Kako se govorilo u Vukovoj porodici?
U porodici prvog i najvećeg srpskog zakonodavca srpskog jezika govorilo se – nemački. To je poznato. Manje je poznato koliko se i kako Vuk starao da mu žena i deca nauče srpski.
O tome je Vuk mislio čim se u Beču upoznao sa svojom budućom ženom Anom Kraus. Tri meseca nakon poznanstva sa njom a tri godine pre ženidbe, on joj piše:
“Radujem se što niste zaboravili ono što sam Vas učio srpski, nego ste i sami još naučili. želja mi je da jednom dobro govorite i pišete srpski.”
Vukova želja nije se ispunila: Ana nikada neće naučiti da dobro govori srpski, a kamoli da piše – uostalom kao ni Vuk nemački (razlika je u njihovom neznanju, razume se, neuporediva). Ipak iz njihove međusobne prepiske (koja je sva na nemačkom jeziku) može se zaključiti da je Ana, po Vukovoj upornoj želji, u više prilika ozbiljnije pokušavala da uči srpski, i da je doista nešto i naučila. Prvi put joj se takva prilika pružila, ili nametnula, u Panjevi kod Temišvara, gde je kod kumova Demelića, sa trogodišnjim sinom Savom i kćerkom Ružom (rođenom tada u Temišvaru) živela od proleća 1822. do proleća 1824, dok se Vuk bavio u Nemačkoj radi štampanja narodnih pesama. Tu joj je najbliže društvo bilo srpsko, imala je služavku Srpkinju, i svi su se očevidno trudili da, ispunjavajući Vukovu želju, govore što više svojim, a što manje Aninim jezikom.
Slična prilika ukazala se Ani pet godina kasnije u Zemunu, gde je Vuk preselio porodicu (ženu i četvoro dece) kad je po pozivu kneza Miloša došao da živi i radi u Srbiji. Iz Kragujevca i Beograda jednako opominje i podstiče Anu da sa decom (desetogodišnjim Savom i osmogodišnjom Ružom) uči srpski. Posle dužeg vremena, Sava piše ocu: “Jedva sam dočekati mogo ovo vreme da Vam srpskim jezikom moje blagodarno srce otkrijem.” Vuk prepoznaje da Sava ne piše “iz svoje glave” i traži da mu ubuduće piše nemački, ali bez tuđe pomoći, a Vuk će njemu pisati srpski. Ipak, i Ana i Sava i Ruža naučili su, bez sumnje, ponešto srpski u Zemunu. Docnije kad se porodica vratila u Beč, a Sava bio već na školovanju u Petrogradu, Vuk će pisati Ani: “Sa Ružom govori srpski da ne bi sve zaboravila“.
Dvoje Vukove dece koja su mu jedina ostala u životu, i koja će nadživeti oca, Mina i Dimitrije, naučiće srpski. Vuk se, bez sumnje, pobrinuo da Mina uči srpski u Beču, kao što je učila italijanski i francuski. Bilo joj je petnaest godina kada je Vuk jednom prilikom pisao kući sa puta na kome se duže zadržao: “Kad dođem u Beč, nadam se da ću sa Minom moći da govorim srpski.” Mina je bila marljiva i savesna, a lako učila jezike; uz to se kretala u srpskom društvu i imala odličnih prijatelja među Srbima. Najzad, kao što je poznato, ona se i udala za Srbina. U Beogradu je živela godinu i po dana u braku, i godinu dana kao udovica.
Sina Dimitrija Vuk je, naročito radi srpskog jezika, a zatim i radi italijanskog, poslao u Trst da uči srpsku osnovnu školu. Učitelj mu je bio Vukov odani prijatelj D. Vladisavljević, kod kojega je Dimitrije i stanovao. Da bi se pohvalio svojim uspehom, Dimitrije će posle, ponekad u isto vreme, pisati kući na tri jezika: majci nemački, ocu srpski i sestri italijanski. Docnije će učiti vojnu inženjersku akademiju u Znajmu kod Bruka. Uvek odličan đak, on se na četvrtoj godini rešio da napiše Srpsku računicu i poslao je ocu početak svoga rukopisa. Vuk mu je odgovorio: “Iz ovoga što si mi poslao vidi se da ti svoj posao dobro razumiješ, ali da neznaš dobro našega jezika da bi misli svoje mogao onako kazivati kao što bi Srbin Srbinu kazao, nego prevodiš njemačke riječi i misli (kao što nesrećom čine svi naši sadašnji spisatelji), ali pored svega toga meni je milo što ti i o tome misliš, i kad nikakva drugoga posla ni zabave ne uzimaš, zabavi se i time, a uz to jednako gledaj da bi dobro naučio naš narodni jezik: Čitaj Novi zavjet, pripovetke iz Staroga i Novog zavjeta i Srpski rječnik. Ja znam da je u Rječniku teško suhe riječi čitati i pamtiti, nego čitaj u njemu ono što je kod gdjekojih riječi poviše srpski napisano: iz onoga ne samo što ćeš učiti naš jezik nego ćeš poznati i naše narodne običaje i duh narodni.”
