Za manje od tri sata počeće premijera poslednje epizode osme sezone Igre prestola (Game of Thrones ili GoT). Jesam ljubitelj ove epske serije koja je počela sa prikazivanjem u vreme dok sam još imao kosu. Nisam joj nikada iz epizode u epizodu tražio mane, iako ih je bilo, jer pristupam seriji takva kakva je, prihvatam je sa svim lepim i ružnim osobinama i karakteristikama, lepim očima, krivim nosem, klempavim ušima, baš isto kao i ljude. GoT je u poslednje vreme malo oklempavio, ali mislim da ako bilo kom filmu ili seriji tražite manu, izvesno je da ćete je naći, ali to je isto kao da na koncertu Stounsa osluškujete svaki Džegerov udah i kažete: “evo ovaj četvrti refren nije otpevao kao na studijskom snimku”. Rešenje je lako, ako vam se ne sviđa promenite kanal.
Globalni internet je u poslednjih mesec dana zatrpan negativnim komentarima, opravdanim i neopravdanim kritikama, neispunjenim očekivanjima kako bi serija trebalo da se završi, i pošto ne ide očekivanim tokom, publika je osula paljbu po reditelju, scenaristi, zmaju, patuljku itd. Ne kažem da pojedini nisu u pravu, ali činjenica je da ovakav maratonski spektakl nismo imali prilike da gledamo u istoriji televizije, i ja sam zahvalan što je GoT snimljen i realizovan do kraja.
Imigrantska kriza
Nakon treće epizode i masakra divljih ali vernih Dotrakija, Neokaljanih i “slobodnog naroda iza zida” serija je od svetskog javnog mnjenja proglašena za rasističku, anti-imigrantsku, jer su tobože svi istrebljeni ili skoro istrebljeni narodi u seriji “imigranti” u Vesterosu. Osim divljih “severnjaka” koji su silom prilika morali da pređu zid i presele se južno, tj. na sever Vesterosa, Dotraki i Neokaljani su uistinu “migrirali” sa juga u Vesteros, ali sa ratnim i osvajačkim motivima, tako da im nikako ne bih dao epitet imigranata. Dobro, i jedni i drugi su tamnoputi, imigrantska kriza u realnom svetu još uvek traje, Vesteros je izašao iz EU, pa donekle i razumem konotaciju. Ali i bez toga, ljudi svih boja i vera jednostavno obožavaju da kritikuju i da u svemu traže manu, to je tako ljudski. Nismo samo mi takvi, ali moram da priznam, prednjačimo! Pa da se pridružim, ali opravdano.
Pohvala i zamerka
Prvo jedna pozitivna lična impresija sa početka treće epizode pod nazivom “Battle of Winterfell”. Ko je služio vojni rok (onaj pravi pre 2000), i seća se kako izgleda noćna uzbuna, istrčavanje napolje i postrojavanje ispred paviljona, složiće se da je ta atmosfera identična onoj prikazanoj na početku treće epizode ispred zamka Zimovrel, postrojene trupe, nestvarno mrtva tišina, sneg, neizvesnost koja lebdi u vazduhu, blaga jeza se uvlači pod kožu. Gledajući prve minute epizode, nakon 22. godine sam se na trenutak ponovo osetio kao dvadesetogodišnjak koji u četiri ujutru stoji u vrsti ispred paviljona kasarne. Sneg provejava, žamor vojnika je sve tiši i tiši, na kraju nestaje, mrtva tišina. Svuda oko nas u daljini je mrak, čuje se komanda: Na desno ravnajs! Još uvek gušteri, ne znamo zašto smo probuđeni i šta nas očekuje tog mračnog januarskog jutra u smrznutoj banatskoj ravnici.
