Ovaj tekst predstavlja prevod jednog dela članka objavljenog u italijanskom časopisu Illustrazione Popolare od 21. juna 1903. godine, neposredno nakon Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage. Ovde donosimo deo članka koji opisuje događaje u noći između 28. i 29. maja 1903. godine. Članak je dragocen kao dokument jedne prošle epohe, ali se u tekstu jasno oseća senzacionalistički ton karakterističan za evropsku štampu s početka XX veka, vrlo prepoznatljiv po mešanju činjenica, glasina, izmišljanju (posebno se to odnosi na scenu u kojoj kralj Aleksandar navodno uzima revolver i puca na pukovnika Naumovića), kao i dramatizaciji pojedinih delova samog događaja. Važno je napomenuti da pojedini delovi članka nisu istorijski pouzdani, ali to isto se može reći i za “zvaničnu” verziju prihvaćenu u istorijskoj nauci, jer, skoro svi izvori o događajima u dvoru potiču od samih zaverenika. Ali ne samo to. Dragiša Vasić, pisac knjige “Devetsto treća : Majski prevrat”, koja se danas smatra autoritetom za ono što se dogodilo 29. maja 1903., sam u predgovoru svoje knjige kaže sledeće:
“Što se mene tiče, ja sam ovom radu pristupio podstaknut samo jednim pukim slučajem.
Jednoga dana, pre nekoliko godina, u bakalnici jedne male palanke pronašao sam među odlomcima svoga rukopisa, koji sam pisao mesec dana posle prevrata od 29. maja. Oni su sadržavali opis one krvave noći i moje đačke utiske o svemu što sam tada svojim očima video. Cele te noći, kao gimnazista, zajedno sa još dvojicom svojih drugova, bio sam na ulici očevidac događaja.
Taj rukopis, brižljivo čuvan pre rata u mom pisaćem stolu, kojim su se za okupacije služile austrijske vojne vlasti moga mesta rođenja, dospeo je najzad do bakalnice u kojoj sam ga slučajno pronašao.
Na njegovim izbledelim tabacima pošlo mi je ipak za rukom da pročitam mnoge od zabeleženih utisaka. I tada, čitajući ih, bio sam iznenađen bezbrojnim pojedinostima koje sam potpuno bio zaboravio. One su za mene bile isto tako nove i nepoznate kao što bi bile i za svakog drugog koji je onu noć prespavao, pa ovaj rukopis slučajno umesto mene pronašao i pročitao. Tada sam odmah odlučio da sve te utiske, na osnovu ovoga, obnovim i ponovo napišem.”
Ako ovo nije dovoljno, a smatram da jeste, treba pogledati čije je memoare koristio Vasić prilikom rekonstrukcije te krvave noći. On u predgovoru kaže sledeće:
“Neki od pomenutih bili su dobri da mi ustupe i svoje memoarske beleške, nemajući nameru da ih sami štampaju.”
Vasić, međutim, nigde ne navodi imena ljudi čije je memoarske beleške koristio. To ostaje nepoznanica do dana današnjeg. Ali, da pretpostavimo da ih je neko zaista i napisao. Ko bi to mogao biti? Jedini relevantni zapisi bili bi od direktnih izvršilaca koji su se nalazili unutar dvora. U memoarima Velimira Vemića nema zapisa o tome šta se dešavalo u dvoru. Memoari Antonija Antića objavljeni su dosta kasnije nakon što je objavljena Vasićeva knjiga i oni se naslanjaju na rasplet događaja prikazan u knjizi. Memoari Bože Maršićanina objavljeni su ubrzo nakon Majskog prevrata, ali ni on nije mogao znati šta se desilo u dvoru, jer je tu noć, kao i svaki odgovorni policajac, proveo kući. Kako god bilo, ostaje činjenica da se gotovo svi detaljni opisi događaja unutar dvora zasnivaju na kasnijim svedočenjima samih učesnika zavere. Zbog toga danas prihvaćenu rekonstrukciju događaja unutar dvora treba posmatrati sa izvesnom rezervom.
