Istorija

ŽIVO SLOVO : LIVEBLOG

Živo slovo je microblogging stranica na blogu Aknjige.com, zamišljena kao mesto za kraće sadržaje iz istorije, književnosti, umetnosti i slično. Stranica se povremeno osvežava novim sadržajem i dostupna je putem veb adrese aknjige.com/live

  • Jedan detalj iz manastira Gračanica

    Kao što je skoro svima poznato, manastir Gračanica je sagradio srpski kralj Milutin 1321. godine i posvetio je Uspenju Presvete Bogorodice. Zadužbina je kralja Milutina, njegove žene Simonide i sina Stefana. Manastir se nalazi u selu Gračanica, 10km udaljen od grada Prištine. Nakon “zlatnog perioda” Gračanice u XIV i XV veku, manastir je u XVI veku usled turskih zuluma napušten i služio je za parohijske potrebe. Manastir je tokom vekovao doživeo različita oštećenja i popravke. Decembra 1893. godine posetio je Gračanicu Milojko V. Veselinović i zatekao je u  nezavidnom stanju. Manastir je obnovljen nakon Drugog svetskog rata i od tada služi kao ženski manastir.

    Na fotografijama ispod možete videti promene koje su se  dešavale tokom vremena, tj. u ovom slučaju kako su izgledala sporedna vrata na glavnoj crkvi 1913. godine i kako izgledaju danas. Slika niže levo, iz 1913. godine, tačnije od 5. maja 1913. godine pripada Albert-Kahn kolekciji, dok je fotograf bio Auguste Léon. U opisu je navedeno: Srbija, Gračanica, evnuh Dimitri.

    Na drugoj fotografiji ispod može se uporediti stanje celog objekta 1913. godine i danas.

  • “Svojoj prvoj žrtvi” Geca Kon

    Zbirka “Stihovi” Božidara S. Nikolajevića izašla je prvi put 1907. godine u izdanju poznatog beogradskog izdavača Gece Kona. Ta Božina zbirka pesama koja je sadržala samo 51. stranicu, spada u najranija izdanja Gece Kona, u to vreme još uvek knjižarskog početnika. Geca Kon je od Nikolajevića otkupio prava na štampanje za tadašnjih 80 dinara. Kada je, dosta kasnije, Geca Kon upitao Božidara S. Nikolajevića “kakvu posvetu želi u njegovom jubilarnom katalogu“, Nikolajevićev predlog je bio da Geca napiše “Svojoj prvoj žrtvi”, što je on i uradio, ali je dopisao i reči “drugu iz mladosti dr. Boži Nikolajeviću, u znak prijateljstva, Geca Kon”.

    Pročitajte takođe: Božidar S. Nikolajević protiv lista “Politika”

  • 830 godina manastira Studenica

    Manastir Studenica osnovao je Stefan Nemanja 1190. godine. Među manastirskim zidinama nalaze se četiri crkve: Bogorodična crkva i Kraljeva crkva (crkva svetih Joakima i Ane), crkva Nikoljača (crkva svetog Nikole) i još jedna crkva, očuvana u temeljima. Katolikon ili glavni hram Manastira Studenica je Bogorodičina crkva, podignuta između 1183. i 1196. godine.

  • Požar u kući Mite Cenića 7. januara 1887. godine

    Kako prenose Beogradske opštinske novine, u sredu 7. januara 1887. godine dogodio se požar u kući g. Mite Cenića novinara (Prizrenska ulica) oko 10 1/2 časova. Požar se javio na gornjem boju zbog lošeg dimnjaka. Ovoga puta se najbolje dalo oceniti šta jedna mala iako požarna četa može da učini samo kad ima dovoljno vode; jer su požarnici brzo uspeli da požar lokalizuju i uguše, iako je kuća od slabog i lako zapaljivog materijala. Šteta nije velika. Prizemni sprat, trgovina, od vatre je spašena.

    Dimitrije „Mita“ Cenić (Beograd, 29. septembar 1851— Beograd, 21. februar 1888) je bio srpski političar, novinar i publicista. Bio je jedan od prvih srpskih socijalista, saradnika Svetozara Markovića. Šest godina (1874—1880) proveo je u tamnici pod lažnom optužbom da je spremao prevrat protiv Milana Obrenovića. Nakon izlaska iz zatvora pokrenuo je najpre list Radnik, zatim Borbu, Istinu i Čas.

