”Гетеово интересовање и радови о нашој народној поезији утицали су на Немце да се баве нашим песмама, а његов огромни ауторитет допринео је највише да наше песме преведене на немачки уђу у светску књижевност и постану њен саставни део.”
Кад је Копитар упозорио Вука на превод »господина Гетеа«, Вук је послао у Вајмар »највећем Немцу« прво издање својих песама. Гете је, заинтересован овим дубље за наше народне песме, замолио и за превод друге свеске народних песама, а кад су се Јаков Грим и Вук крајем септембра 1823. саветовали о успешном ширењу српске народне песме у Немачкој, решише да још више заинтересују за ствар Гетеа, који је успешно посредовао код велике војвоткиње од Саксен-Вајмара, сестре руског цара Александра I, да се прими посвете новим издањима народних песама. И тако је, препоруком Ј. Грима дошло до познате Вукове посете Гетеу у Вајмару и објављивања Гримова немачког превода »Диобе Јакшића« у Гетеовом часопису »Уметност и старина« (»Kunst und Altertum«), као и песме Смрт Марка Краљевића. Вук је, одушевљен Гетеовим пријемом, означио ту посету као »најславније дане свога живота«. Ослањајући се на Ј. Грима и на основу Вукових саопштења написао је Гете расправу »Српска књижевност« (»Serbische Literatur«), која је додуше штампана тек 1903. Нов подстицај за интензивније интересовање за нашу народну поезију добија Гете тих година и од Терезе фон Јакоб, која га неколико пута посећује доносећи увек нове огледе својих превода наших песама. Скоро целе 1824. године сведоче Гетеове белешке »о његовом живом интересовању за наше песме, и он се свакога дана бави српском поезијом. Исте године објавио је он своју расправу »Српске песме« (»Serbische Lieder«), у »Уметности и старини«. У истом овом часопису објавио је Гете 1827. г. своје расправе »Српске песме« (»Serbische Gedichte«) и »Најновије у српској књижевности« (»Das neueste serbischer Literatur«), а 1828. »Српска поезија« (»Serbische Poesie«), где говори о преводу српских народних песама Вилхелма Герхарда.
У свим овим расправама Гете показује велико разумевање страдања и патњи нашег народа под Турцима и јуначке борбе за ослобођење, као и своје симпатије за »угњетене, јунаке Србе«. Гетеу је намера била да песмама као што су »Хасанагиница«, »Диоба Јакшића« и другима обогати светску књижевност, која га је баш у ово доба највише интересовала. А наше народне песме, нарочито лирске, сматра Гете песмама »од највеће лепоте«. У Талфиној збирци налази он песме »које се могу упоредити с песмом над песмама«, док је једном немачком државнику говорио да »због љупкости и свежине српских песама човеку у њима излази пред очи цело човечанство«. Ово своје одушевљење умео је Гете да пренесе и на свог високог заштитника, великог војводу Карла Августа, који новембра 1826. признаје своме великом пријатељу: »Српске песме не могу никако више да оставим«, а фебруара 1828. пише: »Ја сисам скоро свакога дана овај слатки плод који је зачињен чаробним укусом«. Гете се толико заинтересовао нашим стварима да је заузео и лични став у борби за народни језик као књижевни, и то, наравно, на страни Вуковој.
Тај његов став значио је моралну подршку Вуку. Његово интересовање и радови о нашој народној поезији утицали су на Немце да се баве нашим песмама, а његов огромни ауторитет допринео је највише да наше песме преведене на немачки уђу у светску књижевност и постану њен саставни део.
Аутор: Др Јован Богичевић. Изворник: ”Књига о Вуку Караџићу 1787-1937”, Београд 1938, стр. 83-84.