Završio bih ovaj uvod rečima samog Dragiše Vasića napisanim u predgovoru knjige “Devetsto treća”, gde on kaže:
“Tačno je i to, nema sumnje, da nam prava i apsolutna istina u istoriji redovno ostaje nepoznata. U nju je, rekao je neko, mogao da veruje samo onaj koji nikada nije gledao kako se istorija stvara, jer svako ko je doživeo nekoliko događaja i u njima učestvovao mora biti uveren da se puna i prava istina ne može naći u dokumentima.”
Illustrazione Popolare od 21. juna 1903.
Zaveru su izveli glavni oficiri vojske, među kojima pukovnik Mašin, Dragin šurak, i pukovnik Naumović. Kasno uveče, u sredu 10. juna, trupe su stavljene u pripravnost i zadržane u kasarnama, a pojedinim odredima naređeno je da opkole kuće ministara. Šesti pešadijski puk (na čijem čelu je bio pukovnik Mašin) dobio je naređenje da opkoli kraljevski dvor i da uguši svaki pokušaj otpora kraljevih pristalica. U dva sata ujutru, učesnici te strašne tragedije pojavili su se pred vratima kraljevskog dvora. Bili su rešeni da pronađu kralja u njegovoj spavaćoj sobi, kako bi ga naterali da otera kraljicu Dragu i njenu braću, od kojih je starijeg brata ona predlagala za naslednika prestola. Zaverenici su se zakleli da će, ukoliko kralj odbije, tražiti njegovu abdikaciju ili, ako bude potrebno, i da kralja stave u kućni pritvor, u njegovom sopstvenom dvoru.
U samom dvoru nalazio se pukovnik Naumović, koji je bio na dužnosti pri Njegovom Veličanstvu. Bilo je unapred dogovoreno da on, na dati znak, naredi straži da pusti njegove prijatelje da uđu, a zatim da odmah ode u kraljeve odaje kako bi mu, „u ime srpske vojske”, izneo ultimatum.
Kralj je, naslućujući iznenađenje, zabarikadirao vrata svoje sobe. Na ulazu u dvor zaverenike je zaustavila straža; ali pukovnik Naumović je naredio straži da otvori kapije; stražari su to odbili, i dok su trajali pregovori, pukovnik Mašin otišao je po pomoć jedne čete šestog pešadijskog puka, koja je bila raspoređena u blizini dvora.
Pošto je kapetan koji je komandovao dvorskom stražom odbio da pusti zaverenike unutra, jedan vojnik ga je ubio udarcem sablje, a stražari su potom razoružani i zarobljeni.
Dvorske sluge, koje su dotrčale privučene bukom, takođe su bile uhapšene. Pred svaka vrata postavljen po jedan vojnik sa naređenjem da puca na svakoga ko pruži i najmanji otpor. Određeni broj dvorskih stražara, koji su pokušali da pobegnu, ubijen je puščanim hicima.
Dragin mlađi brat izašao je iz svoje sobe u spavaćici, vičući:
„Šta ovo znači? Kako se usuđujete da uđete ovamo?”
Jedan oficir mu je odgovorio da sebe smatra uhapšenim. Kraljičin brat je nastavio da protestuje, pa je bio ubijen.
U međuvremenu, pukovnik Naumović razvalio je vrata koja su vodila u kraljeve odaje. Pukovnik Naumović, Kaščić i komandant Lazarević (zakleti kraljev neprijatelj) upali su u sobu vladara sa revolverima u rukama.
Kralj, u spavaćoj košulji, stajao je nasred sobe, vidno potresen. U ruci je držao revolver i pitao razlog takvog upada.
Pukovnik Naumović stao je pred kralja i pružio mu dokument, govoreći:
„Zahtevamo da Vaše Veličanstvo potpiše ovaj dokument. U njemu se nalazi Vaša obaveza da raskinete sa Dragom, tom ženom lošeg glasa, koja je navukla sramotu na Vašu kuću i na naciju. Morate prihvatiti ovaj dokument ili abdicirati.”
