– Jesi li video nekada ovo, upita me.<\/p>\n\n\n\n
– Nikada, odgovorih. Mogu li da fotografi\u0161em, upitah.<\/p>\n\n\n\n
– Naravno, ti mo\u017ee\u0161, odgovori ovaj stari knji\u0161ki vuk.<\/p>\n\n\n\n
\u0160ta da vam ka\u017eem, obradovao sam se kao malo dete. I kako ovaj doga\u0111aj ne bi pao u zaborav, a sa njim i retka “Beogradska sirotinja”, re\u0161ih da napi\u0161em o tome kratak tekst i prenesem ovo preko vek staro ali, \u010dini mi se, jo\u0161 uvek aktuelno i vrlo pou\u010dno \u0161tivo. <\/p>\n\n\n\n
Prvi broj lista “Beogradska sirotinja”, koji izgleda kao podlistak nekih novina, iza\u0161ao je 1903. godine sa podnaslovom “Bele\u0161ke biv\u0161eg staraoca sirotinje Pet. M. Niketi\u0107a”. \u0160tampar je “Elektri\u010dna \u0161tamparija S. Horovica”, koja se nalazila u Beogradu, u ulici Cara Uro\u0161a br. 5. U uvodu prvog broja g. P.M. Niketi\u0107 ka\u017ee slede\u0107e (tekst je originalan sa onovremenim pravopisom, dok su pojedina obja\u0161njenja stavljena u zagradu):<\/p>\n\n\n\n
Slu\u0161ali ste o sirotinji: Londonskoj, Berlinskoj, Be\u010dkoj itd. Gledali ste na beogradskoj pozornici sirotinju Parisku, ali retko \u0107e ko poznavati Beogradsku sirotinju. Zato pu\u0161tam pred \u010ditaoce ove moje bele\u0161ke, te da je bar koliko toliko pozna: Nazovi evropska civilizacija naglim korakom dolazi nam u goste, a sa njom i sirotinja, jer je sirotinja plod ove civilizacije. Mi treba da budemo spremni da je do\u010dekamo.<\/p>\n\n\n\n
Ove bele\u0161ke po savetu prijatelja, pu\u0161tamo u \u0161tampu iz ova dva razloga: prvo, \u0161to mnogi kod nas ne zna i ne poznaje dobro beogradsku sirotinju i drugo, \u0161to tek kada se sirotinja dobro poznaje, mo\u017ee se raditi na popravci njenoj, a i poraditi da je \u0161to manje bude\u2026<\/p>\n\n\n\n
Mnoge od ovih bele\u017eaka \u0161tampane su pro\u0161le godine u novinama op\u0161tine Beogradske, ali su sad mnoge nove a stare su popravljene i dopunjene.<\/p>\n\n\n\n
Mnogi se tu\u017ee na na\u0161u sirotinju i vele kako je mi i nemamo, kako je lenja i neradna. Ali ja to mi\u0161ljenje ne delim; bi\u0107e ne\u0161to od ovog poslednjeg, ali je vi\u0161e onog starog srpskog ponosa koji je za po\u0161tovanje i uva\u017eavanje, a nije za podcenjivanje i ubijanje. Meni je poznato sirotinje koja trpi i glad i \u017ee\u0111 i zimu, ali nikako ne\u0107e pristati da radi kakav posao koji ona dr\u017ei da nije za nju, niti \u0107e zamoliti koga za pomo\u0107. Ovaka je sirotinja za po\u0161tovanje.<\/p>\n\n\n\n
Na\u0161a inteligencija i u ovome nosi jedan te\u017eak greh na du\u0161i. Ona je ili neume\u0161na ili sebi\u010dna, te je gotovo uvek gledila svoje li\u010dne ra\u010dune, a vaspitanja narodnog slabo se se\u0107ala. Ona nije svoj narod vaspitala za rad i ose\u0107aj du\u017enosti, a bez ovoga dvoga danas se te\u0161ko \u017eivi u svetu ili prostije re\u0107i nije ga spremila za \u017eivot. U potvrdu ovoga navodim ovde primere.<\/p>\n\n\n\n
\u010cak gore na Savincu (stari naziv jednog dela dana\u0161njeg Vra\u010dara), u Baba-vi\u0161njinoj ulici, \u017eiveo je pre godine dana jedan jorgad\u017eiski radnik po imenu Josif M. Josif je rodom iz rudni\u010dkog okruga; do\u0161ao je ovde jo\u0161 mali; tu izu\u010dio zanat, pa tu i ostao. Kad je odrastao o\u017eeni se i Bog ga obdari decom. Imao ih je ravno sedmoro: pet \u017eenskih i dvoje mu\u0161kih. Kako je Josif bio vredan i sposoban radnik, radio je i zara\u0111ivao dobro, jer je pored ishrane svoje mnogobrojne porodice jo\u0161 toliko zaradio, da je kupio i jednu malu ku\u0107icu u gornjoj ulici; tek \u0161to vele da \u010dovek ima krova nad glavom. <\/p>\n\n\n\n
