Godine 1871. Aćim Čumić (1836-1901), srpski političar, profesor prava i član Srpskoga učenog društva, podneo je Društvu, tj. “odseku istoričkom i državničkom”, predlog za izučavanje života naroda srpskog. Odsek je prihvatio Čumićev predlog da se u razne srpske krajeve pošalju dva lica, koja bi dužim ispitivanjem i promatranjem proučila naše narodne osobine u socijalno-političkom smislu, a posebno ustanovu zadruge i opštine. Odsek je takođe odlučio da se ovaj Čumićev predlog odštampa kao zasebna brošura u 1500 primeraka radi slanja u razne srpske krajeve, kako bi se Društvu što pre javila lica, koja bi bila kompetentna za ovaj posao. Tako je svet ugledala brošura pod nazivom “Predlog odseku istoričkom i državničkom Srpskog učenog društva za izučavanje života naroda srpskog od Aćima Čumića”, objavljena u Beogradu 1871. godine u štampariji Nikole Stefanovića i družine.
Aćim Čumić je većinu stranica ove knjižice posvetio značaju ustanove “zadruge” u životu srpskog naroda, kako pojedinca, tako i porodice i celokupnog društva. U nastavku donosimo pojedine značajnije delove Čumićevog teksta.
Svaki narod ima svoje osobitosti, koje ga razlikuju od drugih naroda, i život svakog naroda treba da je skladan s tim osobitostima. Ove su istine priznate i opšte poznate. Za svaki narod je nužno da pozna sebe. Nauka o narodu je za državnika osnovna nauka. Bez ove nauke državnik je kao morski brodar bez kompasa. Bez ove nauke državnik se izlaže opasnosti, da život naroda svoga uredi po tuđim pojimima i svojstvima, da u organizam jednoga bića postavi načelo suprotno pravome načelu toga bića. Rezultat je ovih pogrešaka: kvarenje i rušenje, umesto stvaranja i podizanja. ovakve pogreške skupo staju i velike narode, a male narode mogu i same glave stati.
Imanje, na kom četiri brata nepodeljena mogu prilično životariti, kad se podele, za njih je malo i oni postanu pravi golaveri.
Proleter (tako se zovu oni koji nemaju nigde ništa) je najveće zlo za narode evropske. Sve druge borbe, koje se vode, nisu ništa prema strahovitoj borbi, koju prete da povedu jednog dana milioni golavera protivu ostalih. Ta će borba proizvesti najstrašniji potres u svetu i porušiće sve temelje današnjeg društvenog i političnog života čovekovog. Veliki narodi, kod kojih pored velikih poroka ima i velikih vrlina (dobrodetelji) mogu ovo zlo snositi kako tako. Ali, šta bi od naroda srpskog bilo, kad bi ga, pored ostalih njegovih beda, još i ovo zlo (u obliku zapadnom) snašlo? Ustanova (zadruga) koja je kadra da otkloni ili umali najstrašnije zlo ovoga veka, proletar, prava je blagodet za jedan narod.
Zadruga je udružena snaga. udruženom snagom daje se više proizvesti nego snagom razdvojenom. Umesto da 2, 3, 4 ili više njih idu na sastanak, sud, u varoš, ide samo jedan, dok ostali rade drugi posao. Vetar oborio krstine, razvršio seno, obalio gradinu, zovu na kuluk ili u sresku kancelariju, inokosan kud će pre? Jedno će svršiti, ostalo će propadati. Zadruga dospe svuda i na vreme.
Došlo vreme žetvi, kosidbi, plevenju vinograda, vršidbi. Samac razboli se, ko će ga bolesna gledati, ko će sve te poslove posvršavati. Ako bolest podrži, letina je propala. Samac kad umre, ostaju žena i deca. Šta mogu sami preduzeti.
Zadruga stvara osobiti duh i prirodu u svojim članovima. Umesto moje, zadrugar kaže naše. i to vredi toliko, koliko da kaže i moje. U zadruzi se egoizam individualni pretvara u egoizam zadrugarski. Težnja čoveka da prisvaja sebi lično, pretvara se u težnju da prisvaja za zadrugu.
Udruženjem lične snage i imovine čini se, da se mnogo veći rezultati mogu proizvesti nego što bi se proizveli razdvojenom, usamljenom snagom.
U zadruzi se manje i troši nego u inokoštini. Jedna kuća, jedna kujna, jedna vatra, jedna slava, jedno posuđe, umesto 2, 3, 4 ili više svega toga.
Čovek se ne ceni samo po tome koliko proizvodi i koliko troši. Čovek ima i drugih svojstava koje sastavljaju njegovu vrednost. Valja videti kakvog čoveka pravi zadruga po tim svojstvima.
S opadanjem ekonomskim ide obično i opadanje moralno. Tim već samim zadruga zaustavlja moralno propadanje.
Čovek je egoistično stvorenje. Po svome egoizmu čovek prisvaja i privlači sve sebi. Ovaj egoizam gubi se tek u familiji. Zato je familija prva i najveća škola morala. U familiji uči se čovek ljubiti drugoga, živeti za drugoga, podčinjavati svoj lični interes pod interes opštiji, familijarni. U familiji i u zadruzi, kao raširenoj familiji, čovek nalazi svoj interes u opštem interesu, u interesu familije i zadruge. Sreću familije i zadruge smatra kao svoju sreću. Od kakoće familije zavisi kakoća ostalih društvenih organizama pa i samog državnog organizma.
Čovek u zadruzi neprestano je u društvu. Društvo pitomi, razvija. U samoći se lakše rađaju i izvršuju zle misli.