Kralj je načinio nekoliko koraka unazad prema krevetu, a zatim namerno opalio iz svog revolvera na pukovnika Naumovića, kome je metak prošao kroz glavu.
U tom trenutku kraljica Draga pojavila se na unutrašnjim vratima, vičući u pomoć; kralj joj se okrenuo i molio je da se ne plaši. Draga je načinila nekoliko koraka prema pukovniku Lazareviću i kroz plač ga molila da ih ne ubiju.
Pukovnik je podigao dokument koji je njegov drug ispustio na pod i, mašući njime, povikao:
„Neka kralj potpiše ovaj dokument i oslobodi Srbiju vašeg bednog prisustva.”
U tom trenutku pukovnik Mašin provaljuje u sobu, nakon što se u prethodnoj prostoriji sukobio sa jednim kapetanom koji mu je pružao očajnički otpor. Taj kapetan, ranjen sa deset uboda bajonetom i mecima, uspeo je sa sabljom u ruci da se probije do vrata, gde je naišao na Mašina, koji ga je ubio hicem iz revolvera.
Ugledavši Mašina, kralj se okreće kraljici i govori joj da beži. Oboje istrčavaju iz svoje sobe, praćeni oficirima. Za njima nailaze vojnici, vičući i sve više se približavajući kraljevskom paru.
Kralj i kraljica trče kroz odaje, zatvarajući vrata za sobom, ali bivaju sustignuti. Kralj staje ispred kraljice, suprotstavljajući se napadačima.
Držao se hrabro. Komandant Lazarević prilazi kralju i iz neposredne blizine mu puca revolverom u lice. Kralj pada, zatim ponovo ustaje kao da želi nešto da kaže. Odjekuje još jedan hitac iz revolvera i kralj ponovo pada: samrtno je ranjen; ubrzo zatim umire.
Jedan vojnik puca na kraljicu Dragu, koja pada preko muževljevog tela, dok joj drugi vojnik probada vrat udarcem bajoneta. Tela kralja i kraljice vojnici bacaju u dvorište. Tamo drugi vojnici vređaju leševe, naročito Dragin.
U dvoru vlada najveći užas. Mnogi poslužitelji bili su ubijeni ili ranjeni.
Ali postoje i druge verzije… svega!
Varvarske scene u isto vreme događale su se i u drugim delovima Beograda, gde su trupe koje su dobile naređenje da opkole kuće ministara provaljivale u njih i vršile nova ubistva. Predsednik vlade zatečen je u svojoj sobi i ubijen. Njegovo telo bilo je gotovo isečeno na komade udarcima bajonetima.
Ministri unutrašnjih poslova i vojske takođe su ubijeni u svojim sobama. Strašan prizor odigrao se u kući ministra unutrašnjih poslova.
Ministrova osamnaestogodišnja ćerka utrčala je u očevu sobu upravo u trenutku kada su vojnici upali unutra, i bacivši se preko očevog tela, očajnički ga grleći, molila je vojnike da ga ne ubiju. Grubo su je odgurnuli, a pošto je nastavila da im preprečava put, jedan od vojnika prislonio je cev puške na glavu devojke i opalio. Otac i ćerka pali su mrtvi zajedno. Ali ni o ovom događaju ne nedostaju drugačije verzije!
Ubistvom Aleksandra I ugasila se loza Obrenovića. On je bio poslednji iz te porodice.
Aleksandar I rođen je u Beogradu 2. avgusta 1876. godine; imao je, dakle, nešto manje od 27 godina. Oženio se u Beogradu 23. jula 1900. godine Dragom Lunjevicom, udovicom Mašin, koja je rođena 11. septembra 1867. i tada je imala gotovo 36 godina.
Jedina preživela članica srpske kraljevske porodice sada je kraljica majka Natalija, rođena Keško; ima 44 godine.
(Prevod sa italijanskog. Illustrazione Popolare, broj 25, tom XXX, 21. jun 1903. po novom kalendaru)
