![\"\"](\"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-content\/uploads\/2022\/12\/Miloradovic-EC.jpg\")
<\/figure>\n<\/div>\n\n\nU Rusiji se sasvim nastanila porodica Miloradovi\u0107a za vreme vlade Petra I. Prvi naslednik je bio Mihailo Miloradovi\u0107, koga je Petar postavio u 1715. godini za Gajda\u010dkog pukovnika. Za vreme rata s Turcima 1711. Mihailo je u\u010dinio znatne usluge Rusiji, slat je u Crnu Goru da podigne Crnogorce protivu Turaka; on je i svoje imanje \u017ertvovao. Njegov unuk Andreja Stepanovi\u0107 Miloradovi\u0107, general-poru\u010dnik i imalac ordena sv. Aleksandra Nevskog, sv. Vladimira i sv. \u0110or\u0111a 3. reda, lepo je poslu\u017eio u ratovima s Turskom, osvojio Ma\u010din 1771. i bio drug Suvarova i Kutuzova i zavr\u0161io \u017eivot po\u0161tovan od sviju, u zvanju \u010dernigovskog namesnika. On je bio otac junaka \u010diji \u017eivot ovde iznosimo. Grof Mihailo Andrejevi\u0107 Miloradovi\u0107 rodio se 1. oktbra 1771. godine; u devetoj godini bio je zapisan kao podoficir u Izmajilovski lajb-grenadirski puk i zatim odmah poslat na stranu. Isprva se u\u010dio u Kenigsber\u0161kom universitetu pod rukovodstvom \u010duvenoga Kanta, zatim je proveo dve godine u Getingenu, odakle je, radi usavr\u0161avanja u vojnim naukama, poslat u \u0160trasburg i Mec, gde se naro\u010dito posvetio izulavanju fortifikacije i artiljerije.<\/p>\n\n\n\n
Oboga\u0107en plodovima evropskog obrazovanja, Miloradovi\u0107, vrativ\u0161i se u Rusiju, bude proizveden u \u010din prapor\u0161ika izmajilovskog puka u 1787. a posle godine dana – za potporu\u010dnika. U \u010dinu poru\u010dnika u\u010destvovao je u ratu protiv \u0160veda. Car pavle stupiv\u0161i na presto, proizveo ga je za kapetana. Miloradovi\u0107 se javlja kao jedan od najboljih oficira pri svakom razvoju i u\u010denju, bio je predmet osobite carske pa\u017enje, po izboru proizveden za pukovnika 1797. a za general majora 1798. i \u0161efa A\u0161eronskog mu\u0161keterskog puka, na \u010delu kog je ubrzo krenuo za Italiju. Kad je general Suvarov primio poverenu mu vojsku u Italiji, pozdravio je u Miloradovi\u0107u sina svog starijeg ratnog druga, i od tada, do kraja svog \u017eivota voleo ga je kao ro\u0111enog sina. Staraju\u0107i se da se poka\u017ee dostojan milosti velikog vojskovo\u0111e, Miloradovi\u0107 je obele\u017eio svoju slu\u017ebu u Italiji nizom vojni\u010dkih vrlina i juna\u0161tva. Nabrajati svetle primere njegova juna\u0161tva i ume\u0161nosti u ovome ratu, kao i u svima ostalima gde je u\u010destvovao, zna\u010dilo bi re\u0111ati stotinu bojeva.<\/p>\n\n\n\n
U prelazu preko Alpa Miloradovi\u0107 je zapovedao jednom od prethodnica. Kroz \u0160vajcarsku se svakodnevno tukao sa neprijateljem daju\u0107i primere neobi\u010dne neustra\u0161ivosti. Za rat 1799. sem Aninske lente nagra\u0111en je komanderskim krstom Sv. Jovana Jerusalimskog u brilijantima. Iz ovog doba ime Miloradovi\u0107a postalo je narodno ime u Rusiji i \u010duveno u Evropi.<\/p>\n\n\n\n
Na Austerlicu njegovo odeljenje bilo je u sredi\u0161tu, blizu Pracena i borio se nao\u010digled cara Aleksandra I. \u010cin general-lajtanta i orden Sv. \u0110or\u0111a III reda bili su nagrada Miloradovi\u0107u za rat 1805. godine.<\/p>\n\n\n\n
Idu\u0107e godine planu rat izme\u0111u Rusije i Turske i Miloradovi\u0107u bi su\u0111eno da se na prvom koraku proslavi juna\u0161tvom. Njegov korpsu brzim pokretom od Dnjestra u Vla\u0161ku dospe u Bukure\u0161t. Predupre\u0111uju\u0107i turke Miloradovi\u0107 iza\u0111e u susret velikom veziru i do nogu ga razbije kod Obile\u0161ta. Za ovo slavno juna\u0161tvo car Aleksandar pokloni Miloradovi\u0107u zlatan ma\u010d u brilijantima s natpisom: “Za spasenje Bukure\u0161ta”.<\/p>\n\n\n\n
