomenem jednog na\u0161eg modernistu, do\u0161ljaka iz \u010cakova, koji je perom za\u0161ao u su\u0161tinu \u017eivota stanovnika Beograda. Radi se o Bo\u0161ku Tokinu i njegovom romanu “Terazije”, objavljenom prvi put 1932. godine (Geca Kon, Beograd). U o\u010dima Tokina, pravo lice grada se krije iza pozori\u0161ne zavese Terazija i centra grada, u Palilulskim sokacima me\u0111u “obi\u010dnim svetom” koji te\u0161ko \u017eivi i lako se hvata pesme i kafane. Tokin, iako avangardna li\u010dnost, \u010dini se da nije bio odu\u0161evljen novogradnjom 30-tih i nije mnogo mario za onovremenu novope\u010denu beogradsku bur\u017eoaziju. \u010citaju\u0107i njegovu biografiju mo\u017eemo jasno videti da je zapravo Tokin bio onda\u0161nja beogradska elita, iako nikada nije bio bogat i sazidao zgradu. U svom romanu se bavi problemima podvojenog dru\u0161tva, odnosima “centra” i “periferije”. Opisuje surove ekonomske podele, nezadr\u017eiv prodor mediokriteta, udar prvobitne akumulacije kapitala, urbanisti\u010dki haos, dekadenciju, homoseksualizam i narkomaniju. U tom smislu Beograd naziva \u201enedovr\u0161enom simfonijom\u201d. Nadahnuto prikazuje va\u017eno doba u kojem Beograd prerasta u metropolu, uz detaljni prikaz stasavanja popularne i vi\u0161e kulture u njemu, uz jetke prikaze tada\u0161njeg raskala\u0161nog \u017eivota glavnog grada. Ova njegova knjiga predstavlja jedno od zna\u010dajnijih svedo\u010danstava o Beogradu izme\u0111u dva rata i smatra se prvim srpskim modernim romanom. Ovde bih iskoristio priliku da preporu\u010dim, ko nije \u010ditao, i roman “Do\u0161ljaci”, do\u0161ljaka iz U\u017eica, Milutina Uskokovi\u0107a.<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"
Bo\u0161ko Tokin 1894-1953, ro\u0111en u \u010cakovu, do\u0161ljak u Beogradu<\/em><\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n

U op\u0161toj vrtoglavici Beograd bez ideala, bez dru\u0161tvenog morala, Beograd novih ku\u0107a, reke automobila, uz besnu muziku d\u017eeza, poglede elegantnih i na\u0161minkanih \u017eena, rasnih i po spolja\u0161nosti najsuptilnijih pojava, Beograd je igrao opasnu igru. Hazarderski. Kockarski. Stavio je na kocku osnovne crte nacije, temelje. Budu\u0107nost\u2026<\/p>\u2014 Citat iz romana “Terazije”<\/cite><\/blockquote>\n\n\n\n

\n<\/div><\/div>\n\n\n\n
Milan Grol<\/h5>\n\n\n\n

List “Pravda” se 1938. godine, u jednom od svojih \u010dlanaka, bavio upravo pitanjem “starog Beograda koji nestaje”. Da vidimo \u0161ta ka\u017ee Milan Grol, pisac ovog \u010dlanka. Ko ne zna, Milan Grol, ro\u0111eni Beogra\u0111anin, ro\u0111en je u prestonici 1876. godine, gde je i preminuo 76 godina kasnije, tj. 1952. godine. Milan Grol je bio knji\u017eevnik i politi\u010dar, ministar, predsednik Demokratske stranke od 1940. godine, dugogodi\u0161nji dramaturg i upravnik Narodnog pozori\u0161ta u Beogradu. <\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"
Milan Grol 1876-1952, knji\u017eevnik, politi\u010dar i ro\u0111eni Beogra\u0111anin<\/em><\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n