Zadruga je demokratska ustanova. U zadruzi svi se poslovi svršuju dogovorom. U dogovoru učestvuju ljudi, žene i sluge. Takvim dogovorom stvari se dobro pretresu sa svake strane. Ono se radi što se nađe da je najpametnije. Tako, ko je najjači pameću, taj vlada u zadruzi ma i ne bio starešina. Dogovor i razgovor sa pametnijim izoštrava pamet, a pošto jedan čovek, ma i da je najpametniji, nije zakupio baš svu pamet, dogovorom ovim dolazi se do pametnijih zaključaka. Narod kaže “više očiju više vide”.
Zadruga čini čoveka kuražnijim. Ko u sigurnosti raste i živi, taj je kuražniji nego onaj koji preza celog veka. Zadruga je društvo. Društvo daje snagu, a snaga daje kuraž. Zadrugar nema nužde da se plaši. Svakome je lakše nasrnuti na samca nego na zadrugu. Pođe li zadrugar od kuće nekuda, ne brine se kao samac za kuću, ženu i decu. Zadrugar se ne boji ni bolesti ni smrti kao samac. Njegova deca nisu siročad. Zadruga ih izvodi na put kao svoju decu.
Zadruga je škola, u kojoj se čovek uči poštovati starijeg, držati red i slušati. I što je najvažnije, uči se to činiti iz ljubavi i iz ubeđenja.
Uređenje familije svagda ima suviše veliki uticaj na uređenje državno.
U razoravanju karaktera i duha naroda selskog leži najveća opasnost za narod srpski. Kakav je narod selski kad se pod uticajem duha i karaktera drugih redova društvenih, načnu ili propadnu njegove naravi, običaji i karakter, to se najbolje vidi po selima oko varoši.
Kom ne pada na pamet onaj seljak, kome je postalo malo biti seljak, pa hoće da postane nešto drugo veće, pa prvo počinje sa drukčijim govorom.
Kao što mu je govor sakat, tako mu je sakata postala i njegova pamet, vera, srce, karakter. On, stari, razoren je. Novo ništa nije postalo, niti može da postane. Ovo je pravi izmet. Ovo je karikatura društvena. Kad bi pretvorili ceo narod u ovakve stvorove, onda više ne bi naroda selskog ni bilo. Takva stvorenja pravi od seljaka svaki koji hoće da utisne u njega tuđe naravi, tuđe običaje, tuđ karakter, tuđ duh.
Razviti seljaka znači potencirati njegova dobra svojstva, a ne zamenjivati ih drugim svojstvima, koja sa izvesnog gledišta mogu biti bolja, ali prirodu seljakovu kvare i izopačavaju.
U sela će se razliti iz varoši ponajčešće ono, što je najlošije i imanjem i pameću i poštenjem…
Od negdašnjih i današnjih srpskih sela postaće; Višnjice, Mokri lugovi, Beli potoci, Sušice (kod Kragujevca) itd. i u njima se neće nikad više roditi Birčanin Ilija…
Narod se uči da “male svece” napušta: da treći dan svete trojice ne svetkuje, da slavu svoju prekrati, da mnoge zavetine batali itd … valja se bojati, da sa “malim svecima” ne odu i veliki, da sa trećim danom svete trojice ne ode cela trojica.
U narodu selskom bila je, a i danas je, najveća snaga srpska. Taj je red stekao narodnu slobodu. Taj se red borio za građansku slobodu. Iz tog reda su proizašli vođe srpski, junaci i državnici. Valja raditi da se ta snaga sačuva i podigne. Jedno od sredstava da se kod naroda selskog sačuvaju i podignu dobra svojstva biće i zadruga.
O AUTORU
Aćim Čumić (Trešnjevica kod Aranđelovca, 1836 – Kusadak, 27. jul/9. avgust 1901) bio je srpski političar, profesor prava, sudija i jedno vreme predsednik vlade kneževine Srbije.
Bio je političar konzervativne orijentacije, blizak starijim političarima Iliji Garašaninu i Jovanu Marinoviću, i predvodnik grupe mladokonzervativaca. Bio je temperamentan čovek, oštrog jezika. 1871. godine postao je predsednik beogradske opštine, ali ga je liberalsko namesništvo, na čijem čelu se nalazio Jovan Ristić, ubrzo zbacilo. Potom se bavio advokaturom u Beogradu, da bi 1873-1874. godine bio ministar unutrašnjih dela u Marinovićevom kabinetu. 25. novembra 1874. godine Čumić je zamenio Marinovića i sam postao predsednik vlade (Vlada Aćima Čumića). Pošto vlada nije uživala poverenje skupštine, to je već posle tri meseca, 22. januara 1875. godine, bila zamenjena drugom. Potom je postavljen za sudiju Kasacionog suda.
Od strane liberalske vlade uhapšen je 1878. godine zbog navodnog učešća u Topolskoj buni i osuđen na smrt zajedno sa Jevremom Markovićem, ali je ubrzo pomilovan i osuđen na 10 godina robije. Pušten je iz zatvora po padu Ristićeve vlade i dolasku naprednjačke 1880. godine. Kasnije se više nije bavio politikom. Bio je član Srpskog učenog društva i počasni član Srpske kraljevske akademije od 1892. godine. Bio je senator Kraljevine Srbije 1901. godine.
Izvor: “Predlog odseku istoričkom i državničkom Srpskog učenog društva za izučavanje života naroda srpskog od Aćima Čumića”, Beograd 1871. Fotografije: privatna arhiva Rade Tomašević.
