Nasuprot današnjim shvatanjima u mnogim plemenima devojačka se nevinost uopšte ne ceni, a često se smatra i smetnjom koju treba otkloniti pre braka.
Već prilikom običaja inicijacije devojkama obično otvaraju i proširuju vaginu veštačkim predmetima. Negde se to obavi u vreme puberteta, a nekada majke još u detinjstvu veštački deflorišu svoje kćeri. Ponekad se defloracija izvodi neposredno pred brak ili je prve bračne noći obavi neki od mladoženjinih srodnika ili pak drugo lice koje je specijalno za to određeno.
Kod “Kamčadala” zet je grdio taštu ako je dobio devojku nevinu, jer su majke bile obavezne da deflorišu devojčice još pre puberteta. Kod “Sakalava” na Madagaskaru devojke se same veštački deflorišu u slučaju da ih majke u detinjstvu nisu deflorisale. U nekim plemenima Indije starija žena je tajno jednim sečivom deflorisala nevestu nekoliko sati pre konsumacije braka.
Na Malajskom poluostrvu i na Molučkim ostrvima je običaj da otac defloriše svoju kćer. Prema jednom izveštaju iz druge polovine XVII veka, kod “Singaleza” na Cejlonu otac je spavao sa ćerkom uoči njene udaje, smatrajući da on ima pravo na prvi plod stabla koje je posadio.
Od svih slučaja najdoslednije se primenjuje običaj da defloraciju izvrši neko drugo lice, primarno neki mladoženjin srodnik ili drug iz njegove bračne klase. Ovaj običaj ponekad važi i posle veštačke defloracije. U afričkom plemenu “Vajao” starije žene pričaju devojkama da moraju imati snošaj s nekim čovekom, jer se veruje da će u protivnom umreti ili da neće imati dece. Kod “Azimba” u centralnoj Africi otac mora naći i nagraditi čoveka koji će leći sa njegovom ćerkom odmah posle njene inicijacije.
Na Filipinima u vreme otkrića te zemlje bilo je ljudi čiji je zanat bio oduzimanje nevinosti devojkama, jer se devojačka nevinost smatrala smetnom za brak. Kod staroindijskih “Najara” u Malabaru žene su molile ljude da ih oslobode nevinosti, jer inače nisu mogle da nađu muževe. Po jednom izveštaju iz XV veka, kod “Najara” ljudi nikada nisu hteli uzeti devojku koja je još uvek nevina. Ako je verenica nevina, pre svadbe prepuste je na petnaest do dvadeset dana nekom čoveku da je on defloriše.
U nekim krajevima Perua, prilikom svadbe sa nevestom su spavali njeni najbliži srodnici i najintimniji prijatelji. Jedino pod tim uslovom brak se smatrao valjanim i muž ju je primao za ženu. Na “Nukahivi”, jednom od Markeških ostrva, svaki je gost na svadbi imao pravo da učestvuje u zadovoljstvima prve bračne noći zajedno sa mladoženjom.
Po zapisima istoričara Polibija, Spartanac je mogao, ako bi video kakvu lepu ženu s lepim i naprednim porodom, da je zatraži od njenog muža na neko vreme, da i njemu rodi takvu vitalnu decu. S obzirom na to da su se u Sparti deca smatrala u prvom redu državnom svojinom i da su eugeničke mere nemilosrdno sprovođene, pomenuti zahtev je često prihvatan.
Sličnih običaja bilo je i u našim karajevima, u Crnoj Gori i Hercegovini nekada su pravo prvenstva na nevestu imali ujaci mladoženje ili njegova braća. Veoma često prvi noć sa mladom je provodio dever, koji je obično rođak ili brat mladoženjin. U Novom Pazaru, druge bračne noći mladoženja je morao devera da plati ili da daruje da bi ga ovaj pustio da sa svojom ženom spava.
Svi navedeni primeri ukazuju na povezanost sa davnim običajem “grupnog braka” koji je postojao na “početku istorije”, a simbolični tragovi ovih običaja sačuvali su se skoro kod svih naroda.
Ukoliko vam dopadne ruku obavezno pročitajte delo Ilije M. Jelića objavljeno u Beogradu 1931. godine, koje nosi naslov “Tragovi gostinske obljube kod našega naroda”.
Izvor: Neobični običaji – Špiro Kulišić, Beograd 1968, str. 106-111