  • Duovska besjeda Teofana Živkovića episkopa gornjo karlovačkog

    Prikaz publikacije kako je objavljen u listu Javor 1881. godine:

    Duovska besjeda Teofana Živkovića episkopa gornjokarlovačkog štampana je na 15. stranica 1881. godine u Pančevu. Izdavač je Štamparija braće Jovanović.

    Radi se o arhipastirskoj besedi, kojom se opominje narod da ne sluša “nečiste duhove”, kojima se još od Kosova seme zatrlo nije, naročito se sa aluzijom na Štrosmajerovu okružnicu opominje pravoslavni svet, da se čuva zloga duha, “koji se sa strane zaletio ovih dana među nas ovamo, a na krilima tašteg slavoljublja i proste sebičnosti od ovog svijeta, da nam zamuti naše najpobožnije misli, naša najsvetlija osjećanja, sa kojima smo mi odrasli i sa kojima mi hodimo našem duševnom spasu na susrijet, u našoj pravoslavnoj i srpskoj narodnoj crkvi. On nas besjedama najljubaznijima i jezikom slatkim kao med, savjetuje, opominje, pozivlje, preklinje, da pređemo Uniji.”

    E vala vladiko, tako treba duhovni pastir da bude na straži, kad mu narodu preti kakva opasnost. I preosv. episkom dalmatinski g. Stefan Knežević izdao je opomenu svome područnom sveštenstvu i narodu da bude na oprezu i da se čuva od lukavosti latinske.

  • Stevan Sremac kao slikar amater

    Iako za uži krug prijatelja i poznanika Stevana Sremca nije bila tajna da je on bio i slikar amater, širi krugovi to ni danas ne znaju. Karikaturna predstavljanja njegovih omiljenih tipova je bila Sremčeva svakodnevna zabava.

    Sremac je vrlo rado na komadićima papira crtao, u nekoliko poteza, komične tipove iz Bačke i Banata ili iz svog dragog Niša. Bokteri, panduri, testeraši, age i begovi iz Niša, starovremenski ljudi, penzioneri sa šubarama, izlazili su jedan za drugim iz Sremčevog pera, lako crtani, sa naročito istaknutim karakterističnim detaljima. Primer crteža Stevana Sremca su ilustracije za njegovo delo “Bal u Elemiru”. Stevan Sremac (1855-1906) jedan je od najznačajnijih srpskih realističkih pisaca.

     

  • Стихови једној жени – Луј Буле (1911)

     

    Шта! Зар си се збиља ругала, кад си гово-
    рила: „Волим те!“ Шта! И ти си лагала, сирото
    дете!… Па нашто? Ниси мене варала, варала си
    саму себе, јер и ако си могла имати љубав, ти
    сад имаш само опроштај!

    Чувај га; он је широк и искрен, као што ми
    је и нежност била. Нек ти никаква жалост срце
    не мори: што сам у теби волео, била је моја
    властита опијеност; што сам волео у теби, то
    нисам изгубио…

    У теби је буктиња горела зајмећи само мој
    плам. Као високи гост на свадби у Кани, ја сам
    претварао у чисто вино твоју душевну водњика-
    вост, и то је била светковина којој се свако
    чудио.

    Била си увек, у ретким данима свога три-
    умфа, само просто оруђе под мојим победничким
    луком, и као што ваздух звони у празноме гитару,
    певали су моји снови у празноме срцу твом…

    Ако су они били узвишени и благи, то, не
    беше заслуга твоја. Ја то могу рећи свету а да
    те и не именујем: да истргнем из ништавила
    њихов кратковремени сјај, довољно је било да
    верујем. Довољно је било да волим.

    А сад збогом! Иди својим путем, ја се укла-
    њам! Поспи дискретно белим прахом црвенило
    свог лица; гозба је свршена, пошто сам испра-
    знио свој пехар; а ако је остало још мало вина,
    лакеји ће га испити.

     

  • Kako se u antičko doba shvatala kritika? “Ne sudi više iznad cipele, u ostalo se ne razumeš”

    Još u antičko doba smatralo se da o vrednosti nekog umetničkog dela ne mogu prosuđivati svi. Tražilo se da lice koje iznosi hvalu ili kritiku bude iz odgovarajuće profesije ili zanata.

    Kada je slavni helenski slikar Apeles izložio jednu svoju sliku, slušao je napomene i kritike slučajnih prolaznika, skriven iza paravana. Neki prolaznik, obućar, zagledajući pažljivo sliku, zamerio je da obuća nije dobro naslikana. Slikar Apeles je odmah popravio sliku zahvaljujući se obućaru na primedbi.