U prole\u0107e 1812, car poveri Miloradovi\u0107u formiranje rezervne vojske u Kaluzi i on sa njom sti\u017ee sa vojskom u G\u017eatsk na nekoliko dana pre Borodinske bitke. U ovoj bitci Miloradovi\u0107 je isprva zapovedao desnim krilom, a zatim je preme\u0161ten u sredinu. Za sve vreme ove krvave se\u010de bio je jedan od prvih pomo\u0107nika Kutuzovu. Bore\u0107i se na svakom koraku on je zadr\u017eao naglo nadiranje Francuza, daju\u0107i ruskoj vojsci mogu\u0107nost da mirno odstupi ili kr\u010de\u0107i joj put ka pobedi.<\/p>\n\n\n\n
Kad je Napoleon po\u010deo svoje odstupanje, Kutuzv poveri pola vojske Miloradovi\u0107u sa nalogom da se kre\u0107e uporedo sa protivnikom i da mu svuda nanosi \u0161tete. Nejednakost u snazi nije pokolebala Miloradovi\u0107a, on je produ\u017eio borbu i razbio Francuze. Zatim je u\u010destvovao u trodnevnoj bitci kod Krasnog, pa je poslat na Berezinu gde je sustigao Francuze i jurio ih do Vilne.<\/p>\n\n\n\n
Blagodarni car nagradio ga je za velike usluge u ota\u010dastvenom ratu brilijantskim znacima za orden Aleksandra Nevskog i orednima Sv. Vladimira I reda i Sv. \u0110or\u0111a II reda sa zvezdom.<\/p>\n\n\n\n
Kad je vojska pre\u0161la granicu po\u010detkom 1813. Miloradovi\u0107u je bilo povereno da sa dva korpusa ide ka Var\u0161avi, zatim je krenuo na Kali\u0161, udario na Odar, opkolio tvr\u0111avu Glogau. U aprilu je u\u0161ao u Dra\u017e\u0111ane odakle je krenuo na Hemnic i Altenburg. U bitci na Baucenu 8. i 9. maja zapovedao je levim krilom vojske i na o\u010di cara Aleksandra odbio je sve napade protivnika. 16. maja kod Rejhenbaha imao je \u017eestok okr\u0161aj u kome francuzi izgubi\u0161e \u010duvenog Diroka i jo\u0161 dva generala. Nagrada za ove borbe Miloradovi\u0107u je bila titula grofa Ruske Imperije.<\/p>\n\n\n\n
Posle Po\u0161evskog primirja u avgustu 1813. Miloradovi\u0107 je u\u010destvovao u bitci kod Dra\u017e\u0111ana, zatim u znamenitoj bitci na Kulmi, gde je ruska garda odbila nadmo\u0107nog neprijatelja. U\u010destvovao je i u potpunom porazu Vandamovog korpusa i za to nagra\u0111en pozla\u0107enim ma\u010dem u brilijantima i sa 50.000 rubalja, a austrijski car odlikovao ga je ordenom Leopolda I reda. U bitci kod Lajpciga Miloradovi\u0107 je zapovedao ruskom i pruskom gardom i odlikovan je ordenom Sv. Andreja Prvozvanog.<\/p>\n\n\n\n
U ratovima nije bio nijedanput ranjen. Postavljen je za general gubernatora i u tom zvanju ostao je sve do 14. decembra 1825. kada je zlikova\u010dko tane u\u010dinilo kraj njegovom slavnom \u017eivotu. \u017dalost za Miloradovi\u0107em bil je op\u0161ta u svoj Rusiji, koja je vi\u0161e od 30 godina u njemu gledala jednog od svojih najslavnijih sinova. O njegovoj neustra\u0161ivosti u bojevima kru\u017eilo je po vojsci i narodu mnogo pri\u010da i poslovica. On je u potpunom zna\u010denju re\u010di bio drug vojnika s kojima je podjednako delio opasnosti, glad i nepogode. U ratu je bio prvi na konju i poslednji se sa njime rastajao, ne pomi\u0161ljaju\u0107i na odmor dok svojim o\u010dima ne vidi da je usvemu namirena njime predvo\u0111ena vojska. U slu\u010daju neuspeha bio je veseliji nego obi\u010dno, \u0161alio se i izazivao smeh u tako opasnim trenucima kada se njegovoj okolini \u010dinila pogibija neizbe\u017ena. Imao je osobit dar za razgovor sa vojnicima i da su se sa\u010duvale one mnoge njegove izreke izgovorene u bojnom okr\u0161aju, poslu\u017eile bi za obrazac vojnog govorni\u0161tva.<\/p>\n\n\n\n