Novinskom stranicom dominira fotografija. Ispod te fotografije koja prikazuje staru ku\u0107u i do nje novu zgradu, istaknuta je re\u010denica: “Taj prvi oplakivani had\u017eiski stari Beograd kao lavinom zatrpan je bio od sedamdesetih godina pro\u0161log veka navalom selja\u010dke Srbije u prestonicu.”<\/p>\u2014 Vidi sliku ispod<\/cite><\/blockquote>\n\n\n\n

\n<\/div><\/div>\n\n\n\n
\"\"<\/figure><\/div>\n\n\n\n

U\u0161lo je u naviku “starih Beogra\u0111ana”, po\u010dinje Milan Grol, autenti\u010dnih i neautenti\u010dnih da ovde-onde uzdahnu za starim Beogradom koji nestaje… Iz usta onih koji \u017eive u uspomenama, to je razumljivo, ali druga\u010dije ne mo\u017ee biti. Stari Beograd nestaje kao \u0161to nestajemo mi svi. To mo\u017ee poga\u0111ati nas koji delimo sudbinu Beograda koji nestaje, ali za one koji ne staju da \u017eive i za javni interes, onaj koji nad\u017eivljuje sve, va\u017enije je pitanje \u0161ta dolazi na mesto onog \u0161to odlazi.<\/p>\n\n\n\n

Jer to \u017ealjenje za “starim Beogradom koji nestaje” nije novo. Pre pola veka (oko 1890), isto je tako uzdisalo pokolenje Had\u017ei Tome i Had\u017ei Dimitrija, \u010ditaju\u0107i u onda\u0161njoj Dubrova\u010dkoj i Knez Mihailovoj ulici firme sa novim imenima. Uzdah za jednim Beogradom koji je na op\u0161tu korist imao da se izgubi. Taj prvi had\u017eiski oplakivani “stari Beograd”, kao lavinom zatrpan je bio od sedamdesetih godina pro\u0161loga veka navalom selja\u010dke Srbije u prestonicu.<\/p>\n\n\n\n

Navala sela u Beograd u trgovinu, u zanate, u dr\u017eavne slu\u017ebenike, izmenila je \u010ditavu strukturu socijalnu i kulturnu. O tome se mo\u017ee suditi po onda\u0161njim \u0161kolama. U gimnazijama, u\u010diteljskoj \u0161koli, bogosloviji, \u0111aci su godinama i\u0161li u svome selja\u010dkom ruhu, a bilo ih je dosta koji su u opancima diplomirali na Velikoj \u0160koli. Iz te su selja\u010dke klase – iz prvog ili drugog kolena – Vojvoda Mi\u0161i\u0107 i Stepa Stepanovi\u0107, Cviji\u0107, Vesni\u0107, Ljuba Stojanovi\u0107, \u017divko Davidovi\u0107 i stotine prvih imena. Veliki broj mehana predratnog Beograda bio je s dvori\u0161tima i stajama za stoku i kola selja\u010dka. Do pred sam rat Beogra\u0111ani su jo\u0161 uvek kupovali takozvana “selja\u010dka drva”, duga sirova stabla i vrlike i dr\u017eali u dvori\u0161tima \u010ditave drvljanike, gde je tu sirovinu trebalo prosu\u0161iti. Mnoga varo\u0161ka deca nosila su opanke. A da i ne govorimo o \u010ditavom jednom kraju Beograda, Paliluli, koji je u stvari bio selo: imao guvna za vr\u0161idbu i ambare za kukuruz, od kojih se jedan bio sa\u010duvao do na\u0161ih dana, iza palilulske kasarne.<\/p>\n\n\n\n

Taj selja\u010dki Beograd imao je svojih mana i svojih vrlina. Mana mu je bila \u0161to je u pore\u0111enju sa drugim gradovima, manjih \u010dak od njega, sporo napredovao u materijalnoj kulturi. Jedva povaro\u0161enom seljaku nije bilo do \u017eurbe u tom pogledu, jer ono \u0161to je on zatekao u Beogradu, predstavljalo je ogroman napredak posle onog \u0161to je on ostavio u selu.<\/p>\n\n\n\n