Ne bih komentarisao ono što većina ljudi smatra nedostatkom, nedoslednost, zbrzan kraj, veliki broj neobjašnjenih elemenata, karaktera i događaja, jer je to možda urađeno smišljeno i možda se radi o marketinškom triku. Ne zaboravite da su u pripremi još dve knjige. Pa ko bi ih kupio da je u seriji sve razjašnjeno. Mada sam i pretpostavljao da će nešto slično da se desi, jer mi nije delovalo moguće da se u samo 6 epizoda na zadovoljavajući način završi priča koja traje 8 godina.
Moja zamerka je tehničke prirode i uperena je na postavku odbrane Zimovrela usled napada Noćnog kralja. Opsade zamkova su deo istorije čovečanstva i odlično se zna kako se to radi, i kako se to nikako i nikada ne radi. Ispravno je da je u prvom redu konjica, međutim nikada nije viđeno da se iza konjice nalazi artiljerija, u ovom slučaju vrsta katapulta, trebušet. Kada konjica prihvati borbu ovo oruđe ostaje nezaštićeno. Mesto za trebušet je odmah ispred zidina zamka, iza svih linija odbrane. Takođe, izostalo je standardno izviđanje koje donosi podatke o lokaciji i broju protivnika. Kada imate izvidnicu možete da izgubite izviđače, ali nema šanse da se dogodi da vam cela divizija hrabrih konjanika odjaše “tiho u noć”. Bacanje kamena sa zidina, vrelog i zapaljivog ulja, smole i slične srednjovekovne metode su takođe izostale.
U nekim ranijim GoT bitkama, kao što je recimo “Bitka kopiladi”, bila je prisutna ratna strategija. Ne, ne, ne, Đorđe Snežni ni tada nije imao jasnu strategiju, taj lik ima jednu uočljivu konstantu, jednostavno je beskoristan, ne naročito inteligentan, strašno neodlučan i užasno iritira. Podseća me na igračke koje kad ih naviješ ponavljaju jednu reč: “fullback, fullback , fullback “. Od izvesne smrti spasila ga je Melisandra, žensko. Od sramotne smrti spasila ga je Sansa, žensko. Od surove smrti spasila ga je Deneris, žensko, pa je zatim opet zeznuo stvar, pa ga opet spašava polu-zombi stric. Lik ne da nije za kralja, pre će biti da mu je potreban staratelj. Kada sam pomenuo ratnu strategiju mislio sam na mladog R. Boltona, onog što su ga “izeli” kerovi. Mladi i preambiciozni Remzi Bolton imao je vrhunsku strategiju, vrhunsko oboljenje mozga, imao je dobru i obučenu vojsku, imao je perfektan tajming. Sansa Stark nije imala vojsku, ali je za razliku od brata imala jasnu “strategiju”, pored sebe pohotnog Maloprstića i još bolji tajming. Ogromna razlika u postavci dve bitke koje je režirao isti čovek.
Vatra i krv Targarjena
Četvrta epizoda do pred kraj je protekla očekivano mirno, dok je peta, pretposlednja, proglašena za genocidnu. Pre nego što je Džejmi Lanister sa leđa ubio Ludog kralja, Erisa Targarjena, ovaj je ponavljao “Burn them all!”. “Reči su vetar, ali vetar zna da raspali vatru čak i decenijama kasnije”, rekao je jednom neko. Ko je čitao istoriju kuće Targarjen: “Vatra i krv”, upoznat je sa praksom spaljivanja do temelja celih gradova i masakriranjem stanovništva. Što tokom osvajanja Egona I, Megorovih ratova, što tokom verskih pobuna. Posle svake promene na gvozdenom prestolu lokalni lordovi testirali su da li je novi vladar mlakonja ili je odlučan i snažan. Ovakva reakcija kao što je prikazano u petoj epizodi ocrtavala je jakog i odlučnog vladara spremnog da se uhvati u koštac sa bilo kojom pretnjom kraljevstvu. Narod