Po svršenoj akademiji, i posle usavršavanja u Berlinu i Belgiji, Dimitrije će desetak godina služiti u Beogradu i Negotinu kao srpski oficir. Mina i Dimitrije nisu samo znali srpski nego su se i osećali Srbima.
Đuro Gavela: Ogledi i kritike, SKZ, Beograd 1979, str 113-115.
Vuk Karadžić kao kolekcionar i trgovac
Vuk Karadžić je vrlo revnosno sakupljao stare rukopisne i štampane knjige. U tom poslu su ga izdašno pomagali Vuk Popović, sveštenik u Kotoru i Vuk Vrčević. Vukova zbirka rukopisa bila bi veoma dragocena i bogata, da je on sve rukopise koje je kupovao, dobijao na poklon ili menjao, sačuvao. Ali je Vuk samo jedan mali deo rukopisa zadržao za sebe, a veći deo rukopisa i starih štampanih knjiga je prodavao, M. Pogodinu, A. Šiškovu, Ruskoj akademiji, Rumjancovskom muzeju, Berlinskoj akademiji i Bečkoj dvorskoj biblioteci. Lj. Stojanović (Život i rad V. S. Karadžića, Beograd 1924) navodi da je Vuk “prodavao ili jednu po jednu ili poveće kolekcije bečkoj i berlinskoj biblioteci, a četrdesetih godina (XIX veka) razvio pravu trgovinu sa Pogodinom, koji mu je propisao i taksu pošto će mu ih otkupljivati. Kad mu je Pogodin smanjio cenu, počeo se obraćati Sreznjevskom, Knjaževskom, Bođanskom i drugim, nudeći im knjige na prodaju”.
V. Jagić je pisao F. Miklošiću 16 decembra 1883 god. (Spomeni mojega života II, 1934) kako je Vukov sin Dimitrije došao k njemu da traži preporuku za Berlin, da ide u Kraljevsku biblioteku. Jagić mu nije dao nade da će u tome uspeti, a on je onda mrzovoljno uzeo paket sa rukopisima i nije rekao ništa o njihovoj sadržini; govorio je samo o Vukovom rukopisu sa materijalom za noviju srpsku istoriju. Dimitrije je ubrzo nakon toga umro u kolima i kod njega je pronađen taj rukopis.
Jedno Vukovo objavljenije (Oglas)
“Perva knjiga od novoga izdanja Serbsko Ilirskijeh narodnijeh pesamah gotova je, i najdalje o idućem peštanskome sajmu, u mesecu Martu, razaslat će se predbrojnicima. Do toga vremena ako bi tko našao još koga predbrojnika, neka onda u Peštu donese ili pošalje novce i imena, pa će za novce knjige odmah primiti, a imena će se štampati poslije u tretjoj knjizi.
U ovoj knjizi ima upravo 40 tabakah samijeh pesamah, i budući da su na svakome tabaku 64 verste više, nego u predjašnjemu lipiskom izdaniju, to bi u onome formatu ova knjiga iznijela 46 tabakah, od kojijeh bi bilo 19 tabakah predjašnjijeh pesamah, a 27 tabakah nanovo skupljenijeh, koje dosad nigda nijesu štampane. Osim onih 17 redovah, koji su u objavljenju spomenuti, dodata su još tri reda:
1) Paštrovsko naricanje za mertvima; 2) Pesme, koje se pevaju detci, kad se uspavljuju; 3) Pesme, koje su se odprije pevale u Budvi na Spasovdan, – kao što je i u objavljenju kazato, cena je ovoj knjizi 2 forinte u srebru; ko pošalje novce za 10 knjigah, dobit će jedanaestu na dar. – Kad se čuje dve forinte srebra, može ko reći, da je ovo skupa knjiga; ali kad se uzme veličina knjige i lepota hartije (papira), onda svatko mora priznati, da u nas do sad nikakve knjige nije bilo jeftinije.”
Ovi tekstovi su prvobitno bili objavljeni 2007. godine u Magazinu Antikvarneknjige.com