Vrlina tog starog Beograda bila je u tome, \u0161to je glava zemlje sporo ali prirodno izrastala iz trupa i \u0161to je organski ostala vezana za nju. Dana\u0161nji Beograd, tri puta ve\u0107i, ne izrasta vi\u0161e organski i ne napaja se vi\u0161e neposredno sve\u017eom krvi. Duhovno isto kao telesno, on se hrani vi\u0161e konzervama nego vitaminima. U njegovom sastavu dve su nove stvari: jedna je njegova sme\u0161a eti\u010dka, verska i regionalna, druga je njegovo klasiranje socijalno. Deca skoro povla\u0161\u0107eno nastavljaju profesije roditelja. Novi Beogra\u0111ani ne regrutuju se iz seljaka: oni u ve\u0107ini proizlaze iz ve\u0107 formiranih varo\u0161ana ili poluvaro\u0161ana raznih krajeva. To su karavani koji \u017eure u Beograd na sajam svega i sva\u010dega… Tu su armije poslovnih ljudi koji podi\u017eu ku\u0107e, papiri kojima prate kurseve i nare\u0111uju transakcije. \u010cinovnici, jedni u prolazu, drugi da \u0161koluju decu, a svi da pro\u017eive jedan \u017eivot koji ih kao elektri\u010dna lampa leptirice sabla\u017enjivo privla\u010di. Penzioneri s malim penzijama, izmu\u010deni dijabetesom, ne\u0107e natrag u provinciju, u banje ili svoja mesta ro\u0111enja: \u017eivotu u miru oni pretpostavljaju huku bifea, bioskopa, d\u017eez orkestra i peva\u010dica s tri kraja Balkana.<\/p>\n\n\n\n

U tom mete\u017eu seljak se ne snalazi. On po\u010dinje da ne razumeva taj novi Beograd, kao \u0161to uostalom i novi Beograd sam sebe sve manje razume. Taj novi Beograd ne obnavlja se kako se stari obnavljao; kao glava on ne izrasta prirodno iz trupa i nema svoga lica.<\/p>\n\n\n\n

Po sili prilika tako mora biti. Tom \u010capekovom Robotu, vrh svih mehanizama u utrobi, treba udunuti ne\u0161to du\u0161e, ne\u0161to \u0161ireg saose\u0107anja lokalnog i op\u0161teg, ne\u0161to dubljeg \u017eivota savesti…<\/p>\n\n\n\n

