Deklarativno sam navijač Crvene zvezde. Iako na utakmice ne idem još od kraja 90-tih, odgledam na poslu poneku utakmicu domaćeg prvenstva i skoro sve “evropske”. Postoji naravno izuzetak, jedna od mojih ličnih magija ili talismana, svake godine odgledam na stadionu (uvek Istok ili Zapad) jednu evropsku utakmicu po mom izboru, ponekad samo drugo poluvreme, i zatim sam miran celu godinu. Mislim da mi je dovoljno i samo nekoliko minuta, da osetim huk i vibracije tribina, da se podsetim dečačkih dana kada sam sa ocem gledao prve utakmice na Mari. Taj osećaj za mene predstavlja jednu od retkih konstanti iz detinjstva. Većina drugih su nestale ili se izmenile.
Kao što rekoh, utakmice već dugo gledam na TV-u, najčešće kući, uz “prisustvo” supruge koja pod teretom porodičnog nasleđa navija za Partizan. Dobro, nije baš uz prisustvo, jer je nepisano i neizgovoreno pravilo da dok igra Zvezda ona bude u drugoj sobi. Od prvog dana smo se očima sporazumeli da je tako najpametnije. Međutim, uvek mi se pridruži pred kraj, kad je gusto i napeto, kad popuštaju živci i vera me izdaje. Uđe nečujno u sobu, pogleda u mene, zatim u ekrana, pa opet u mene. “Proćićete dalje, videćeš”, kaže tihim glasom kao da je iz nekog razloga sto posto sigurna da će tako i biti. Ja mislim u sebi, zajebava me. “Šta si radila u sobi”, skrećem temu. “Odradila Kundalini jogu da Zvezda prođe”. I dodaje: “trebao bi da imaš više vere u taj tim. Ispada da više verujem u prolazak ja, nego ti”. I evo već tri godine se ponavlja ista priča. Ja izgubim živce pred kraj, krenem napolje u šetnju jer ne želim da gledam kraj, ona uđe u sobu, kaže prolazite, i Zvezda prođe. Nasmeje se i ode. Tako je bilo i večeras protiv Kopenhagena. Na sredini penal serije krenuo sam da se oblačim, sa namerom da izađem i ne gledam kraj. Prokomentarisao sam, onako, za sebe: “ma gotovo je, evo sad šutira njihov najbolji igrač, nema šanse da promaši”. Iz sobe pored dopirao je glas: “i najbolji promašuju”. I čovek stvarno promaši. “Eto, šta sam ti rekla. Nijednu ne možete da dobijete bez mene”. Šta da vam kažem, to tako traje već godinama, Kundalini ili neka fudbalska magija.
Svako verovatno ima neku svoju ličnu magiju, skrivene rituale u koje polažemo nade. Ja recimo, kod svakog slobodnog udarca ili penala u sebi izgovaram uvek isti ritualni tekst za koji smatram da “pomaže”. Takođe, ako u trenutku kada moj tim povede uzimam gutljaj kafe, do kraja utakmice kod svakog ozbiljnijeg napada odmah posežem za šoljom kafe. Ako smo primili gol dok sam držao noge na tabureu, tabure odmah sklanjam i sednem pravo. Naravno, sve je to igra i želja da se na neki način učestvuje u utakmici. Niko ne veruje da takvi ili bilo kakvi drugi rituali pomažu ili odmažu. Međutim, večeras su igrači Kopenhagena promašili četiri penala. Čim se završilo, pomislio sam: dva su moje mantre, a druga dva su sigurno njena Kundalini joga, ili je to kod nas ujedinjena energija obe strane Topčiderskog brda u službi višeg cilja, mira u kući. Boaćijevo bacanje čini na golmanske rukavice, moje mantre ili Kundalini, svega je bilo a najmanje dobrog fudbala. Šta god bilo, srećan sam kako se završilo.
Pošto će ovaj tekst čitati “obe strane”, povremeno gledam i Partizan, u Evropi navijam za njega (prilično ravnodušno i bez mantri naravno), jer je srpski klub. Njegovi navijači su moji sugrađani a neki od njih moji dragi prijatelji. Ne bih nikada mogao da navijam za Albance i Turke protiv kluba iz Beograda. U domaćem prvenstvu naravno uvek navijam da im neko otkine koji bod i priželjkujem ubedljiv poraz u derbiju.
Na utakmice ne nameravam da idem i verovatno će tako ostati zauvek, jer je razočarenje u razne fudbalske i nefudbalske stvari, u mom slučaju jače od oduševljenja. Gledaću na televiziji i šaputati mantre.