Sigurno vam se već dogodilo da čitate prvi tom nekog dela i da nemate nastavak. Danas sam pročitao prvi deo memoara prote Save Petkovića, oduševljeno završavao poslednju stranicu i nakon par minuta shvatio da nastavak nikada nije štampan, još gore, izgleda da nije ni napisan.
O manjim mestima, selima i njihovom stanovništvu ima vrlo malo sačuvanih istorijskih podataka, iz razloga što je sva pažnja uvek bila usmerena na velike gradove, velike ratove i velike pobednike. Sećanja prote Petkovića donose korisne informacije o ovom sremskom selu, danas skoro pa predgrađu Beograda.
Ko je prota Sava Petković? Njegovo ime sam prvi put pročitao na koricama knjige “Rečnik crkvenoslovenskoga jezika” (Sr. Karlovci 1935.), čiji je on autor. Prota Sava Petković je od 1904. do 1914. godine, i nakon rata do 1922. godine bio paroh sremskog sela Dobanovci. Tokom života napisao je više knjiga, pored ostalih i svoje memoare iz Prvog svetskog rata pod naslovom “Iz ropstva u slobodu. Moji doživljaji iz Svetskog rata”, knjiga prva: “U ropstvu” (Novi sad, 1939.). Protu Savu je početak Velikog rata 1914. zatekao u Srbiji, gde je u Banji Koviljači sa svojom popadijom provodio odmor. Nakon objave rata njih dvoje užurbano skelom prelaze reku i vraćaju se u Srem, gde austrougarska vojska protu (rackog popa, kako su ga zvali) uzima za taoca i sprovodi u pritvor u selo Surčin. Sava Petković preživeo je rat i dvadeset godina kasnije, na početku Drugog svetskog rata, nalazimo ga na mestu starešine manastira Krušedol gde od neprijatelja spašava vrednosti i blago. Krušedol je posedovao najvredniju riznicu od svih fruškogorskih manastira. Dragocenosti skupljane od njegovog osnivanja do XX veka opljačkane su tokom Drugog svetskog rata. Neposredno uoči rata starešina manastira Krušedola arhimandrit Sava Petković je najveći deo umetničkih i kulturno-istorijskih dragocenosti sabrao u 20 sanduka i položio ih u manastirsku skrivnicu. Ustaše su upale u manastir i svih 20 sanduka odnele u Zagreb.
Dobanovci u godini 1914.
“Na prostranoj ravnici jugoistočnoga Srema, oo 16 km daleko od Zemuna, zapadno od ušća Save u Dunav, leži veliko i lepo selo sa više od 500 kuća i do blizu 4000 stanovnika. To su Dobanovci, moja negdanja parohija, na koju sam krajem 1904. g. skoro jednoglasno bio izabran za paroha i od svojih birača, uz pucnjavu prangija i zvonjenje zvona, oduševljeno dočekan, a iz koje sam, kao što će se docnije videti, posle osamnaest godina pucnjem iz puške jednoga zločinca zauvek izgnan.” Ovim rečima prota započinje svoja sećanja na onovremene Dobanovce.
Selo je samo po sebi dosta zgodno i simpatično. Šest dugih i pravih ulica sa lepim i čistim kućama ukrštaju se u sredini sela na dva mesta i obrazuju dva pravilna raskršća. Na glavnom raskršću podiže se veličanstvena srpska crkva sa visokim, bakrom pokrivenim, tornjem. Na vrhu krsta blista pri sunčanoj svetlosti pozlaćena kugla, te se vidi daleko na sve četiri strane ravnoga Srema. To je krasni spomenik razvijene religiozne svesti dobanovačkih seljaka od pre sto godina. Ona je godine 1906. spolja i iznutra potpuno renovirana i bogato ukrašena, a bila je snabdevena svima crkvenim utvarima, odeždama i knjigama kao retko koja crkva.
Na levom, protivnom, uglu istoga raskršća leži moderna zgrada Opštinskog poglavarstva. Uz nju dvospratna zgrada: Narodna škola, pa poveći hram evangelističkih Slovaka. Preko puta od škole nalazi se kuća sa drvenim zvonikom na krovu, koja služi za bogomolju kalvinskim Nemcima, a tik uz njega gordo se uzdiže jedna impozantna prizemna kuća, kao ukras celog sela i ponos svesnih crkvenih skupštinara koji su je 1910. godine podigli. To je dom srpskog pravoslavnog paroha, moje drago gnezdo, u kojem sam četiri godine (od 1910. kada je podignuta do 1914. g. prim.) srećno i zadovoljno proživeo, a iz kojega me svirepi mađarski vojnici najuriše da mu, za vreme moga petogodišnjeg izbeglištva, svu unutrašnjost, moju mnogogodišnju muku, opljačkaju i razvuku. Na drugom je raskršću bogomolja luteranskih Nemaca, sa stanom njihova učitelja do nje.
Osim ovih zgrada ima još dosta lepih kuća, razmetnutih po svima ulicama. Sve one daju selu izgled jedne omanje palanke, kojoj je jedini nedostatak, što tada nije bila vezana železničkom prugom sa ostalim svetom.
Stanovništvo
Stanovništvo ovoga sela sastavljeno je iz dve trećine pravoslavnih Srba i jedne trećine inoveraca: Nemaca i Slovaka. Sve su to bili ljudi (sa izvesnim izuzetkom) pitome ćudi. Među njima je u to vreme vladala lepa harmonija, koju je čestita inteligencija njihova, svojom međusobnom slogom, još bolje učvrstila.