Ovako je o nestajanju starog Beograda pisao 1938. godine Milan Grol.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Sećam se da sam sam pre par godina naišao na knjižicu štampanu početkom XX veka, čini mi se 1910. godine, u kojoj stari Čuburci lamentiraju nad sudbinom Čubure koju su zaposeli došljaci sa svojim navikama i običajima. I dan danas mogu se čuti slične žalopojke, i to baš na Čuburi. Onaj koji zna gde je bila stara trešnja, gde se završavala taraba, gde je bio bunar, taj je domaći, “stari Čuburac”, to smo “mi”, iako je i on potomak onih stigmatizovanih iz prve rečenice ovog teksta. Ovi novi što dolaze, oni su “oni”. Večita i najstarija podela na planeti zemlji, dovedena do savršenstva na Balkanu, “mi” i “oni”, od porodice, preko ulice, škole, kluba za koji se navija, muzike koja se sluša, i tako do propasti, večno razjedinjeni u našim malim nebitnim različitostima i uvek ujedinjeni kada je već kasno. Izgleda da skoro svaka generacija rođenih Beograđana vrlo slično doživljava dopunu svežom krvi koja dolazi iz srpske provincije. Urbanističke promene su se takođe doživljavale na sličan način, kao nešto pogubno, i tako je nastao generacijski fenomen poznat kao “žal za starim Beogradom koji nestaje”. Da je nekim slučajem Kragujevac ostao glavni grad Srbije, mi u Beogradu bi bar malo odahnuli, i danas bi slušali eseje o “starom Kragujevcu koji nestaje”. Predratni Beograd najviše je izgrađen 30-tih godina za vreme vlade Milana Stojadinovića, Čačanina, došljaka. Ondašnji “stari Beograđani” nisu to mogli da mu oproste. Ređali su se uzdasi za svakom srušenom kućicom, na čijim mestima su nicale moderne zgrade, iste one kojima se danas ponosimo i uzdišemo kada ih sruše. Moram reći, da sam i ja ljubitelj “stare gradnje” i vrlo sam kritičan i nepoverljiv prema današnjoj “novoj gradnji”, čak osećam određenu odbojnost, ali verujte, uopšte ne žalim za čuburskim uđericama sa plafonom u koji udarate glavom, i zaista ne bih voleo da sam rođen i živeo u nekadašnjoj “Jatagan mali”. Žao mi je trešnji kod hrama Sv. Save i nekih beogradskih klubova kojih više nema. Stari predratni Beograd nije nasleđen od Nemanjića, Turaka, ili od Austrijanaca, već su ga iz temelja gradili bogati Srbi, isto kao što mu je boje i nijanse davala srpska sirotinja. Srbi su jedini narod koji je u Beogradu gradio mesto za život i za budućnost. Svima drugima koji su Beogradom vladali, on je bio ratna tvrđava, geostrateška tačka, odbrambeni grad na obodu. Ne treba žaliti za starim kućama, jer Beograd nikada nije, i ne može biti Rim i Pariz, nikada neće moći da se pohvali arhitekturom Budimpešte ili Beča, bombardovan je i razaran previše puta u svojoj istoriji. Ono što je preživelo ratove nije adekvatno održavano, i zapušteno je. I da nije srušeno, verovatno bi se samo srušilo. Ovo se posebno odnosi na veliki deo grada koji je srušen između dva rata i odmah nakon Drugog svetskog rata. Lep primer našeg nemara imamo i u današnje vreme, Disova kuća, recimo. To mi je prva asocijacija, iako se ne nalazi u Beogradu. Ako već želimo da idealizujemo sliku starog Beograda, i duh njegovih stanovnika, onda treba pričati o tome kakavi su bili nekadašnji Beograđani. Treba reći da biti Beograđanin je jednako biti vaspitan i kulturan, nenametljiv i obazriv prema drugima i prema sredini u kojoj se živi. Biti Beograđanin, stari ili novi, znači biti ljubazan prema sugrađanima, znači voleti svoj grad, ne prljati ga i ne uništavati. Jer ako ste Beograđanin, ili sebe smatrate Beograđaninom, treba da znate da vaša kuća počinje na kapijama Beograda, a ne na kapiji vašeg dvorišta ili vratima stana. Možda je najbolje reći, Beograđanin jednostavno znači biti građanin. Beograd je oduvek sve pridošlice dočekivao raširenih ruku, bio je odredište i prolazište raznih migracija. Došljaci su ga decenijama i vekovima, iz generacije u generaciju, menjali, obogaćivali i unapređivali, svaka generacija je ostavila svoj trag, veći ili manji pečat, lep ili ružan. Grad se nezaustavljivo menjao. Upravo ta reka ljudi, mnogobrojne divizije