Du\u0161a mu je bila opasnost. Svakad u boju, kico\u0161ki odeven, poigravao je na konju ispred baterija, kolona ili u strelja\u010dkom nizu, zaogrnut skupocenim \u0161alom, u mundiru sa ordenima, kalpaku sa perjanicom i dugim \u010dibukom u ruci. Za slavom je plamtio kao mladi\u0107 za prvim predmetom svoje ljubavi. Njegovo dobro srce bilo je pristupa\u010dno svakom dobru. Pregr\u0161tima je sipao dukate ruskim i neprijateljskim ranjenicima; niko koga je zadesila zla sudba nije oti\u0161ao od njega bez pomo\u0107i i utehe. Takav je bio Miloradovi\u0107 – pojava retka, koga su Suvarov i Kutuzov odre\u0111ivali na najstra\u0161nija mesta, a ujedno poveravali mu i prire\u0111ivanje zabava i sve\u010danosti. Poslednjih godina njegovog \u017eivota najve\u0107a mu je \u017eelja bila, da slavne dane svoje, ostatak svog \u017eivota, provede u seoskoj samo\u0107i i ti\u0161ini, no Provi\u0111enje nije dopustilo da se ispuni \u017eelja najhrabrijeg me\u0111u hrabrima.<\/p>\n\n\n\n
Prilikom ustanka dekabrista 26. decembra 1825. Miloradovi\u0107 je krenuo da smiri dekabristi\u010dke oficire na Senatskom trgu. Po\u0161to je bio jako popularan zamalo je uspeo da smiri ustanak, kada ga je ubio jedan od radikalnih pobunjenika Petar Kahovski. Dekabristi<\/strong> su bili pripadnici ruskog plemi\u0107kog opozicionog pokreta, \u010dlanovi tajnih dru\u0161tava i organizatori pobune protiv carskog re\u017eima u decembru 1825. godine. Ime su dobili po mjesecu decembru (rus. \u0414\u0435\u043a\u0430\u0431\u0440\u044c<\/em>).<\/p>\n\n\n\n Porodica Miloradovića poreklom je iz Hercegovine, gde su preci grofa Mihaila Andrejevića bili na glasu vlastela. Jedan član te vlastelske porodice, Milisav Miloradović, podigao je u 1563. manastir Žitomislić, nedaleko od Mostara u mestu Dubravi, koji i danas postoji smatra se kao jedan od najlepših manastira u Hercegovini. Za vreme vladavine cara Aleksija Mihailovića u Moskvi su živela dva Miloradovića, Bogdan i Stepan, odakle budu poslani, kao vešti rudari, u Kevrol i Mezen rad istraživanja srebrnih i drugih ruda. U carskoj povelji oni se spominju kao kneževi s toga što su i bili srpski kneževi. U Rusiji se sasvim nastanila porodica Miloradovića za vreme vlade Petra I. Prvi naslednik je bio Mihailo Miloradović, koga je Petar postavio u 1715. godini za Gajdačkog pukovnika. Za vreme rata s Turcima 1711. Mihailo je učinio znatne usluge Rusiji, slat je u Crnu Goru da podigne Crnogorce protivu Turaka; on je i svoje imanje žrtvovao. Njegov unuk Andreja Stepanović Miloradović, general-poručnik i imalac ordena sv. Aleksandra Nevskog, sv. Vladimira i sv. Đorđa 3. reda, lepo je poslužio u ratovima s Turskom, osvojio Mačin 1771. i bio drug Suvarova i Kutuzova i završio život poštovan od sviju, u zvanju černigovskog namesnika. On je bio otac junaka čiji život ovde iznosimo. Grof Mihailo Andrejević Miloradović rodio se 1. oktbra 1771. godine; u devetoj godini bio je zapisan kao podoficir u Izmajilovski lajb-grenadirski puk i zatim odmah poslat na stranu. Isprva se učio u Kenigsberškom universitetu pod rukovodstvom čuvenoga Kanta, zatim je proveo dve godine u Getingenu, odakle je, radi usavršavanja u vojnim naukama, poslat u Štrasburg i Mec, gde se naročito posvetio izulavanju fortifikacije i artiljerije. Obogaćen plodovima evropskog obrazovanja, Miloradović, vrativši se u Rusiju, bude proizveden u čin praporšika izmajilovskog puka u 1787. a posle godine dana – za potporučnika. U činu poručnika učestvovao je u ratu protiv Šveda. Car pavle stupivši na presto, proizveo ga je za kapetana. Miloradović se javlja kao jedan od najboljih oficira pri svakom razvoju i