Istorija

ŽIVO SLOVO : LIVEBLOG

Živo slovo je microblogging stranica na blogu Aknjige.com, zamišljena kao mesto za kraće sadržaje iz istorije, književnosti, umetnosti i slično. Stranica se povremeno osvežava novim sadržajem i dostupna je putem veb adrese aknjige.com/live

  • Diktatura kralja Aleksandra od Svetozara Pribićevića

    Prvo izdanje ove knjige izašlo je na francuskom jeziku. Prosvetino izdanje na srpski je preveo Andra Milosavljević. Predgovor Sava Kosanović. Treba imati na umu da je knjiga o Diktaturi kralja Aleksandra trebalo da posluži kao signal za okupljanje  sve jugoslovenske opozicije za borbu protiv diktature. Njezina oštrica je usmerena na kralja Aleksandra kao glavnog nosioca “štetne” politike. Ova knjiga je istovremeno i politička istorija ujedinjenja od 1918. godine. Pribićević je ovo delo pisao u političkoj emigraciji gde je otišao 1931. godine, posle dvogodišnje najstrože internacije provdene pod diktaturom.

    Moj cilj je da pomognem jugoslovensku demokratiju u njenoj borbi za osvajanjem slobode, bitnog i dragocenog elementa svake civilizacije. Mislim da ću je najuspelije pomoći, ako ova knjiga doprinese da razvije osećanje solidarnosti svetske demokratije u korist demokratije moje zemlje.

    Svetozar Pribićević


  • Zajedljivi Pilat od Oldosa Hakslija

    Dnevnik jednog putovanja, kako ga pisac u podnaslovu naziva, nastao je 1926. godine kada je Oldos Haksli, ponet neobuzdanom željom za novim saznanjima, putovao u Indiju, Burmu, Malaju, Pacifik i Ameriku. Veliki pisac izvrsno posmatra, nenametljivo i uzdržano, ponekad s “oksfordskom ironijom” opisuje predele, ljude, običaje i pojave. Njegove opaske i razmišljanja povodom njih još su zanimljivija.  U njega je “obilje finih opažanja”, “čudnih paradoksa”, iznetih sa retkom duhovitošću, sa satirom koja je katkada ravna Sviftovoj. Haksli pruža prst “na ljudske nedostatke i slabosti”. Njegova oštrica obiluje učenošću i “mirnom kontemplacijom mudraca”.

    U Zajedljivom Pilatu Haksli je demonstrirao gotovo sve svoje osobine književnika; i tu je on velikim delom skeptik i satirik.

  • Gospođica, roman Ive Andrića

    Roman “Gospođica” otkriva Andrićevu snagu u psihološkoj analizi žene.  Ovaj roma ustvari je psihološka studija žene-tvrdice. Puna društvena izolovanost te žene i njena strast za novcem, rođena u želji za osvetom prevarenog i upropašćenog oca, dovela ju je do mržnje, okrutnosti i surovosti prema ljudskom rodu. U toj svojoj patološkoj opsesiji, ona je iščupala iz srca osećajnost, toplinu i radost života, izgubivši tako, zauvek,  svaki smisao za lepo, humano i ljudsko. Posebnu pažnju privlači Andrićev stil, izuzetno čist, uzbudljivo slikovit i kristalno jasan.

  • Eparhije do 1766.

    Do 1766. godine Srpskoj Pećkoj Patrijaršiji pripadale su pored drugih i ove eparhije: sofijska, vidinska, niška, šerhejska (pirotska), ćustendilska, samokovska i veleška. Izvor: “Današnja Bugarska i njene pretensije” – Veritas / Mita Dimitrijević (Niš 1915)

  • Stari Grci su izumrli

    Austrijski istoričar Johan Filip Falmerajer je u svom delu “Istorija Moreje u srednjem veku” tvrdio da su stari Grci izumrli i da je hrišćansko stanovništvo Grčke u njegovo vreme uglavnom slovenskog porekla. Takođe je tvrdio da među toponimima u Moreji (Peloponezu), nazivi mesta su isključivo slovenski i turski.

    Ključna i pogubna uloga u helenizaciji stanovništva pripala je Fanariotima (pripadnici grčke elite u Carigradu). Bez obzira na helenizaciju putem crkve, tj. Carigradske patrijaršije, helenizacija nije dala očekivane rezultate sve do stvaranja moderne grčke države u 19. veku.

    Iz dela: “Srbi u Grčkoj”, Aleksandar Mitić (Banja Luka 2019).