pridošlica i prolaznika, paora i trgovaca, studenata i činovnika, načinile su ga velikim gradom i svojim tabanima i opancima zauvek poslali u istoriju onaj stari palanački Beograd iz sredine XIX veka. Nikola Pašić, došljak. Dr. Laza Paču, došljak. Milan Piroćanac, došljak. Vladislav Petković Dis, došljak. Vladislav Titelbah, došljak. Milan Stojadinović, došljak. Stojan Novaković, došljak. Spisak znamenitih došljaka je beskonačan. Beograd je, i onda i još ranije, bio prepun uspelih došljaka. Došljaci su vrlo brzo hvatali korak sa Beograđanima po rođenju i starini i grad se iz decenije u deceniju menjao na bolje. Boško Tokin Voleo bih ovde da pomenem jednog našeg modernistu, došljaka iz Čakova, koji je perom zašao u suštinu života stanovnika Beograda. Radi se o Bošku Tokinu i njegovom romanu “Terazije”, objavljenom prvi put 1932. godine (Geca Kon, Beograd). U očima Tokina, pravo lice grada se krije iza pozorišne zavese Terazija i centra grada, u Palilulskim sokacima među “običnim svetom” koji teško živi i lako se hvata pesme i kafane. Tokin, iako avangardna ličnost, čini se da nije bio oduševljen novogradnjom 30-tih i nije mnogo mario za onovremenu novopečenu beogradsku buržoaziju. Čitajući njegovu biografiju možemo jasno videti da je zapravo Tokin bio ondašnja beogradska elita, iako nikada nije bio bogat i sazidao zgradu. U svom romanu se bavi problemima podvojenog društva, odnosima “centra” i “periferije”. Opisuje surove ekonomske podele, nezadrživ prodor mediokriteta, udar prvobitne akumulacije kapitala, urbanistički haos, dekadenciju, homoseksualizam i narkomaniju. U tom smislu Beograd naziva „nedovršenom simfonijom”. Nadahnuto prikazuje važno doba u kojem Beograd prerasta u metropolu, uz detaljni prikaz stasavanja popularne i više kulture u njemu, uz jetke prikaze tadašnjeg raskalašnog života glavnog grada. Ova njegova knjiga predstavlja jedno od značajnijih svedočanstava o Beogradu između dva rata i smatra se prvim srpskim modernim romanom. Ovde bih iskoristio priliku da preporučim, ko nije čitao, i roman “Došljaci”, došljaka iz Užica, Milutina Uskokovića. U opštoj vrtoglavici Beograd bez ideala, bez društvenog morala, Beograd novih kuća, reke automobila, uz besnu muziku džeza, poglede elegantnih i našminkanih žena, rasnih i po spoljašnosti najsuptilnijih pojava, Beograd je igrao opasnu igru. Hazarderski. Kockarski. Stavio je na kocku osnovne crte nacije, temelje. Budućnost… — Citat iz romana “Terazije” Milan Grol List “Pravda” se 1938. godine, u jednom od svojih članaka, bavio upravo pitanjem “starog Beograda koji nestaje”. Da vidimo šta kaže Milan Grol, pisac ovog članka. Ko ne zna, Milan Grol, rođeni Beograđanin, rođen je u prestonici 1876. godine, gde je i preminuo 76 godina kasnije, tj. 1952. godine. Milan Grol je bio književnik i političar, ministar, predsednik Demokratske stranke od 1940. godine, dugogodišnji dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Novinskom stranicom dominira fotografija. Ispod te fotografije koja prikazuje staru kuću i do nje novu zgradu, istaknuta je rečenica: “Taj prvi oplakivani hadžiski stari Beograd kao lavinom zatrpan je bio od sedamdesetih godina prošlog veka navalom seljačke Srbije u prestonicu.” — Vidi sliku ispod Ušlo je u naviku “starih Beograđana”, počinje Milan Grol, autentičnih i neautentičnih da ovde-onde uzdahnu za starim Beogradom koji nestaje… Iz usta onih koji žive u uspomenama, to je razumljivo, ali drugačije ne može biti. Stari Beograd nestaje kao što nestajemo mi svi. To može pogađati nas koji delimo sudbinu Beograda koji nestaje, ali za one koji ne staju da žive i za javni interes, onaj koji nadživljuje sve, važnije je pitanje šta dolazi na mesto onog što odlazi. Jer to žaljenje za “starim Beogradom koji nestaje” nije novo. Pre pola veka (oko 1890), isto je tako uzdisalo pokolenje Hadži Tome i Hadži Dimitrija, čitajući u ondašnjoj Dubrovačkoj i Knez Mihailovoj ulici firme sa novim imenima. Uzdah za jednim Beogradom koji je na opštu korist imao da se izgubi. Taj prvi hadžiski oplakivani “stari