Edgar Varez (Edgard Varèse 1883-1965 francuski kompozitor) rođen je u Parizu, u mladosti se družio s vodećim francuskim umetnicima (kompozitorima, piscima, vajarima) da bi to nastavio i u drugim zemljama pre svega u Berlinu, gde se upoznao s Buzonijem i Štrausom; pre toga, kako sam svedoči, već se bio (oko 1910) upoznao s Lenjinom i Trockim¹, a godine 1915. odlazi u Ameriku. Partiture njegove do tog vremena nisu sačuvane, a najverovatnije nisu bile ni napisane, budući da je Varez jedan od najvećih prodavaca magle u XX veku. Svi koji se bave avangardom u muzici ne mogu ga zaobići, a on je prvi primer muzičara bez profesionalnog muzičkog obrazovanja (slediće ga: Šelsi, Štokhauzen, Ksenakis, Bulez, Kejdž²).
Za pedeset godina koliko je proživeo u Njujorku (ne znam od čega je živeo), Varez je napisao dvanaest partitura koje sve zajedno traju oko dva sata. Za to vreme uživao je glas ultramoderniste. Posle II svetskog rata učestvovao je kao predavač u Darmštatu (šta li je predavao?). Njegovo delo „Pustinja” je 1954. izazvalo skandal u Parizu (prenošeno je preko radija), ali je doživela uspeh „Elektronska pesma” napisana za paviljon Filips na briselskom Svetskom sajmu 1956. Pred kraj života on je dobio razna priznanja, ali je sam sebe smatrao marginalcem, nazivajući sebe „muzičkom sirotinjom”.
¹ Ovaj poslednji lik je posebno interesantan. Probajte da nađete ime Trockog u istoriji revolucionarnog pokreta u Rusiji pre 1917. Nećete uspeti. Njega je američki bankarski lobi poslao u Rusiju tek u vreme Oktobarske revolucije da omogući pokoravanje Rusije infiltracijom američkih jevrejskih bankara.
² Svi oni kao marginalci pokazaće svojim delom da se opozicija muzici kakvu smo imali krajem XIX i početkom XX veka (Čajkovski, Rahmanjinov) i teoriji muzike (Buzoni, Losev), mogla formirati samo u krugu ljudi kojima je nedostajalo formalno muzičko obrazovanje.
Izvor: Filozofija muzike, Milan Uzelac 2022.