učenju, bio je predmet osobite carske pažnje, po izboru proizveden za pukovnika 1797. a za general majora 1798. i šefa Ašeronskog mušketerskog puka, na čelu kog je ubrzo krenuo za Italiju. Kad je general Suvarov primio poverenu mu vojsku u Italiji, pozdravio je u Miloradoviću sina svog starijeg ratnog druga, i od tada, do kraja svog života voleo ga je kao rođenog sina. Starajući se da se pokaže dostojan milosti velikog vojskovođe, Miloradović je obeležio svoju službu u Italiji nizom vojničkih vrlina i junaštva. Nabrajati svetle primere njegova junaštva i umešnosti u ovome ratu, kao i u svima ostalima gde je učestvovao, značilo bi ređati stotinu bojeva. U prelazu preko Alpa Miloradović je zapovedao jednom od prethodnica. Kroz Švajcarsku se svakodnevno tukao sa neprijateljem dajući primere neobične neustrašivosti. Za rat 1799. sem Aninske lente nagrađen je komanderskim krstom Sv. Jovana Jerusalimskog u brilijantima. Iz ovog doba ime Miloradovića postalo je narodno ime u Rusiji i čuveno u Evropi. Na Austerlicu njegovo odeljenje bilo je u središtu, blizu Pracena i borio se naočigled cara Aleksandra I. Čin general-lajtanta i orden Sv. Đorđa III reda bili su nagrada Miloradoviću za rat 1805. godine. Iduće godine planu rat između Rusije i Turske i Miloradoviću bi suđeno da se na prvom koraku proslavi junaštvom. Njegov korpsu brzim pokretom od Dnjestra u Vlašku dospe u Bukurešt. Predupređujući turke Miloradović izađe u susret velikom veziru i do nogu ga razbije kod Obilešta. Za ovo slavno junaštvo car Aleksandar pokloni Miloradoviću zlatan mač u brilijantima s natpisom: “Za spasenje Bukurešta”. U proleće 1812, car poveri Miloradoviću formiranje rezervne vojske u Kaluzi i on sa njom stiže sa vojskom u Gžatsk na nekoliko dana pre Borodinske bitke. U ovoj bitci Miloradović je isprva zapovedao desnim krilom, a zatim je premešten u sredinu. Za sve vreme ove krvave seče bio je jedan od prvih pomoćnika Kutuzovu. Boreći se na svakom koraku on je zadržao naglo nadiranje Francuza, dajući ruskoj vojsci mogućnost da mirno odstupi ili krčeći joj put ka pobedi. Kad je Napoleon počeo svoje odstupanje, Kutuzv poveri pola vojske Miloradoviću sa nalogom da se kreće uporedo sa protivnikom i da mu svuda nanosi štete. Nejednakost u snazi nije pokolebala Miloradovića, on je produžio borbu i razbio Francuze. Zatim je učestvovao u trodnevnoj bitci kod Krasnog, pa je poslat na Berezinu gde je sustigao Francuze i jurio ih do Vilne. Blagodarni car nagradio ga je za velike usluge u otačastvenom ratu brilijantskim znacima za orden Aleksandra Nevskog i orednima Sv. Vladimira I reda i Sv. Đorđa II reda sa zvezdom. Kad je vojska prešla granicu početkom 1813. Miloradoviću je bilo povereno da sa dva korpusa ide ka Varšavi, zatim je krenuo na Kališ, udario na Odar, opkolio tvrđavu Glogau. U aprilu je ušao u Dražđane odakle je krenuo na Hemnic i Altenburg. U bitci na Baucenu 8. i 9. maja zapovedao je levim krilom vojske i na oči cara Aleksandra odbio je sve napade protivnika. 16. maja kod Rejhenbaha imao je žestok okršaj u kome francuzi izgubiše čuvenog Diroka i još dva generala. Nagrada za ove borbe Miloradoviću je bila titula grofa Ruske Imperije. Posle Poševskog primirja u avgustu 1813. Miloradović je učestvovao u bitci kod Dražđana, zatim u znamenitoj bitci na Kulmi, gde je ruska garda odbila nadmoćnog neprijatelja. Učestvovao je i u potpunom porazu Vandamovog korpusa i za to nagrađen pozlaćenim mačem u brilijantima i sa 50.000 rubalja, a austrijski car odlikovao ga je ordenom Leopolda I reda. U bitci kod Lajpciga Miloradović je zapovedao ruskom i pruskom gardom i odlikovan je ordenom Sv. Andreja