Dok je on bio zdrav i \u017eiv, porodica mu je \u017eivela lepo a nije ni pomi\u0161ljala, da jednog dana mo\u017ee ostati bez hranitelja i branitelja. Ali jednog dana, on se te\u0161ko razbole i posle kratkog bolovanja umre, a porodica mu ostane bez pare u ku\u0107i, a ni jedno \u010deljade nije bilo sposobno da \u0161to god privredi, i ako ih je bilo dosta odraslih, jer se ni jedno za to nije spremalo; oni su mislili da \u0107e Josif ve\u010dito \u017eiveti, da se za njih brine. U ovoj nu\u017edi \u017eena se obrati op\u0161tini za pomo\u0107. Evo, \u0161ta mi je ona sama pri\u010dala:<\/p>\n\n\n\n
– Pre petnaest dana umro mi je mu\u017e, i ostavio me sa sedmoro dece bez igde i\u010dega. Od sedmoro dece petoro su mi \u017eenske a dvoje mu\u0161ke. Najstarijoj \u0107erci ima 20 godina, svr\u0161ila je Vi\u0161u \u017densku \u0160kolu; ostala su mla\u0111a i ona jo\u0161 u\u010de \u0161kolu. Mu\u0161karci su jo\u0161 mali: jednom je tek pet a drugom tri godine.<\/p>\n\n\n\n
– Kad smo decu \u0161kolovali, nadali smo se, da \u0107e postati u\u010diteljice, pa tako pomo\u0107i i nama i njima, ili evo, sad je izi\u0161ao zakon, da one ne mogu biti u\u010diteljice, celo \u0161kolovanje i toliko muka i njina i na\u0161a propala je; one danas nisu ni za\u0161to i sede zaludne kod ku\u0107e, i \u010dekaju da im se gotovo donese, a ja nisam u stanju danas ni\u0161ta da zaradim, pa sam do\u0161la kod vas, da vas zamolim i za pomo\u0107 i za savet \u0161ta da radim?<\/p>\n\n\n\n
Ja odem u stan ove porodice i uverim se na \u017ealost, da je njeno kazivanje u svemu istinito, i op\u0161tina joj pru\u017ei jednu malu privremenu pomo\u0107, ali je beda ove porodice bila toliko velika, da joj je bilo sad te\u0161ko pomo\u0107i. Da je majstor Josif podavao svoje \u0107eri na razne zanate mesto u Vi\u0161u \u017densku \u0160kolu, porodica sad ne bi do ove bede do\u0161la, ali eto, tako je danas na\u0161e dru\u0161tveno vaspitanje… kad god \u0161to radimo, pomi\u0161ljajmo na posledice!<\/p>\n\n\n\n
U nastavku “staraoc beogradske sirotinje” g. Niketi\u0107 navodi suprotan primer:<\/p>\n\n\n\n
Opet na Savincu, samo u drugoj ulici, \u017eiveo je neki kroja\u010d N. Rodom je iz Banata, pre\u0161ao je u Srbiju pre 20 godina sa \u017eenom i dvoje dece, a ovde je rodio troje, tako ih sad ima svega petoro: jednog mu\u0161karca i \u010detvoro \u017eenske. Sina je dao na \u0161kolovanje a \u0107eri kao siromah nije hteo dati na \u0161kolovanje. “\u0160kolovanim \u0107erima trebaju novci, a ja ih nemam” veli on. \u010cim je koje dete svr\u0161ilo osnovnu \u0161kolu, on ga je upu\u0107ivao na zanat. Tako jednu je dao na \u0161tamparski zanat, drugu na knjigoveza\u010dki, tre\u0107u na kroja\u010dki, a \u010detvrtu da bude ma\u0161amoda (ma\u0161amoda, modeskinja, \u0161amotkinja, u govoru Srba u Vojvodini ozna\u010dava osobu koja izra\u0111uje i prodaje \u017eenske \u0161e\u0161ire i sitne \u017eenske ukrase)<\/em>. Sedeo sam u kom\u0161iluku i svake subote gledao kako su mu \u0107eri donosile svoje zarade i on radio ili ne ili bolje re\u0107i: imao rada ili ne, nije nikad trpeo oskudicu u porodici. Pa \u010dak i da je umro, njegova bi porodica malo osetila, jer su \u010dlanovi njegove porodice bili vaspitani i spremni za \u017eivot. Za list “Beogradska sirotinja” nikada nisam čuo i nikada ga nisam video, sve do pre nekoliko dana. Posetivši jednog starog i iskusnog beogradskog kolekcionara, dok