    Ali kada je obućar nastavio da zamera i zbog drugih detalja na slici, Apeles mu je ljutito dobacio: “Ne sudi više iznad cipele, u ostalo se ne razumeš”.

    Isto tako, izreka da li rimski car ima ili nema apsolutnu vlast nastala je povodom jednog incidenta u vreme održavanja crkvenog sabora, kada je car Sigismund u svom govoru na saboru, na latinskom jeziku, grčku reč “šizma” upotrebio kao da je muškog, odnosno žensog roda. Opomenut od jednog kardinala da je gramatički reč srednjeg roda, car je nabusito odgovorio “Ego sum Romanus rex et supra gramaticos” – Ja sam rimski car i iznad sam gramatičara.

     

  • Hilandarska garda

    U Hilandaru, ovoj veličanstvenoj zadužbini slavnog Stefana Nemanje i sina mu Svetog Save, radi veće sigurnosti manastira, kao i manstirskih posetilaca, nekada je postojala hilandarska garda. Ova ista garda koju vidimo na slici iz godine 1900., je ista garda koja je bila postavljena kao lična garda Nj. V. Kralju Aleksandru I Obrenoviću kada je godine 1896. posetio Svetu Goru i manastir Hilandar, kojem je po staroslavnom običaju srpskom on, kao kralj srpski, u to vreme bio zaštitnik i branič. Fotografija: Fotomagacin.com

     

  • Beograđani i crkva Sv. Bogorodice u Carigradu

    Po propasti Beograda 1521. godine, naredbom turskog Sultana mnogi Beograđani preseljeni su u Carigrad. Za njih se predanjem vezuje i crkva Svete Bogorodice. Slike ove carigradske crkve zabeležio je St. Todorović a objavljene su 1900. godine u časopisu “Nova Iskra”. O ovoj temi pisao je naš istoričar Stojan Novaković, o čemu će uskoro biti više reči na ovom blogu.

     

    This slideshow requires JavaScript.

  • Modistkinja Jelena Marinković (1841-1902)

    Jelena Marinković, rođena 1. avgusta 1841. godine u Temišvaru, upoznala je Paju Marinkovića, glumca Narodnog pozorišta u Novom Sadu, i iz tog poznanstva došlo je do braka 1868. i ona postaje glumica. U pozorištu je ostala i posle muževljeve smrti 1871. godine, sve do 1875. kada iz zdravstvenih razloga odlazi u Beč. U Beču četiri godine uči za modistkinju. Posle toga dolazi u Beograd i sa 100 dukata otvara samostalnu radnju. Radila je sa uspehom sve do 1899. godine kada se povlači iz posla. Umrla je 30. jula 1902. Svu svoju imovinu (kuća u ulici Kneginje Zorke 28) zaveštala je Beogradskoj trgovačkoj omladini. Modistom se nekada nazivao šeširdžija koji se bavio dizajniranjem, izradom, popravkom i prodajom šešira i kapa.

  • Šta kaže “Jeničarski zakon” o islamizaciji u Bosni krajem XV veka

    Glavni, za sada poznati turski izvor koji govori o masovnijem prelazu na islam („bir ugurden“) u vreme kada je sultan Mehmed II Osvajač (Fatih Sultan Mehmet) osvojio Bosnu, jeste navod iz Jeničarskog zakona. Mehmed II Osvajač bio je osmanski sultan u periodu 1451-1481. Ovim se izvorom poslužio i dr Aleksandar Solovjev u studiji Nestanak bogomilstva i islamizacija Bosne. Citat:

    „Postoji zakon da svi mladi janičari (adžami oglani) koji se sakupljaju u Bosni budu muslimani, sinovi muslimana. Pored toga većina je njih primljena u (carski) dvor u bašču. Uzrok ovakvoj pažnji prema spomenutom narodu je sledeći: U ono doba kada je osvajač Carigrada, njegovo veličanstvo sultan Mehmed han – neka je s njim Božja milost i zadovoljstvo – izvoleo s pobedonosnom vojskom zavojštiti na Bosnu, tada je sva raja i beraja (tj. seljaci i oni koji ne plaćaju porez) te zemlje, saznavši za moć i snagu njegova veličanstva cara, zaštitnika sveta, izašla pred njega i pala ničice pred njegovo carsko podnožje i najednom („bir ugurden“) prešla na islam. Kada je njegovo veličanstvo sultan video da ovi najedamput primiše Islam rekao im je da to nije loš narod. Zbog toga što su prešll na islam, rekao im je njegovo veličanstvo car, zaštitnik sveta: Tražite od mene što želite! Stanovnici ove pokrajine su zatražili: Neka se iz naše zemlje kupe mladići (adžami oglani). Njihovoj je molbi udovoljeno i oni se primaju (bez obzira) bili obrezani ili neobrezani: nije zakon ni da se pregledavaju. Ovi (mladići) od ovoga naroda koji su do sada sakupljeni ili su u carskom dvoru u bašči. Oni su bili pametni i daroviti, pa su većinom izašli (iz dvora) s visokim položajima i dostigli visoke rangove.“

     

  • Ko je bio Vićentije Rakić?

    Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stajao je u punoj suprotnosti sa racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on je nastavio prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti.

  • Kako su Asteci i Maje označavali strane sveta?

    Kod drevnih naroda Asteka i Maja svaka strana sveta imala je svoju boju: crvena je označavala istok kao mesto gde sunce izlazi, bela-sever gde vlada večita hladnoća, crna-zapad gde se sunce utapa u mrak, i žuta-jug i njegovu zlatnu toplinu. Krst, čiji su kraci zapravo označavali četiri strane sveta, često se sreće na zidnim crtežima hramova i na grnčariji. Maje su takođe smatrale da na svakoj strani sveta stoji čuvar ili balam predstavljen u vidu jaguara ili sveštenika. Na svakoj strani sveta je takođe bilo sveto drvo, kapok, izvor održavanja i oplođivanja života u četiri pravca. Svako stablo imalo je svoju boju i pticu koja je u njegovoj krošnji svijala gnezdo.  U sredini je po nekim crtežima postojalo i središnje drvo zelene boje kao simbol svakovrsnog života.

  • Narod bele rase koji živi u Japanu

    U današnje vreme na japanskim ostrvima živi narod žute rase, Japanci. Vrlo mali broj ljudi zna da su Japanci naseljavanjem potisnuli starosedeoce, narod bele rase zvani Ainu ili Aini, koji je prvi naselio ova ostrva. Pripadnika naroda Ainu danas ima vrlo malo.Tačan broj nije poznat jer mnogi Aini kriju svoje poreklo ili ga uopšte nisu svesni. Oni žive na južnim i istočnim obala ostrva Hokaido, delom na Sahalinu, na najjužnijem delu poluostrva Kamčatka i na Kurilskim ostrvima, gde su sačuvali svoj jezik i narodne običaje. Slično kao i u slučaju mnogih drugih naroda, reč Aino i na njihovom jeziku znači “čovek”, tj. oni sebe zovu “ljudi”. Muškarci naroda Aino nose gustu bradu i dugačke brkove. Odeću koju nose proizvode od tkanina ručne izrade i obojene prirodnim bojama. Njihov jezik je vrlo malo proučen i čini se da nema nikakve sličnosti sa jezicima drugih naroda. Krajem XX veka su se javile različite teorije o tome da bi Aini mogli biti jedni od prvih grupa koje su naselile Severnu Ameriku.

  • Ubistvo Karla Juliusa u Pančevu

    Zemunski glasnik od 4. nevembra 1867. godine donosi vest: Javljaju nam iz Pančeva da su tamošnjeg jevrejskog građanina Karla Juliusa našli ubijenog na putu između Novog sela i Francfelda. Za ubice drže dva kočijaša, jedan ubijenoga a drugi njegovog ortaka. Mrtvo telo nađeno je naslonjeno na plast tuluzine, sa svojom sikirom na ruci. S druge strane čujemo, da su ubice već uhvaćene u Novom Sadu. Kola i konje ostaviše oni u Perlezu.

  • Krštavanje brodova

    Još u antičkim vremenima postojao je običaj da se kod porinuća broda ili njegovog polaska na prvu plovidbu prinese žrtva bogovima mora. U staroj Grčkoj, sudeći po mnogobrojnim mitovima, brodski pramac se zalivao ljudskom, a kasnije krvlju životinja da bi se bogovi mora umilostivili i štitili brod i posadu tokom dugog i neizvesnog putovanja. U starom Rimu, o pramac broda se razbijala posuda sa crvenim vinom koje je simbolizovalo krv da bi se stišala jarost boga mora Neptuna. Ceremonija porinuća i krštavanja novoizgrađenog broda uz razbijanje flaše nekog pića o pramac ima različite oblike. Evropski ceremonijal, sada već prihvaćen skoro u čitavom svetu, predviđao je u početku razbijanje flaše vina ili ruma, a mnogo kasnije obavezno flaše šampanjca.

Napiši komentar