Prvozvanog. U ratovima nije bio nijedanput ranjen. Postavljen je za general gubernatora i u tom zvanju ostao je sve do 14. decembra 1825. kada je zlikovačko tane učinilo kraj njegovom slavnom životu. Žalost za Miloradovićem bil je opšta u svoj Rusiji, koja je više od 30 godina u njemu gledala jednog od svojih najslavnijih sinova. O njegovoj neustrašivosti u bojevima kružilo je po vojsci i narodu mnogo priča i poslovica. On je u potpunom značenju reči bio drug vojnika s kojima je podjednako delio opasnosti, glad i nepogode. U ratu je bio prvi na konju i poslednji se sa njime rastajao, ne pomišljajući na odmor dok svojim očima ne vidi da je usvemu namirena njime predvođena vojska. U slučaju neuspeha bio je veseliji nego obično, šalio se i izazivao smeh u tako opasnim trenucima kada se njegovoj okolini činila pogibija neizbežna. Imao je osobit dar za razgovor sa vojnicima i da su se sačuvale one mnoge njegove izreke izgovorene u bojnom okršaju, poslužile bi za obrazac vojnog govorništva. Duša mu je bila opasnost. Svakad u boju, kicoški odeven, poigravao je na konju ispred baterija, kolona ili u streljačkom nizu, zaogrnut skupocenim šalom, u mundiru sa ordenima, kalpaku sa perjanicom i dugim čibukom u ruci. Za slavom je plamtio kao mladić za prvim predmetom svoje ljubavi. Njegovo dobro srce bilo je pristupačno svakom dobru. Pregrštima je sipao dukate ruskim i neprijateljskim ranjenicima; niko koga je zadesila zla sudba nije otišao od njega bez pomoći i utehe. Takav je bio Miloradović – pojava retka, koga su Suvarov i Kutuzov određivali na najstrašnija mesta, a ujedno poveravali mu i priređivanje zabava i svečanosti. Poslednjih godina njegovog života najveća mu je želja bila, da slavne dane svoje, ostatak svog života, provede u seoskoj samoći i tišini, no Proviđenje nije dopustilo da se ispuni želja najhrabrijeg među hrabrima. Prilikom ustanka dekabrista 26. decembra 1825. Miloradović je krenuo da smiri dekabrističke oficire na Senatskom trgu. Pošto je bio jako popularan zamalo je uspeo da smiri ustanak, kada ga je ubio jedan od radikalnih pobunjenika Petar Kahovski. Dekabristi su bili pripadnici ruskog plemićkog opozicionog pokreta, članovi tajnih društava i organizatori pobune protiv carskog režima u decembru 1825. godine. Ime su dobili po mjesecu decembru (rus. Декабрь). Izvori: “Anekdote grofa M. A. Miloradovića”, izdanje “Uskoka”, Beograd 1893. Vikipedija (dekabristi)<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":5276,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[7],"tags":[830,832,393,831],"class_list":["post-5256","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-istorija","tag-general-miloradovic","tag-miloradovici-iz-hercegovine","tag-rusija","tag-srbi-u-rusiji"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5256","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=5256"}],"version-history":[{"count":8,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5256\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":5272,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5256\/revisions\/5272"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/5276"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=5256"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=5256"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/aknjige.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=5256"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}Izvori: \"Anekdote grofa M. A. Miloradovi\u0107a\", izdanje \"Uskoka\", Beograd 1893. Vikipedija (dekabristi)<\/em><\/pre>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"