je tu uvek kolateralna šteta čije žrtve se ne broje. Nedostatak je što ova činjenica u tv seriji nije detaljnije objašnjena. Belosvetski ljubitelji GoT-a nisu očekivali takav razvoj događaja pa su se odmah nakon završetka epizode tastature usijale. Secirali su epizodu kao na času anatomije. Od kratkih komentara pa do studija na pet strana, svi u glas kritikuju, zameraju, traže pravdu za nevin narod, decu, žene i starce. Kazna za ubistvo zmaja, tj. “deteta”, obezglavljivanje prve savetnice i jedine i najbolje prijateljice obično je smrt, ali ako ti se istovremeno smejem u lice, od istog tog naroda, žena i dece, napravim živi štit, kazna je u najboljem slučaju surova smrt. U najboljem, jer da su se pitali Dotraki, Lanisteri i dvor bi pre “zmajevanja” bili silovani od 40.000 konjanika i njihovih konja. Da rezimiram pre nego što nastavim, za krvavi srednji vek plus ljuti zmaj, ovo je bio vrlo realan scenario. Da li je moglo da prođe bez kompletnog uništavanja, pa moglo je, ali to bi bila bajka. Deneris nije general koji komanduje vojskom iz hiljadu kilometara udaljene fotelje, ona je interesno i emotivno upletena, kraljica, general i vojnik na prvoj liniji fronta kome su pobili sve najmilije. Prema onome što znam, pravi srednji vek je bio mnogo krvaviji i suroviji nego što je u bilo kojoj epizodi ove serije prikazano, tu i tamo uspeli su da dotaknu esenciju. Da li je Berlin 1945 morao da bude sravnjen do temelja? Nije, ali je bio poravnat do neprepoznavanja. Čini nam se čudno i nepotrebno jer ne znamo i ne razumemo tuđe motive ili tuđe ludilo. Ne treba zaboraviti njen lični odnos prema gradu. Ona spaljuje svoj grad, svoje nasleđe, uništava Kraljevu luku koju je iz blata podigao njen predak Egon I Osvajač, ruši Crvenu kulu koju je podigao njen predak Megor, sin Egonov. Opet, i ovoj činjenici u seriji nije posvećeno dovoljno pažnje. Da jeste, mislim da iznenađenje ne bi bilo toliko veliko.
Deneris je godinama bila omiljena publici širom sveta koja se emotivno vezala za lik “nesrećne, namučene ali i dobre, humane i lepuškaste kraljice sa juga”. Ne znam odakle ovakva jednostrana percepcija, jer smo svi imali prilike da pratimo njen razvoj od praktično robinje do nemilosrdne kraljice. Deni je u svakoj prilici, kada je to situacija zahtevala, pokazala svoju surovu i beskompromisnu stranu. Pokazala je da su je te “nesreće” učinile podjednako odlučnom i surovom kao što su bili njeni preci, ili kao što je svojevremeno bila Sersej Lanister ili njen otac Tajvin Lanister. Lanisteri su inače od Targarjena učili kako se uspešno i dugo vlada. Pomenuti otac i ćerka bi isto uradili, i po meni su ovo troje jedini koji su u seriji pokazali prave karakteristike srednjovekovnih vladara. Svi ostali su za jedno surovo srednjovekovno društvo isuviše slabi, kratkovidi i neodlučni.
Interesantno je da je nekoliko stotina roditelja širom sveta dalo svojoj deci ime po njoj, Deneris ili Kalesi, naivno želeći da kada porastu budu kao ona. Mogu da zamislim razočarenje nakon zmaj-masakra u petoj epizodi. Neki su u komentarima pitali da li je još uvek otvoren tribunal u Hagu da se Deneris pošalje tamo sa sve Drogonom-zmajem. Deneris je poludela, ona je “The Mad Queen“, nije ni čudo, to joj je porodično. Pa uglavnom i jeste, čemu onda čuđenje!