Beograd”, kao lavinom zatrpan je bio od sedamdesetih godina prošloga veka navalom seljačke Srbije u prestonicu. Navala sela u Beograd u trgovinu, u zanate, u državne službenike, izmenila je čitavu strukturu socijalnu i kulturnu. O tome se može suditi po ondašnjim školama. U gimnazijama, učiteljskoj školi, bogosloviji, đaci su godinama išli u svome seljačkom ruhu, a bilo ih je dosta koji su u opancima diplomirali na Velikoj Školi. Iz te su seljačke klase – iz prvog ili drugog kolena – Vojvoda Mišić i Stepa Stepanović, Cvijić, Vesnić, Ljuba Stojanović, Živko Davidović i stotine prvih imena. Veliki broj mehana predratnog Beograda bio je s dvorištima i stajama za stoku i kola seljačka. Do pred sam rat Beograđani su još uvek kupovali takozvana “seljačka drva”, duga sirova stabla i vrlike i držali u dvorištima čitave drvljanike, gde je tu sirovinu trebalo prosušiti. Mnoga varoška deca nosila su opanke. A da i ne govorimo o čitavom jednom kraju Beograda, Paliluli, koji je u stvari bio selo: imao guvna za vršidbu i ambare za kukuruz, od kojih se jedan bio sačuvao do naših dana, iza palilulske kasarne. Taj seljački Beograd imao je svojih mana i svojih vrlina. Mana mu je bila što je u poređenju sa drugim gradovima, manjih čak od njega, sporo napredovao u materijalnoj kulturi. Jedva povarošenom seljaku nije bilo do žurbe u tom pogledu, jer ono što je on zatekao u Beogradu, predstavljalo je ogroman napredak posle onog što je on ostavio u selu. Vrlina tog starog Beograda bila je u tome, što je glava zemlje sporo ali prirodno izrastala iz trupa i što je organski ostala vezana za nju. Današnji Beograd, tri puta veći, ne izrasta više organski i ne napaja se više neposredno svežom krvi. Duhovno isto kao telesno, on se hrani više konzervama nego vitaminima. U njegovom sastavu dve su nove stvari: jedna je njegova smeša etička, verska i regionalna, druga je njegovo klasiranje socijalno. Deca skoro povlašćeno nastavljaju profesije roditelja. Novi Beograđani ne regrutuju se iz seljaka: oni u većini proizlaze iz već formiranih varošana ili poluvarošana raznih krajeva. To su karavani koji žure u Beograd na sajam svega i svačega… Tu su armije poslovnih ljudi koji podižu kuće, papiri kojima prate kurseve i naređuju transakcije. Činovnici, jedni u prolazu, drugi da školuju decu, a svi da prožive jedan život koji ih kao električna lampa leptirice sablažnjivo privlači. Penzioneri s malim penzijama, izmučeni dijabetesom, neće natrag u provinciju, u banje ili svoja mesta rođenja: životu u miru oni pretpostavljaju huku bifea, bioskopa, džez orkestra i pevačica s tri kraja Balkana. U tom metežu seljak se ne snalazi. On počinje da ne razumeva taj novi Beograd, kao što uostalom i novi Beograd sam sebe sve manje razume. Taj novi Beograd ne obnavlja se kako se stari obnavljao; kao glava on ne izrasta prirodno iz trupa i nema svoga lica. Po sili prilika tako mora biti. Tom Čapekovom Robotu, vrh svih mehanizama u utrobi, treba udunuti nešto duše, nešto šireg saosećanja lokalnog i opšteg, nešto dubljeg života savesti… Ovako je o nestajanju starog Beograda pisao 1938. godine Milan Grol.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":4169,"comment_status":"closed","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[7],"tags":[86,30,656,654,655,29,653,657],"class_list":["post-4149","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-istorija","tag-beograd","tag-beogradani","tag-bosko-tokin","tag-kakav-je-bio-stari-beograd","tag-milan-grol-o-starom-beogradu","tag-stari-beograd","tag-stari-beograd-koji-nestaje","tag-stari-i-novi-beograd"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4149","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=4149"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4149\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/4169"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=4149"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=4149"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=4149"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}