smo uz kafu čavrljali o knjigama, iz jedne kožne kutije izvuče par brojeva ovog 119 godina starog časopisa. – Jesi li video nekada ovo, upita me. – Nikada, odgovorih. Mogu li da fotografišem, upitah. – Naravno, ti možeš, odgovori ovaj stari knjiški vuk. Šta da vam kažem, obradovao sam se kao malo dete. I kako ovaj događaj ne bi pao u zaborav, a sa njim i retka “Beogradska sirotinja”, reših da napišem o tome kratak tekst i prenesem ovo preko vek staro ali, čini mi se, još uvek aktuelno i vrlo poučno štivo. Prvi broj lista “Beogradska sirotinja”, koji izgleda kao podlistak nekih novina, izašao je 1903. godine sa podnaslovom “Beleške bivšeg staraoca sirotinje Pet. M. Niketića”. Štampar je “Električna štamparija S. Horovica”, koja se nalazila u Beogradu, u ulici Cara Uroša br. 5. U uvodu prvog broja g. P.M. Niketić kaže sledeće (tekst je originalan sa onovremenim pravopisom, dok su pojedina objašnjenja stavljena u zagradu): Slušali ste o sirotinji: Londonskoj, Berlinskoj, Bečkoj itd. Gledali ste na beogradskoj pozornici sirotinju Parisku, ali retko će ko poznavati Beogradsku sirotinju. Zato puštam pred čitaoce ove moje beleške, te da je bar koliko toliko pozna: Nazovi evropska civilizacija naglim korakom dolazi nam u goste, a sa njom i sirotinja, jer je sirotinja plod ove civilizacije. Mi treba da budemo spremni da je dočekamo. Ove beleške po savetu prijatelja, puštamo u štampu iz ova dva razloga: prvo, što mnogi kod nas ne zna i ne poznaje dobro beogradsku sirotinju i drugo, što tek kada se sirotinja dobro poznaje, može se raditi na popravci njenoj, a i poraditi da je što manje bude… Mnoge od ovih beležaka štampane su prošle godine u novinama opštine Beogradske, ali su sad mnoge nove a stare su popravljene i dopunjene. Mnogi se tuže na našu sirotinju i vele kako je mi i nemamo, kako je lenja i neradna. Ali ja to mišljenje ne delim; biće nešto od ovog poslednjeg, ali je više onog starog srpskog ponosa koji je za poštovanje i uvažavanje, a nije za podcenjivanje i ubijanje. Meni je poznato sirotinje koja trpi i glad i žeđ i zimu, ali nikako neće pristati da radi kakav posao koji ona drži da nije za nju, niti će zamoliti koga za pomoć. Ovaka je sirotinja za poštovanje. Naša inteligencija i u ovome nosi jedan težak greh na duši. Ona je ili neumešna ili sebična, te je gotovo uvek gledila svoje lične račune, a vaspitanja narodnog slabo se sećala. Ona nije svoj narod vaspitala za rad i osećaj dužnosti, a bez ovoga dvoga danas se teško živi u svetu ili prostije reći nije ga spremila za život. U potvrdu ovoga navodim ovde primere. Čak gore na Savincu (stari naziv jednog dela današnjeg Vračara), u Baba-višnjinoj ulici, živeo je pre godine dana jedan jorgadžiski radnik po imenu Josif M. Josif je rodom iz rudničkog okruga; došao je ovde još mali; tu izučio zanat, pa tu i ostao. Kad je odrastao oženi se i Bog ga obdari decom. Imao ih je ravno sedmoro: pet ženskih i dvoje muških. Kako je Josif bio vredan i sposoban radnik, radio je i zarađivao dobro, jer je pored ishrane svoje mnogobrojne porodice još toliko zaradio, da je kupio i jednu malu kućicu u gornjoj ulici; tek što vele da čovek ima krova nad glavom. Dok je on bio zdrav i živ, porodica mu je živela lepo a nije ni pomišljala, da jednog dana može ostati bez hranitelja i branitelja. Ali jednog dana, on se teško razbole i posle kratkog bolovanja umre, a porodica mu ostane bez pare u kući, a ni jedno čeljade nije bilo sposobno da što god privredi, i ako ih je bilo dosta odraslih, jer se ni jedno za to nije spremalo; oni su