Nije mi jasno kako je moguće gledati neku seriju sa ovakvim pristupom. U scenariju kao i u životu ljudi su od krvi i mesa, licemerni, lažljivi, oportunisti, koriste razna sredstva da bi došli do cilja. Ekran je u izvesnom smislu ogledalo života i ljudskih osobina. Na kraju krajeva, da ostavimo po strani pomenuta, za nju emotivna i vrlo lična ubistva s kraja četvrte epizode, da ostavimo po strani i pomenutu tradiciju i metodologiju Targarjena, iako je Deneris godinama tvrdila da samo želi da oslobodi porobljeni svet, šta je sputava da na kraju otkrije da ipak nije baš tako mislila ili da kompletno promeni ideju kako bi njen svet trebao da izgleda. Legitimno pravo, sviđalo vam se ili ne. Političari širom sveta u kampanjama pričaju jedno, misle drugo, a nakon izbora rade treće, i ljudi opet glasaju za njih. Na tronu (vlasti) perspektiva se menja! Istorija čovečanstva je takođe puna sličnih primera. Reakcije u vezi treće i pete epizode malo su me podsetile na rane srpske devedesete i “Esmeraldu”, za koju je deo gledalaca mislio da je stvarno slepa i sakupljao humanitarnu pomoć. Tako je i ovde Deni okarakterisana kao pravedna, dobra i bez mane, i ko sada daje pravo HBO-u da naglo i bez razloga menja njene osobine! Kako ona može da sruši ceo grad kad je dobra i humana i plava? Pa eto, može. Lepo lice ne znači i lepu dušu. Kome se ovakav razvoj ne dopada, upravo počinje repriza “Independence day”, ameri na kraju pobeđuju i spašavaju svet, skoro niko nije povređen, planeta je ujedinjena, avganistanci se isto raduju, svi su izvukli bitne pouke, nema iznenađenja, uživancija zagarantovana!
Na kraju, ne zaboravite glavno pravilo koje vlada Vesterosom: Klekni, obuci crno ili izaberi smrt, što bi u pravom srednjem veku verovatno glasilo: Klekni i priznaj moju vlast, zamonaši se ili biraj smrt. Tako je i bilo, tako jest.
Kraj
Sada je 2:10, završavam ovaj tekst, idem da nam kupim kokice i Somersby. U 3:00 počinje poslednja epizoda Igre prestola, malo mi je žao što se završava, i ja sam se emotivno vezao za neke likove, ali mi još uvek nije žao naroda Kraljeve luke. Lepim ženama i zmajevima je sa moje strane sve oprošteno. Zmaj je čoveku najbolji prijatelj. Nakon što odgledam poslednju epizodu možda i dopišem nešto ispod.
Update 4:30 I titula najvećeg luzera za period 2011-2019 ide u ruke Đorđa Snežnog. Osim što je priglup, uglavnom beskoristan i tetkojebac, postao je izdajnik, kraljoubica i tetkoubica. Sin Neda Starka čija reč ništa ne vredi. Drugi sin Neda Starka, “Bran the Broken” oduvek je govorio da njega titule ne interesuju, ali je iskusno ciljao mesto kralja. E, to je diplomatija. Na kraju u seriji, kao i u istoriji, vrlo često posle ratova na vlast dolaze oni što su se krili po podrumima. And Now My Watch Has Ended!
A moglo je i ovako (slika ispod)
Završiću stihovima pesme “Zimi”, engleskog književnika Vilijema Blejka (1757-1827) koji kao da su pisani za Igru prestola:
O Zimo, zaključaj svoja dijamantna vrata: Sever je tvoj, tamo ti sazda mračno boravište temelja dubokih. Ne tresi krov svoj, ne ruši stubove tim kolima svojim gvozdenim. Ona me ne sluša, nego jaše nad Bezdanom dubokim; Vuče se teška, razularene oluje, oklopljene u rebrast čelik, Ne smem je pogledati jer ona sa utvarom svojom vitla nad svetom. Gle, eno grozna neman je to što koža joj se lepi Uz snažne kosti, gazi preko stena Što ječe, čini da sve vene, zemlji Haljinu svlači, krhki život ledi. Na steni prestol diže, zalud mornar vapi, Mali bednik što s olujama se raspravlja, Tada se nebo osmehnu, a neman Vrišteći bi prognana u pećine pod planinom Heklom.