  • Lujza Labe Lionka (1524-1566)

    Louise Charlin Perrin Labé, (oko 1524. – 25. april 1566), takođe poznata kao La Belle Cordiere, bila je feministička francuska pesnikinja iz doba renesanse, rođena u Lionu. O njenom životu i porodici sačuvano je malo podataka. Nije bila ni kraljevskog, ni plemenitog roda. I po ocu i po mužu, trgovcima konopljom i užima,  ostao joj je nadimak La Belle Cordirere, tj. lepa užanka ili lepa konopljanka. Pored imućnog oca i brata, učila je jezike, muziku, jahanje i mačevanje. Družila se sa pesnicima i nije strepela pred društvenim konvencijama. Zato je o njoj ostalo nekoliko krajnje suprotnih mišljenja; za jedne je Lujza bila skoro anđeoski lepa i čestita, za druge oličenje poročnosti.  Pogotovu posle uspeha njenih “Dela”, 1555. godine, anonimna pera nisu je štedela. Obolevši od kuge 1565. godine, preminula je sledeće 1566. Nakon smrti za dugo vremena tišina je prekrila i pesnikinju i njena “Dela”, sve do 18. i 19. veka kada su ponovo objavljena. Njena se poezija smatra ženskim pandanom čuvenih francuskih romantičara kao što su Moris Seve, Pontus de Tajar, Klod de Tajmon, Klemon Maro, Oliver de Manji itd.

  • Generalova kći od I. N. Potapenka

    Početkom XX veka, u to vreme poznati ruski pisac Potapenko, slika u ovom romanu tragičnu sudbinu jedne mlade kćeri, za čiju su tragediju krivi roditelji i pogrešno vaspitanje. Iz velikovaroške sredine pisac prenosi i razvija sudbinu svoje glavne junakinje u jednom malom ruskom selu, gde je rastrže bolećiva slovenska duševna osama, koja gubi svoju ravnotežu i podleže nasilnoj smrti, nevina i velika u svojoj čistoti, a puna uzvišene mržnje prema surovom svetu i životu. Ovaj roman izdala je 1914. Sveslovenska knjižara M. J. Stefanovića i druga. Tekst je sa ruskog preveo profesor i književnik Rista J. Odavić (1870-1932).
  • O starom exlibrisu Đovani Markezija

    Jedna naša knjiga štampana u Beogradu 30-tih godina XX veka putovala je do Italije, gde je činila deo privatne biblioteke Đovani Markezija (Giovanni Marchesi). Nakon nekoliko decenija nekako je našla put, pa se u XXI veku ponovo obrela u mestu svog rođenja, Beogradu. Na njoj su ostali tragovi ovog putešestvija u vidu dva exlibrisa na kojima je zabeleženo sledeće:

    Na većem exlibrisu ispisan je moto na latinskom: “Pro captu lectoris habent sua fata libelli”, što u prevodu znači: “Prema mogućnostima čitaoca, knjige imaju svoju sudbinu”. Radi se o stihu 1286 iz dela “De litteris, De syllabis, De Metris”, latinskog gramatičara Terentianus Maurus-a (2. vek n.e.).

    Na manjem exlibrisu nalaze se Senekine reči: “Quod non vetat lex, hoc vetat fieri pudor” ili u prevodu: “Skromnost (ili sramota) nam brane ono što nam zakon dozvoljava.”

  • Ko je bio Milenko Rančić?

    Veliki je broj građana nekadašnje kraljevine Srbije koji su u njenom javnom životu uzeli manje ili više učešća i zasluga, a o kojima se danas ne zna ništa. Pokušavajući da rastumačim posvetu na naslovnoj strani jedne knjige, nailazim na ime Milenko Rančić. O njemu sam uspeo da saznam sledeće: bio je ujak srpskog istoričara Milenka Vukićevića (1867-1935). Bio je i jedan od prvih činovnika Državne arhive, današnjeg Arhiva Srbije, koji je osnovan 14. maja 1900. godine. Prvi upravnik Arhiva bio je profesor književnosti Prve beogradske gimnazije dr Mihailo Gavrilović, arhivari saradnici Milenko Rančić, Jovan Ivković i pisac Radoje Domanović. O Rančiću saznajemo i sledeće: ratne 1915. godine, Milenko Rančić bio je zadužen za sačinjavanje spiskova akata i knjiga spakovanih za evakuaciju iz Beograda u Niš. Knjiga na kojoj se nalazi posveta je istorijska studija Milenka Vukićevića “Karađorđe”, a posvetu je napisao autor, poklanjajući primerke svoje najznačajnije knjige svom ujaku i imenjaku Milenku.

