Jedna debela žuta knjiga izašla je (oktobra 1977. u čast novinskog feljtona. Knjižari su je, ne čitajući, vođeni svojim nosem, odmah stavili u izloge. Knjiga se zove „Beogradsko ogledalo“. Na koricama Džumhurov crtež pisca i ime njegovo: Stanislav Vinaver.
Ako feljtone prevodimo kao listiće, onda je Vinaver raskošno lisnato stablo. Ovaj pesnik, jezičar, prevodilac, parodist, putopisac, fizičar, klavirist, esejist, humorist, bio je i feljtonist lista „Republika“, od 1950. do 1955. Najbolje iz toga vremena skupio je Gojko Tešić, a štampalo „Slovo ljubve“. Knjiga je za sladokusce i radoznalce.
U našoj literaturi ima pisaca koji su napravili ime orući jednu istu brazdu, muzući jednu kravicu, pleveći malu baštu. Vinaverove torbe bile su pune do vrha. On je svakodnevno rasipao seme duha, jezika, stila, zapažaja, smeha, mašte…
Krio se iza sedam pseudonima, iza šest stranih jezika… Da ništa drugo nije učinio on bi u srpskoj književnosti blistao kao čudovišan i neponovljiv prevodilac. Mi smo grcali od smeha čitajući njegove prevode Rablea, Tvena, Hašeka… (Jedan odsek za savremeni jezik mogao bi da popisuje šta je on uneo, preneo i doneo našem jeziku, prevodeći s tuđih).
U „Beogradskom ogledalu“ se ogledao jedan šezdesetogodišnjak. On koji je bio Poenkareov student, Blokov poznanik, Nušićev sekretar…
Ova knjiga nije zbirka feljtona. To je pre dnevnik radoznalog i umnog čoveka koji je svašta znao i svašta bio ( i pisar za Ministarstva prosvete, i saradnik „Vesele večeri“).
Kako je pisao? Išao je Beogradom i beležio. Išao je na sahrane (Risti Ratkoviću), na izložbe (Laze Vozarevića, Lubarde), u bioskope, na plenume književnika, na predavanja. Pamtio je godišnjice i povode. O svemu je imao svoje sočne i zabiberene beleške (tri kucane strane najviše).
Ovi feljtoni kao da su živi. Oni se ljute, podsmevaju, osporavaju. Oni mirišu kao da su sada izašli iz Stašine jezičke kuhinje u kojoj se nije štedelo na masti, soli i začinima. On je čak govorio: Geniji su mrsni!
Beograd je ovom knjigom dobio jedan lep spomen i spomenik. Pet godina imao je kulturnog, pismenog i dobrovoljnog beležnika, koji je mnogo i mnoge znao.
Kad sam pročitao „Beogradsko ogledalo“ pomislio sam: najbolja ogledala “na ovom svetu imaju
razbarušeni i nezačešljani ljudi.
Autor: Vlada Bulatović Vib, u nekim dnevnim novinama, nama nepoznatim, od kojih je sačuvan samo ovaj isečak.
