Ostalo

Električni trotineti, za ili protiv?

I dalje po novinama traje kampanja protiv električnih trotineta i vozačima istih. Najglasniji su vozači automobila, pri čemu se zaobilazi činjenica da su velikom većinom vozači električnih trotineta u isto vreme i vozači automobila. Da li se radi o naručenim tekstovima ili postoji iskrena zabrinutost za bezbednost, to ne bih znao. Međutim, ako objektivno sagledamo možemo lako da vidimo ko je tu finansijski najugroženiji, a to su naftne kompanije, država (akcize), taksi kompanije, gradski prevoz i parking servis. Možda zvuči kao teorija zavere, ali je teorija koju ne treba podceniti i odmah odbaciti.

Računica

Dok nisam u februaru mesecu 2019. godine kupio električni trotinet prosečno sam za benzin na mesečnom nivou trošio 8000 dinara. Uglavnom vozim kratke relacije, prva ili druga brzina, semafori, gužve i rezultat je bila prosečna potrošnja benzina od 15l/100km. Za proteklih sedam meseci ja bih potrošio oko 56000 dinara samo na benzin. Na to treba dodati u proseku 1500 mesečno na razne parkinge i po neka parking kazna. Kada saberemo, sve ukupno to izlazi oko 70000 dinara za sedam meseci ili 10000 mesečno. Od kada imam trotinet, od februara meseca, auto je uglavnom parkiran u garaži, benzin sam sipao dva puta po 5000 dinara i to je bio sav moj trošak što se automobila tiče. Ušteda za 7 meseci iznosi 60000 dinara. Takođe, ne zagađujem vazduh, ne nerviram se kao ranije zbog gužvi u saobraćaju i zbog hroničnog nedostatka parking mesta, dok auto mogu da vozim kada poželim, ali neću, jer mi ne treba. Ako saberemo sve nabrojano izvodi se zaključak da je možda problem u čoveku/konzumentu koji ništa ne troši, ili troši značajno manje, a ne bezbednost. Ko trenutno ima koristi od el. trotineta? To su malobrojni proizvođači i njihovi dobavljači komponenti, trgovci u maloprodaji i nekoliko kompanija koje se bave rentiranjem istih. Sve u svemu, u odnosu na prethodno navedenu interesnu grupu, ova je zanemarljiva.

Bezbednost

Što se bezbednosti tiče, upozorenja koja se mogu čuti nisu bezrazložna. Sebe smatram iskusnim vozačem sa iskustvom od 25 godina i smatram se kompetentnim da prokomentarišem primećeno. Jedan od prvih problema koje sam primetio su vozači el. trotineta kojima je to prvo prevozno sredstvo i koji nemaju osnovna znanja o saobraćajnim propisima, a nedostaje im i iskustvo. Takve možete videti kako jurcaju jednosmernim ulicama, ne prilagođavaju brzinu uslovima u saobraćaju, ne obraćaju pažnju na semafore, uleću u kružne tokove i slično. Ja lično primenjujem ista pravila kao da vozim auto, uz sledeću razliku. Ako vozim trotoarom, vozim prilagođenom brzinom. Ako naiđem na pešake, a nema dovoljno mesta, siđem sa trotineta i taj deo pređem peške. Kolovoz koristim samo u slučaju kada vidim da iza mene nema vozila na udaljenosti bar od 300-400 metara. Biciklističkom stazom vozim slobodnije i brže.

Zaključak

Nisam bio prisutan u ono vreme kada su još neasfaltiranim ulicama evropskih gradova zakrstarili prvi automobili, ali sam prilično siguran da su reakcije bile slične i mnogo gore. I tada je bilo onih koji su bili za i onih koji su se protivili, međutim nijedna generacija do sada nije uspela da zaustavi tehnološki napredak. Zašto nije, to je druga tema. Protivili se ili ne, električna vozila su već među nama i olakšavaju život u prenatrpanim gradovima, dok su alternativni izvori pokretačke energije naša budućnost i neophodnost.

Ja i Milos.io krenuli na Adu

Povezani tekst: Pod točkovima nekad i sad. Tramvaji, zaprežna kola i električni trotineti