„Šala o zbilji – Fezet“ spada u onu grupu knjiga čiji vam naslov ne govori ništa, pa stoga verovatno nikada ne bi pružili ruku ka njoj. Knjigu “Šala o zbilji” objavio je 1921. godine, prvi i jedini put, poznati beogradski izdavač “Geca Kon”. Tematika ove knjige bavi se beogradskom svakodnevnicom u godinama odmah nakon završetka Prvog svetskog rata. Poglavlje koje sam izabrao govori o modi i pomodarstvu tih godina. Prepoznaćete određene šablone ponašanja i razmišljanja prisutne i dan danas.
Kada je zimus trebalo poći na put u oslobođenu zemlju, bio sam u nedoumici kako da se spremim. Do nas su iz Beograda dopirali najraznovrsniji glasovi o oskudici u kojoj se naši nalaze: »Pravimo zimske kapute od ćebadi«, »ne mogu da izađem iz kuće jer nemam cipela«, itd. Mnoge od nas bilo je sramota da se vratimo lepo obučeni, da ne bismo vređali osećanja onih koji su proveli tri godine u ropstvu, te smo kupili prosto odelo, što nam je bilo olakšano i time što nismo svi bili delegati i eksperti. Kada smo stigli u Beograud, uverili smo se da ono što smo čuli nije bilo preterano; bar ne za jedan deo stanovništva koji je zaista robovao. Onaj drugi, manji deo, bio je obučen kao da nije bila oskudica i u odelu i u obući. Ali iako su dame mislile da su elegantno obučene, njihova nošnja bola je oči nenaviknute na lepote ratnoga bečkog i berlinskog stila. Dok se onaj prvi deo stanovništva još borio s »blokejima« i sa zavišću gledao izbeglice koje su se vraćale obučene po pariskoj modi, ovaj drugi deo se brzo prilagodio novom vremenu. Novaca se imalo, trebalo je naći samo priliku da se iz Pariza nabave toalete. I zahvaljujući čestim putovanjima kurira između Pariza i Beograda, đačkim i drugim prtljazima, beogradske gospođe i gospođice dobile su uskoro sve što im je trebalo. Razume se da je u toj metamorfozi beogradske mode igralo najveću ulogu sve ono čega su se dame morale lišavati za vreme ropstva: svila, vuneni i svileni »žerze« nikada se nisu toliko videli po beogradskim ulicama i nikad nisu nošeni s toliko ponosa kao ove godine.
Kratka suknja
Ali s obnovom mode trebala je da dođe i kratka suknja, koja je pored svega što se protivu nje govori, najlepši tip suknje, razume se ne za svakoga. To su osetile i mnoge naše žene i devojke, te su se, sa skromnošću dostojnom pohvale, dobrovoljno odrekle tako dragocenog „saveznika“ kao što je kratka suknja. Da li je to bilo samo iz skromnosti ili su tu bile umešane i dimenzija i forma noge, koje još jako opominju na nedavnu seosku prošlost naših lepotica, ostavljam čitaocu da oceni. U ostalom, suknje po malo postaju duže, i ovo pitanje biće i za naše žene skinuto s dnevnog reda. Dok nije nastupilo toplije vreme, trebalo je uz kratku suknju imati visoke cipele. To je bilo već malo teže, jer tih cipela nije bilo u Beogradu dok nisu tek u poslednje vreme donete iz Pariza. Razume se da se danas za jedan par mora platiti čitav kapital. Ali kakvo blaženo lice kad se najzad dođe do njih! S kakvim se prezrenjem gleda na one kojima cipelu od suknje razdvaja debeo obruč »ažur« čarape od debljeg pamuka, koja tako lepo podseća na seljačke čarape!
Gologlave gospođice i volovski vratovi
Leto je donelo novu modu. I do sada se znalo da duga kosa ima nepovoljno dejstvo na kvalitet mozga; ali da ga ona može toliko upaliti da naše lepotice neće moći da trpe šešir na glavi, nisam znao. Početkom juna sreo sam prvu gologlavu gospođicu na korzu. Prvo sam pomislio da je kakva služavka koju je milostiva poslala po pivo; ali kad sam bolje pogledao, video sam pored nje jednog mladog gospodina sa širokom belom razdrljenom kragnom kako joj ozbiljno »hofira«. Dakle nije služavka? Kad sam im prišao bliže, video sam da gospođica nosi šešir u levoj ruci a štap u desnoj. »Šta je ovo?« pomislih i pogledah ih još bolje. Gospođica je bila odevena po najnovijem beogradskom šiku: »kazaka« od »žerzea«, crne svilene čarape, bele cipele s kanlama od crnog laka, iskrivljene štikle. Hod joj je bio ukrućen, noge je izbacivala u polje, a sa štapom nije znala šta da radi. Kavaljer je imao dosta otrcano odelo. Ogromne cipele s gamašnama kao što ih nose naše diplomate, a u ustima je imao cigaretu; »kiralj«. Vrat mu je bio razgolićen da su se videle ključne kosti a iz dubine grudi se radoznalo pomaljalo nekoliko dlaka. Dugo sam gledao za njima, očaran njegovim stilom, tako elegantnim i skladnim. Svakoga dana viđa se sve veći broj mladića s razdrljenim vratom i devojaka bez šešira. Kad već nisam mogao više da savladam svoju radoznalost, zatražio sam objašnjenje: ko je doneo tu modu u Beograd? Odgovorili su mi: austrijske oficirke i manipulantkinje.
I naše devojke nisu našle ništa pametnije da urade, nego da produže život jednom glupom švapskom običaju, koji su švapske bednice uvele jer nisu imale odakle da nabave šešire. Ako im sunce ne smeta, neka ostave šešir kod kuće i neka ga ne nose kao kadionicu po korzu. Neka znaju da taj običaj nema ničega pariskog, jer su Parizlije odmah udarili po prstima one koje su htele da uvedu tu švapsku modu u Francusku. Tako je isto i sa razdrljenim vratovima. I to su Nemci hteli da zavedu da bi imponirali ženama svojim volovskim vratovima. I našlo se i kod nas nekoliko praznoglavih junoša da šetaju svoje gole vratove po »pariskoj« modi. Kako su ih slagali hitri galanterijski trgovci nudeći im »pariske« košulje. Našim oficirima nisu smetale tvrde, zakopčane jake da izdrže borbu po najvećoj vrućini, a njima smeta i mekan zatvoren pristojan »kragn«. Hodajući tako ulicama, oni i ne slute da na taj način sami celom svetu svedoče da su »zabušanti«, kojima je Pešta izvor kulture i šika.