Moji parohijani bili su mahom zdravi, dobro razvijeni, bistri i otresiti ljudi. Bave se većinom zemljoradnjom. Seoski atar obuhvata oko 10.000 kat. jut. zemlje koja je prosečno vrlo plodna. Od toga kompleksa ima sama Srpska pravoslavna crkvena opština 200 jutara oranice sa nešto livade, koje izdaje svake godine pod zakup na javnoj dražbi i iz prihoda podmiruje sve svoje potrebe. Zemlju svoju seljaci obrađuju racionalno i korisno je eksploatišu, naročito od vremena kada su se doselili među njih Nemci, od kojih su se naučili radu i redu. Zato im je materijalno stanje uglavnom povoljno, te ima srazmerno malo beskućnika, nadničara i propalica.
Prosvećenost
U prosvetnom pogledu stajali su moji parohijani takođe prilično dobro. Mlađi su skoro svi bili pismeni. Mnogi su bili stalni pretplatnici Privrednika, Srpskog kola, neki i Srbobrana i Zastave (onovremeni časopisi, prim.). Rado su čitali, osobito zimi, sve što im dođe pod ruku iz beletristike i istorije. Oni su većim delom bili i članovi Srpske zemljoradničke zadruge, Srpske čitaonice, Srpskog crkvenog pevačkog društva. No stariji, među kojima je bilo više nepismenih, slabije su se zagrevali za sve ove stvari. Ali su zato pokazivali više interesa za crkvu, političko-opštinske poslove i religiozni život. Učestvovali su mahom u crkvenoj upravi kao skupštinari i odbornici, i u političkoj kao opštinski većnici. Posećivali su bogosluženje, rado su slušali propovesi u crkvi i religiozna predavanja van crkve, kupovali su i čitali crkvene listove (Pravoslavlje, Nedelju, Hrišćanina). Razume se da je i među starima bilo dosta apatičnih prema svemu tome. To su bili ili oni povučeni koji su “gledali samo svoga posla”, ili one notorne materijalne i moralne propalice koji su najveći deo svoga vremena provodili po birtijama, u pijančenju i kartanju, i po rogljevima u praznim razgovorima i drugim besposlicama.
Odnos prema crkvi i veri
U religiozno-moralnom pogledu stajala je većina mojih parohijana mogu reći, u to vreme na zavidnoj visini. Njihova pobožnost i ljubav prema svetoj veri pravoslavnoj manifestovala se u posećivanju crkve i održavanju verskih ustanova i nacionalnih običaja, dovedenih u potpuni sklad sa učenjem Crkve. Posećivanje hrama dobro je uticalo i na ceo religiozno-moralni život mojih parohijana. Mnogi su se njihovi, dotle nejasni ili pogrešni, pojmovi objasnili i prečistili; mnoge zablude i praznoverice otklonile; jednom rečju: mnogo se što-šta u životu i običajima verskim i nacionalnim ukinulo, popravilo, dopunilo, ustanovilo i sa učenjem sv. Crkve u sklad dovelo.
Sveštenik je dobanovački uživao lep ugled kod svih, a iskrenu ljubav kod velike većine svojih parohijana. Tu svoju ljubav i poštovanje iskazivali su oni prema svome parohu na razne načine. Ako je, na primer, sveštenik prolazio ulicom, ljudi su skidali kape s glave, nazivajući mu Boga i rukujući se s njim. Žene su ustajale sa svojih mesta pred kućama i tako ostajale dokle god on ne prođe. Devojke i deca prilazila su mu ruci, a momci skidali pre njim šešire. Ako je ulazio u zvaničnom ili privatnom poslu u čiju kuću, sva ga je kućna čeljad radosno dočekivala i ljubazno do vrata sa ulice ispraćala. Ako su njemu dolazili u kancelariju, još pred vratima na ulici bacali su cigarete, ili istresali lule i skidajući šešir i začeščjavajući se rukom pred vratima ulazili u nju.
Dabogme da je bilo među mojim parohijanima i takvih, koji me nisu nikada voleli i čiju ljubav ni na kakav način nisam uspeo da zadobijem. To su bili na prvom mestu gostioničari, koji nisu od mene imali nikakve koristi, nego naprotiv štete, pošto sam ljude odbijao i odvraćao u svakoj prilici od gostionica, nazivajući ih “domovima satane” i izvorima sviju zala i poroka. U mojoj parohiji imao sam i mnogo opasnijih protivnika, protivnika koji su mi radili i o glavi. U mome selu, kao valjda i u svakom drugom selu, bilo je nekoliko gazda koji su voleli da žive pomalo na račun sirotinje. Podržavani i favorizovani od vlasti, koja ih je trebala i upotrebljavala u političke svrhe, oni su slobodno, često u po bela dana, išli sa svojim ovcama po tuđim, žitom zasejanim, njivama i potričarili krvavu muku sirotinje, koja je željno očekivala plodove svoje muke. Ja sam odmah otvoreno stao na stranu te potlačene sirotinje i odlučno podizao svoj glas protivu ovih potričara na svakom, pa i na merodavnom mestu. Razume se da sam time navukao na sebe njihovu mržnju i da su oni smišljali načine kako bi me skinuli s vrata. Sa misli da se premestim iz ove parohije u kavu drugu, došlo se na drugu sigurniju misao: da se premestim sa ovoga sveta na onaj. Tako bi se ovo za njih životno pitanje najbrže skinulo sa dnevnoga reda i stvari bi išle dalje svojim tokom. Svi moji protivnici koji su me mrzeli, ali u duši svojoj ipak poštovali, sačinjavali su jednu malu manjinu prema onoj većini koja me je i poštovala i iskreno volela.
Na kraju mogu mirnom dušom konstatovati: da je krasna bila moja parohija, i da su čestiti bili moji dragi parohijani pred Svetski rat.
Nastaviće se čim budem imao malo više vremena…
Fotografije: Facebook, Dobanovci.com, Andrija Fabri
