“Poslednjih šest godina naše novije istorije“, naslov je knjige koja je objavljena 1892. godine u Beogradu, za vreme namesničke vlade, a samo nekoliko meseci pre državnog udara 1/13 aprila 1893. godine, kojim će maloletni kralj Aleksandar Obrenović preuzeti vlast i sesti na srpski presto. Autor ove knjige vrlo intrigantnog sadržaja potpisan je inicijalom “J”. Dok se u katalozima kao autor navodi Milutin Garašanin, u različitoj istorijskoj literaturi se autorstvo pripisuje generalu Jovanu Miškoviću. Ali, o tome, malo kasnije u tekstu.
Šta čini ovu knjigu
U prvoj rečenici uvoda pisac nam odmah otkriva sadržaj knjige, pa kaže: “Pitanje kraljice Natalije zanimalo je javno mnenje u jakoj meri. Ja ostavljam svakome da po duši oceni…”. Takođe, na istoj prvoj uvodnoj strani pisac nam daje do znanja na čijoj je strani u raspravi kralj Milan i kraljica Natalija: “Po mome mišljenju, nasilno odvajanje matere od njenoga jedinčeta tako je monstruozna nepravda…”. Malo dalje nastavlja u istom tonu: “Ovo je već četiri godine kako plaćeni neprijatelji kraljice Natalije rasprostiru po evropskoj štampi kojekakve laži i klevete, koje većina sveta, lenja da traži pravu istinu na samom izvoru, uzima za gotovo”. Na osnovu ove rečenice s pravom možemo pretpostaviti da je naš anonimni pisac, za razliku od naroda, na izvoru, jer piše: “Ja ću pričati događaje na osnovu pismenih dokumenata, koja mi za sada nije moguće publikovati, iz obzira prema datoj reči, ali ću se poslužiti njima u uverenju, da je svakog poštenog čoveka dužnost, braniti ovu ženu i njena pogažena materinska prava.”
Najveće bogatstvo ove knjige predstavljaju pomenuta dokumenta, tj. prepiska između kraljice Natalije i Milutina Garašanina, prepiska sa Jovanom Ristićem, razgovor i prepiska kraljice Natalije sa mitropolitom Mihailom po pitanju akta o razvodu koji je izdao arhijerejski Sabor. Tu su i pisma Andre Nikolića, Save Grujića, Jovana Đaje. Pisac se svojski potrudio da “Srpsku majku”, i sama zbivanja na dvoru i oko njega, predstavi u drugačijem svetlu u odnosu na vesti koje je donosila onovremena štampa, i zato uvod završava rečima: “Moja je celj, da iznesem fakta onako, kako su se ona zbila i da, oslanjajući se na čitanje autentičnih dokumenata, koja zaista postoje, stavim stvari na njihovo pravo mesto, te da time nagnam ljude, koji umeju misliti i suditi, da sami procenjuju, a ne da primaju gotova mišljenja, što su ih stvorili ljudi, kojima je u interesu da lažno stvar pretstave.”
O kakvim dokumetima se ovde radi, pročitajte na sledećem primeru, pismu mitropolita srpskog Mihalila kralju Milanu, od 1. aprila 1891. godine, koje se odnosi na izvesno rešenje crkve po pitanju brakorazvodne parnice, a za koje se sumnjalo da je falsifikat:
“Vaše Veličanstvo,
U javnost su prodrli glasovi, koji tvrde da je sveti Sinod izdao dva različita rešenja u pitanju bračnog spora između kraljevskih supruga. Ja dakle uveravam ovim Vaše Veličanstvo da nije tako. Prvo je rešenje samo konstatovanje stanja, a drugo je rešenje, tj. rešenje koje predstavlja pravo stanje stvari. Da bi se uklonila svaka sumnja i neizvesnost, ja vas uveravam ovim da svete pravoslavne crkve i sadašnja zakonita hijerarhija smatraju pitanje bračnog spora kao svršeno i neće ga nikad više stavljati na dnevni red.”
