Godine 1927. u Bitolju je objavljena jedna mala knjižica pod imenom “Srpsko narodno ime i jezik”. Pisac ove knjižice zvao se Petar M. Jovanović, po zanimanju učitelj. Na 30 stranica malog formata učitelj Petar sabrao je određene podatke vezane za istoriju srpskog imena i jezika. U nastavku ćemo navesti pojedine delove iz ove retke knjige.
Svaki narod ima svoj jezik, kojim se svaki narod razlikuje jedan od drugoga. Jezici su različiti, zato što je različit duh naroda koji ga govori.
Persijski, arapski, turski, hebrejski i grčki rečeno “Adam”, znači “čovek”. Reč “Adam” izvedena je od početnih slova imena četiri glavne strane sveta, jer je i Sveto pismo, koje govori o prvom čoveku Adamu prevedeno sa starog jelinskoga jezika, na kojem se četiri strane sveta imenuju:
- Anatoli – Istok
- Disis – Zapad
- Arktos – Sever
- Mesimvrija – Jug
Početna slova četiri strane sveta daju ime ADAM.
Po zaključcima ruskog istorijskoga arheologa Anatola Bogdanova, najstarija domovina Slovena je zemlja Baktrija, između Kaspijskoga i Aralskoga jezera, oko zlatonosne reke Oksusa, gde življahu još 3000 godina pre Hrista. Nastala je njihova seoba ka severo-zapadnoj obali Kaspijskog jezera. Tokom 10 vekova namnožili su se i napunili zemlju cele ravne Samarcije (verov. Sarmatija), podelivši se na oko 200 plemena, u novije vreme poznata sa dva imena: Veliko Rusi (danas Rusi) i Malo Rusi (danas Ukrajinci). Njihova postojbina oko ušća Volge, još u ono vreme, isto kao i danas, zove se “Servanija”.
Vladika Solomun iz IX veka, u svom delu „Mater Verboruni” piše, da su se stanovnici stare Sarmacije zvali „Srbi“. I sada u poljskom i maloruskom delu, ovo ime označava emocije ljubavi. jer Imena „posinak” „poćerka“ izgovaraju sa „paserb” „paserbika”.
Šireći se ekcentrično na sve strane, nekoliko plemena dospela su do Karpata, gde ih 44 godine po Hristu, nalazi rimski istoričar Amijan Marcelini, čije bregove već imenuje njihovim narodnim imenom sa ,,Montes serrorum“.
Nastanjeni oko reke Špreve, od starosedelaca su nazvani: „Die Wendichen Sorben“, a oni y Lužici: „Die Lauzitzer Serben“, što sve kazuje da im je bilo domaće praime „Srbi“.
U 2. veku, iz okoline Peritoreje ili Skeče, na obalu Male A.zije pređe oko 400.000 jednoga naroda, gde zasnova sebi prestoni grad „Gordoservon”, a naseobinu prozva „Servohorija“ što znači „Srpski Grad“, „Srpsko Selo“.
Kad ono 602. god. Grci behu u M. Aziji upleteni u rat, naši saplemenici s one strane Save i Dunava, osnažiše svoje saplemenike na poluostrvu, i zasnovaše s one strane Velike Bistrice prestoni grad „Serbiku”.
Arhiepiskop Filaret, Arhimandrit Leonid, kao i nemac Kuno, tvrde, da Sloveni žive od vajkada na Balkanskom Poluostrovu; a I. Barbulesko drži još i dalje: „još od nezapamćenih vremena,” i to zajedno s Tračanima i Epircima.
Stari i noviji grčki pisci izrično potvrđuju da su u „Makedoniji“ još krajem 5. veka postojale srpske nezavisne plemenske kneževine (K. Nikolaides).
Švedski akademici Edvard Fahraeus i Daniel Danielson, u svojim akademskim radovima od 1852. godine tvrde, da su proučili i upotrebili sve starije i novije slovenske izvore, i kažu: “Ako na taj način vidimo u imenu Vind i Vend, inostranim narodima zajedničko praime slovenskih naroda, to na drugoj strani imamo u imenu Serb ili Sirb domaće praime Slovena.”
Josif Dobrovski tvrdi, da Srbin, ima najveće pravo na staroslovesnki jezik, jer ime Srbin nije slučajno postalo, već ono vodi svoje poreklo od najstarijih vremena, upravo od postanka samog naroda.
Kod inostranih pisaca naše domaće, narodno praime često puta zapisano je proizvoljno: Ptolomej (160 g.) zna samo za Serve ili Sirve, Fredegar (iz 660 g.) naziva sve Slovene Surbu, docniji letopisci: Ajnhard, Porfirogenit, Helmholc, Boguhval, Helmblaz, Kedrinos i dr. označuju im ime Suurbi, Servli, Serben, Sorbi, Sorabi, Serbii, Sirbi.
U nastavku, osim Srba, pisac se bavi i Hrvatima i Bugarima.
Pri kraju knjige, u odeljku o jeziku i pismu autor kaže:
Prve pismene srpske spomenike pisane ćirilovskim pismom, uništili su neprijatelji, na prvom mestu Jelini i Grci, da ne bi bilo ovoga, kao srpskog kulturnog spomenika od njihove braće Grka: Konstantina (Ćirila) i Mihaila (Metodija), i da se pomoću ćirilovske knjige ne bi snažila narodna crkva ustanovljena za cara Justinijana 535. godine, a na štetu snage vizantijske crkve i jelinskoga jezika. Uništili su ih i Rimljani dugom svojom vladavinom nad srpskim narodom, iz istih razloga kao i Grci. Uništili su ih i Turci svojom dugom vladavinom. Uništili su ih i austrijske vlasti posle okupacije Bosna i Hercegovine, paleći čitave gomile, koje su gorele po nekoliko dana.
Takođe navodi:
Narod, koji ne ume da poštuje svoje pretke i svoje nacionalne svetinje, nije dostojan ni da ih ima. Latinica je strano, neslovensko pismo i ona je nama naturena. Svaki narod poštuje svoje starine, a ćirilica je naše najstarije pismo.
Na prigovor da je srpski jezik mali, autor odgovara pričom o pužu i životinji koja mu se podsmehivala zbog male kućice, gde puž odgovara: Mala je, ali je ipak moj kućica, u kojoj ja stanujem i živim.
