Zvrrr, notifikacija! Šalje mi drugar YT link i ispod linka poruku: “Gledaj (i slušaj) kooooliko dobra verzija, sve, muzičari, aranžman, njihovo pevanje, govor tela, njen sharm… fenomenalno!”
Znamo se od 1989., iz trolejbusa br. 22. Imao sam 14 godina i naslonjen na zadnja škripava vrata, mrmljao sam “Sheena is a punk rocker”, a on je bio čupav i nosio majcu Ramones-a, tačno 40 dana stariji od mene. Danas više izgleda kao mešavina Džordž Klunija i Caneta, i pripada vrsti ljudi koja umetnost živi i diše, za koju muzika nije samo pozadinska buka u predvorju digitalnog doba. Ugrožena je, vrlo retka vrsta, koju muzika zapravo interesuje i koja muzici posvećuje svoje misli i vreme. I čije mišljenje cenim, i na čije linkove uvek kliknem.
I sada sam kliknuo: Nick Cave & The Bad Seeds – Where The Wild Roses Grow (Live at Koko) ft. Kylie Minogu
Where The Wild Roses Grow objavljena je 1996. godine na albumu “Murder ballads”. Vrlo brzo je postala jedan od najvećih hitova australijskog benda “Nick Cave and the Bad Seeds” i pop pevačice Kylie Minogue. Imao sam celu kasetu samo sa tom pesmom, na auto-reverse. U to vreme nisam poznavao nikog ko je slušao Kajli, mislim, Kajli se ne sluša, Kajli se gleda. Kajli na “Mute”.
Odgledam gore pomenuti snimak sa koncerta. Dobro zvuče. Pogledam još dva, tri puta i osetim se setno. Neko je jednom rekao da gledajući sebe ne možemo da primetimo starenje, to možemo samo gledajući druge.
Otvorim Messenger i napišem mom drugaru:
“Gledam ponovo Kejva i Kajli i one klince u publici. Njih dvoje na bini, Kejv onako star, ona se još pomalo drži. Liče mi na dva živa spomenika, dva simbola vremena koje nestaje, a klinci im se dive nesvesni šta gube. Cela ta scena izgleda mi kao oproštaj, poslednji ispraćaj, tužni pozdrav Niku, Dejvidu, Džimu, Malom Ričardu, rekvijem za XX vek.”