  • Dnevnik o Čarnojeviću

    Kako su se nekada reklamirala nova izdanja knjiga nalazimo u propratnim tekstovima, izvodima iz recenzija, koja se mogu naći na poleđini knjiga ili u starim katalozima. Tako je godine 1921. o knjizi Miloša Crnjanskog “Dnevnik o Čarnojeviću” napisano sledeće:

    “Jak lirski roman, u kome su opevani svi duševni sudari piščeve duše za vreme rata, sudari jedne savremene pesničke duše iz pokolenja Čarnojevića. Lirski napisan, roman Crnjanskoga predstavlja sobom novopronađenu formu izraza, odgovara modernom ukusu današnje književne publike. Roman je dirljivi dnevnik jedne subjektivne duše, i označava pobedu nad objektivnim romanom”.

    “Dnevnik o Čarnojeviću” objavljen je 1921. godine kao prva knjiga popularne biblioteke “Albatros”

  • Čuveni beogradski hoteli XIX veka

    Gustav Rau, nemački putopisac (1825-1878) godine 1873. objavio je u Pragu knjigu pod naslovom “Srbija i Srbi” u kojoj se nalazi i beleška o beogradskim hotelima s kraja XIX veka. Sada sam stanovao u “Srpskoj kruni” (današnja zgrada Gradske biblioteke u Knez Mihailovoj), u veoma lepoj i udobnoj odaji koja je gledala na parkove Kalemegdana. U prizemlju hotela bila je kafana, bilijarska soba, čitaonica i trpezarija čiji su se prozori i vrata otvrali na verandu sa pogledom na park. Sa “Srpskom krunom” sučeljava se, isto tako potpuno uređen, drugi hotel, “Kod srpskog kralja” (na uglu današnje Vasine ulice) koji u pogledu unutrašnjeg uređenja i udobnosti ništa ne zaostaje za prvim. Treći hotel u glavnoj ulici grada (današnje Terazije), hotel “Pariz”, mogao bi, kao i prva dva, da opstane u svakom velikom gradu Srednje Evrope.

  • Oktoih Petoglasnik Đurđa Crnojevića u Visokim Dečanima

    Jedini  sačuvani primerak četvrte po redu knjige objavljene u štampariji Crnojevića na Cetinju, ili bolje reći  njen ostatak, nalazi se u  manastiru Visoki Dečani. Kako se nepotpun primerak Oktoiha petoglasnika našao u manastiru Dečani zapisao je 1973. godine Svetozar St. Dušanić, nekadašnji upravnika muzeja Srpske pravoslavne crkve:

    Pre nego što je došao u posed manastira Dečana ovaj petoglasnik je pripadao crkvi u Kučima, u Crnoj Gori. Pomenutom hramu njega je poklonila 1684. neka monahinja Ana. Iz kratke beleške dečanskog arhimandrita Serafima, u njegovom delu „Dečanski spomenici”, vidi se da je 1864. godine pripadao dečanskoj biblioteci. Mada arhimandrit Serafim nije izrično kazao da je reč o Crnojevića petoglasniku, već samo o „jednom starom oktoihu”, objavljeni zapis iz ove knjige jasno svedoči koji je oktoih u pitanju.“

    Poznato je da su u toku 1493, 1494, 1495. do 1496. godine na Cetinju štampane četiri knjige: pored prve knjige Oktoiha, od prvog do četvrtog glasa, po otkriću Đorđa Sp. Radojičića i drugih proučavalaca ovoga vremena, štampana je i druga knjiga Oktoiha, od petog do osmog glasa, tj petoglasnik. Dejan Medaković drži da je Oktoih petoglasnik najlepše i tehnički najbolje izvedena knjiga prve cetinjske štamparije.

     

  • Sveta nesreća

    Jose de Siguenza, savetnik španskog kralja Filipa II, opisao je opsesiju ovog suverena da sakuplja posmrtne ostatke kanonizovanih muškaraca i žena kao “svetu nesreću”. Kažu da je uspeo da sakupi kolekciju od 7.422 moštiju koje je čuvao u manastiru Escorial. Zbirka je sadržala 12 celih tela, 144 glave i 306 dugih kostiju, iako se većina, oko četiri hiljade, sastojala od minijaturnih delova moštiju. Otac Siguenza je zapisao da su posedovali mošti skoro svih svetaca, izuzev Josifa iz Nazareta, Svetog Jovana Evanđeliste i Svetog apostola Jakova.”

  • Godište 1927. almanaha “Jadranska straža”

    Godište 1927 almanaha “Jadranska straža” posebno je značajno zbog tri teksta koja su tu objavljena. Ovde je prvi put objavljeno delo Miloša Crnjanskog “Naše plaže na Jadranu”, koje iste 1927. izlazi i kao zasebna knjiga (prvo izdanje u formi knjige). Zatim, u godištu 1927. štampan je putopis Stanislava Vinavera “Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru”, kao i studija Stanislava Krakova “Spomenici naše prošlosti u italiji”.

Napiši komentar