mislili da će Josif večito živeti, da se za njih brine. U ovoj nuždi žena se obrati opštini za pomoć. Evo, šta mi je ona sama pričala: – Pre petnaest dana umro mi je muž, i ostavio me sa sedmoro dece bez igde ičega. Od sedmoro dece petoro su mi ženske a dvoje muške. Najstarijoj ćerci ima 20 godina, svršila je Višu Žensku Školu; ostala su mlađa i ona još uče školu. Muškarci su još mali: jednom je tek pet a drugom tri godine. – Kad smo decu školovali, nadali smo se, da će postati učiteljice, pa tako pomoći i nama i njima, ili evo, sad je izišao zakon, da one ne mogu biti učiteljice, celo školovanje i toliko muka i njina i naša propala je; one danas nisu ni zašto i sede zaludne kod kuće, i čekaju da im se gotovo donese, a ja nisam u stanju danas ništa da zaradim, pa sam došla kod vas, da vas zamolim i za pomoć i za savet šta da radim? Ja odem u stan ove porodice i uverim se na žalost, da je njeno kazivanje u svemu istinito, i opština joj pruži jednu malu privremenu pomoć, ali je beda ove porodice bila toliko velika, da joj je bilo sad teško pomoći. Da je majstor Josif podavao svoje ćeri na razne zanate mesto u Višu Žensku Školu, porodica sad ne bi do ove bede došla, ali eto, tako je danas naše društveno vaspitanje… kad god što radimo, pomišljajmo na posledice! U nastavku “staraoc beogradske sirotinje” g. Niketić navodi suprotan primer: Opet na Savincu, samo u drugoj ulici, živeo je neki krojač N. Rodom je iz Banata, prešao je u Srbiju pre 20 godina sa ženom i dvoje dece, a ovde je rodio troje, tako ih sad ima svega petoro: jednog muškarca i četvoro ženske. Sina je dao na školovanje a ćeri kao siromah nije hteo dati na školovanje. “Školovanim ćerima trebaju novci, a ja ih nemam” veli on. Čim je koje dete svršilo osnovnu školu, on ga je upućivao na zanat. Tako jednu je dao na štamparski zanat, drugu na knjigovezački, treću na krojački, a četvrtu da bude mašamoda (mašamoda, modeskinja, šamotkinja, u govoru Srba u Vojvodini označava osobu koja izrađuje i prodaje ženske šešire i sitne ženske ukrase). Sedeo sam u komšiluku i svake subote gledao kako su mu ćeri donosile svoje zarade i on radio ili ne ili bolje reći: imao rada ili ne, nije nikad trpeo oskudicu u porodici. Pa čak i da je umro, njegova bi porodica malo osetila, jer su članovi njegove porodice bili vaspitani i spremni za život.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":5006,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[143],"tags":[86,30,601,783,779,778,782,29,777,780,781],"class_list":["post-4988","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-o-starim-knjigama","tag-beograd","tag-beogradani","tag-retke-knjige","tag-savinac-ili-vracar","tag-siromastvo-pocetkom-xx-veka","tag-siromastvo-u-beogradu","tag-siromastvo-u-srbiji","tag-stari-beograd","tag-stari-casopisi","tag-stari-vracar","tag-vracar-pocetkom-xx-veka"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4988","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=4988"}],"version-history":[{"count":7,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4988\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":4996,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4988\/revisions\/4996"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/5006"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=4988"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=4988"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=4988"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}
\f<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"