Pitanje autorstva
Autor ove vrlo retke istorijske studije, koja se prvenstveno bavi brakorazvodnom parnicom između kralja Milana i kraljice Natalije, i uopšte pitanjem kraljice Natalije, nije sa sigurnošću poznat. U knjizi je potpisan slovom “J”. U katalogu NBS, pozivajući se na podatak preuzet iz Srpskog biografskog rečnika, tom 2, str. 625-628., tvrde da se radi o Milutinu Garašaninu.
U naučnom radu “Jovan Mišković – zaboravljeni etnograf i geograf”, autor Lasta Đapović navodi da je ova knjižica delo generala Jovana Miškovića.
Citat:
“I u svojim kasnijim radovima Mišković izvršava ono što je smatrao za svoju dužnost – da na nešto nepravilno ukaže, upozori, ili, da to pokuša ispraviti. U manjoj studiji “Poslednjih šest godina naše novije istorije” /Beograd 1892, 1-30/ Mišković osvetljava političku krizu u Srbiji posle srpsko-bugarskog rata, iz ugla bračnih nesuglasica kraljevskog para, posebno naglašavajući nepravedan odnos prema kraljici Nataliji, prognanoj i odvojenoj od sina. U uvodnom delu on otvoreno iznosi svoj stav: „Po mome mišljenju, nasilno odvajanje matere od njenog jedinčeta tako je monstruozna nepravda, da mi se čini da ta stvar nije uzbunila javni moral u onoj meri, u kojoj bi trebalo, i da povređeni osećaji čoveštva nisu dovoljno pritekli u pomoć toj nesrećnoj ženi.“
Takođe, u članku “Jovan Mišković – general i akademik”, autor Jovović Božidar (Vojno delo 1996, vol. 48, br. 1, str. 161-186), pominje da je ovaj rad delo generala Jovana Miškovića.
Uvidom u sam sadržaj knjige možemo videti da je neodrživo Garašaninovo autorstvo, jer na strani 6 autor kaže: “Pismom svojim što ga je kraljica pisala g. Garašaninu 7. decembra 1885. god. ona je jasno dokazala…”. Na strani 9 opet: “G. Garašanin, koji je sve činio da bi kralja povratio, želeo je da zna mišljenje kraljičino…”. Zaključak je da je malo verovatno, da je Garašanin pisao o sebi u trećem licu, osim ako je baš na taj način želeo sebe da prikrije.
Pretpostavljamo da je ideja o autorstvu Milutina Garašanina došla iz činjenice da je u knjizi objavljena prepiska između Garašanina i kraljice Natalije. Garašanin jeste povremeno koristio pseudonim J., ali to ne znači da je imao autorska prava na to slovo. Ostaje otvoreno pitanje ko je autor ove studije. Nama se, prema svemu gore navedenom, čini da se ipak radi o generalu Jovanu Miškoviću, potpisanom sa J.
General Jovan Mišković
(Negotin, 6/18. jul 1844 — Beograd, 20. oktobar/2. novembar 1908) jedan je od najobrazovanijih Srba svoga vremena i, besumnje, najobrazovaniji srpski oficir. U njegovoj ličnosti srećno su se spojili prostori duha i vremena da se oplode marljivošću i upornošću stvaralačke radoznalosti. Jedan je od brojnih pitomaca Artiljerijske škole koji su mačem i perom stvarali i oplemenjivali srpsku državu. Odan prvenstveno vojničkom pozivu, svoju znatnu duhovnu i stvaralačku energiju postavio je u temelje velikog otadžbinskog hrama nauke i kulture. Istraživao je nacionalnu istoriju i geografiju, bavio se biljarstvom i ljekarstvom, bilježio narodne pjesme, poslovice, zagonetke i običaje. Bio je sposoban i hrabar vojnik, umješan reformator, nadaren stvaralac i organizator srpske vojske. Nadasve, krasile su ga uzvišene etičke obdarenosti, kojima je više oplemenjivao druge, nego što je ukrašavao sebe. Ostavio je vrijednu arhivsku građu i djelo koje čeka svoje istraživače. Dvije su se vrijednosti osobito isticale u njegovu biću: ljubav prema domovini i prema vojsci. Njima je poklonio sve svoje duhovne i materijalne tekovine, a uzvraćeno mu je zaboravom. (Vojno delo 1996, vol. 48, br. 1, str. 161-186, Jovović Božidar).
