Istraživač sa Univerziteta Prinston AnneMarie Luijendijk identifikovala je vlasnika papirusa Novog zaveta koji datira iz vremena Konstantina Velikog. Konstantin je bio rimski car koji je dao hrišćanima verske slobode, stavljajući tako tačku na nekoliko stotina godina progona. Njegova odluka potstakla je hrišćane da prevode i distribuiraju Novi zavet širom carstva. Sada, zahvaljujući ovom novom otkriću, znamo priču o jednom od tih hrišćana.
To je prvi i jedini primer gde je poznat drevni vlasnik papirusa grčkog Novog zaveta, piše profesor AnneMarie Luijendijk u članku nedavno objavljenom u Journal of Biblical Literature. Važnost ovog otkrića najbolje se može opisati činjenicom da za većinu ranih rukopisa Novog Zaveta mi danas ne znamo ni gde su pronađeni, a kamoli u čijem su bili vlasništvu.
Papirus je otkriven krajem 19. veka u egipatskom gradu Oxyrhynchus, koji se nalazi oko 160 kilometara južno od Kaira. Dokument sadrži prvih sedam stihova Pisma apostola Pavla Rimljanima.
Ko je bio vlasnik?
Da bi pronašla drevnog vlasnika ovog papirusa profesor Luijendijk ušla je u ulogu arheološkog detektiva.
Grenfell i Hunt pomenuli su 1899 da je “papirus pronađen vezan za ugovor koji datira iz 316 godine nove ere.” Nažalost, oni nisu naveli koji je to dokument.
“Oni nisu bili naročito zainteresovani za društveni kontekst tekstova koje su otkrili, ili su možda bili prezauzeti za detaljnije uređivanje svog ogromnog otkrića”, piše Luijendijk.
Da bi pronašla ovaj nestali dokument Luijendijk se okrenula modernoj bazi podataka papirusa po imenu Heidelberger Gesamtverzeichnis ili HGV. Tražila je dokumente koji potiču iz grada Oxyrhynchus i koji su datirani godinom 316 n.e.
Pronašla je 13 primeraka, ali samo dva od njih su bili ugovori. Prvi ugovor se odnosio na “zakup parcele”, dok je drugi bio “ugovor o prodaji magarca.” Luijendijk je ubrzo utvrdila da ugovor o prodaji magarca ne može biti dokument koji traži jer nije pronađen u iskopavanjima koja su 1899. vršili Grenfell i Hunt.
Ovo je u igri ostavilo samo papirus sa ugovorom o zakupu zemljišta. Dalja istraživanja pokazala su da je ugovor iskopan iste sezone kada je pronađen i papirus Novog zaveta. To je značilo da je morao biti baš taj o kome je pisano 1899. godine. Odatle otkriće postaje još interesantnije.
Ugovor o zakupu zemljišta bio je na ime jednog trgovca lanom iz Egipta – na ime čoveka zvanog Aurelius Leonides. On je verovatno imao u vlasništvu oba dokumenta, i ugovor i papirus Novog Zaveta.
Nasatavak istraživanja otkrio je da postoji više od desetak papirusa koji su pripadali Leonidi. Ovo je pružilo priliku da se rekonstruiše prošlost ovog čoveka i otkriju neke naznake o tome kako se širilo hrišćanstvo u društvu i vremenu kojem je on pripadao.
Aurelije Leonida (Aurelius Leonides)
Mi ne znamo mnogo o njegovom porodičnom životu. Njegov otac se zvao Teon, dok je ime njegove majke ostalo nepoznato. Nije poznato takođe ni da li je imao ženu i decu.
Luijendijk je rekla da najraniji dokument o ovom čoveku datira iz 315. godine n.e. dok je najnoviji iz 334 god. n.e. Najverovatnije da je papirus Novog zaveta napisan početkom druge četvrtine IV veka, tj. između 320 i 330 god. n.ere, piše ona. To je upravo datum koji celu priču smešta u vreme cara Konstantina.
Ono što takođe možemo saznati iz dokumenata je da je Leonida verovatno dolazio iz jedne dobrostojeće porodice. Mi to znamo, jer ovi dokumenti sadrže najmanje jedno pismo koje je napisao svojom rukom govoreći: “Potpisao Ja, Leonida.”
U savremenom svetu skloni smo da shvatamo pismenost zdravo za gotovo. Ali, u antičkom svetu samo mali broj stanovnika bio je u stanju da čita i piše. “Leonida je stoga zasigurno bio pismen čovek, koji je uživao obrazovanje”, piše Luijendijk.
Dokumenti otkrivaju da je Leonida poslovao u dva sela u toj oblasti.
“Većina dokumenata u arhivi su prijave za zakup zemljišta za gajenje lana; drugi predstavljaju Leonidinu evidenciju o kupovini lana”, rekla je Luijendijk u svom članku. Oni takođe ukazuju da je Leonida bio lider lokalnog esnafa. On je čak zauzimao rotirajuću vodeću poziciju u ovom profesionalnom udruženju, jer je u više navrata obavljao funkciju mesečnog predsednika. Odnosi koje je uspostavio u svom esnafu su možda dosta pomogli širenju hrišćanstva kroz zajednicu.
Amonije (Ammonius)
Dokumenti otkrivaju poslovni odnos koji je Leonida imao sa jednim članom rane hrišćanske crkve. U njima se ističe da je Leonida poslovao sa čovekom po imenu Amonije. U jednom od spisa može se pročitati da su njih dvojica 318. godine iznajmili pet ari zemljišta za kultivaciju lana.
Zapisi pokazuju da je 14 godina pre ovog posla, 304. god. n.e., Amonije uhvaćen tokom progona protiv rane crkve. Ovaj isti Amonije se pojavljuje i u jednom drugom dokumentu, koji se odnosi na oduzimanje crkvene imovine tokom takozvanog “Velikog progona”, piše Luijendijk. On je identifikovan kao “Amonije (Ammonius), Kopresov (Copres) sin, lektor bivše crkve sela Čizis (Chysis)”. Posao lektora je bio da “recituje biblijske pasuse u toku bogosluženja.” Ovo je posao koji je zahtevao da Amonije zna da čita i piše.
“Tako, kroz svoj poslovni odnos sa crkvenim čitačem, otkrili smo još jednu, doduše više indirektnu, vezu između Leonide i hrišćanskih rukopisa”, piše Luijendijk. Ona takođe otvara drugu mogućnost da je Leonida koristeći svoju pismenost i sam bio lektor.
Da li je Leonida sam napisao papirus Novog zaveta?
Mi ne možemo sa sigurnošću znati da li ga je Leonida napisao. Ispod teksta je napisano ime jedne osobe, a to je neko po imenu Aurelius Paulus. Nijedan od drugih Leonidinih dokumenata ne spominje ovog čoveka. Nije poznato zašto se njegovo ime pojavljuje ispod prvih sedam stihova Pisma apostola Pavla Rimljanima. Mi verovatno nikada nećemo znati ko je napisao ovaj papirus. Ali, zahvaljujući ovom malom istraživanju, mi sada znamo po prvi put ko je bio vlasnik jednog drevnog teksta Novog zaveta.
Fotografija: The Oxyrhynchus Online, autor: AnneMarie Luijendijk, prevod J. Stevanović, priredio F. Tomašević
