Први сусрет са делима италијанског класика Ђакома Леопардија имао сам током средњошколских дана. Наш сусрет десио се ван школе, као уосталом већина за мене значајних сусрета. У питању је издање Српске књижевне задруге из 1937. године (коло 275). Невелика књижица носи наслов “Ђакомо Леопарди – Песме и проза”. Са италијанског је текстове превео српски књижевник, критичар и песник Сибе Милинчић, док је предговор написао српски књижевни критичар и есејиста Марко Цар.
Књиге ретко када почињем од почетка, обично насумично отворим средину и прочитам једно поглавље, па ако ме не привуче, дам књизи још једну шансу, па поново насумично отворим неки од средишњих табака. Ако ми се допадне, кренем од почетка, ако не, идем даље. Разлог томе је јер на дохват руке имам више хиљада интересантних књига за које објективно никада нећу имати довољно времена, тако да сам решио да правим избор и на овај начин.
Пре oko dvadeset pet година на исти начин отворио сам књигу “Песме и проза”, баш случајно страну број 119, на којој се налази наслов “Мудре изреке Филипа Отониери”. Филипо Отониери родио се и већи део времена живео у Облачју, покрајини Ветродолу, где је пре кратког времена и умро. Његови суграђани мрзели су га зато што је изгледало да мало воли многе ствари које су вољене и тражене од већине људи, иако никаквим знаком није показивао да мало цени, или да приговара онима који су волели те ствари и ценили их више од њега.
Осталом свету изгледао је као особењак, иако се није старао, нити се правио да би ма у којој ствари изгледао друкчији од већине људи. Говорио је да у поређењу са особењаштвом људи у древних народа, данашње особењаштво би било сматрано врло малено или никакво. Говорио је да сваки онај који би данас живео толико различито од других, колико су грчки филозофи живели различито од оновремених Грка, не само да би био сматран за особењака, већ би га јавно мњење искључило из рода људског. Сматрао је да се по мери особењаштва неког места и времена, може одредити мера образованости тог места и тог времена.
Говорио је да је епикурејац, али је Епикура осуђивао. Волео је да се назива следбеником Сократовим, али није посећивао, као Сократ, ни обућарске, ни дрводељачке, ни ковачке радње, јер је сматрао, ако су атински ковачи и дрводељци имали времена да га утроше у филозофирању, да би они из Облачја помрли од глади, да су исто тако поступали. Није ни разговарао на Сократов начин, непрекидно испитујући, јер је говорио, да се дан данашњи не би нашао нико, ко би могао поднети да одговара на хиљаде непрекидних питања, ни слушати неких стотинак закључака, иако су савремени људи стрпљивији од древних.
Тако је говорио Филипо Отониери који је сам пред своју смрт саставио натпис који је после био уклесан на његовој гробници:
Овде почивају кости Филипа Отониери, рођеног за племените ствари и за славу, који је живео у нераду и некористан, а умро без славе, свестан своје природе и своје судбине
Јасно је да сам се ја, као и вероватно сваки тинејџер у то време, пронашао у овим редовима, сматрајући да сам другачији од других, Ја и Леопарди и Ви остали! (што се доста касније испоставило као тачно), међутим ова Леопардијева приповетка била је увод у наше вишегодишње дружење, што у малобројним српским преводима, што у оригиналним италијанским, које је, руку на срце, тешко читати, јер оригинални текстови садрже велики број архаизама. И данас се често враћам овим редовима и поново их ишчитавам. Леопардијеве књиге или њихови делови се могу читати више пута и никада вам неће бити досадно. Сваки пут уочићете неки нови детаљ или ће нека његова реченица у вашој глави покренути неку нову мисао.
Кад су жандарми ухватили неког злочиначког убицу, који по извршењу злочина није могао побећи, јер је био ћопав, рекао је Отониери: добро пријатељи, али правда, иако се за њу каже да је ћопава, ипак достиже злочинца, ако је ћопав.
Неизбрисив утисак након читања Леопардија оставља питање које се намеће: Како је један млад човек, из маленог места званог Реканати (Recanati), могао имати толико животног искуства и тако широке погледе на свет и на друштво? Ђакомо Леопарди рођен је 1798. године. Умро је 14. јуна 1837. године у 39. години живота. Данас се сматра једним од највећих лирских песника италијанског романтизма и једним од најзначајнијих песника европске поезије XIX века.
ПОЕЗИЈА
Бесконачност
Увек ми беше овај пуст брег мио,
Плот овај, који обзорја најкрајњег
Толики део отимље мом оку.
Ал, седећ, мотрим, и, тамо преко њег,
У својој мисли замишљам бескрајне
Просторе, страшна, надљудска ћутања
И мир најдубљи; да ми се готово
Срце препада. Слушајући затим
У овом жбуњу ветра шум, ја хоћу
Бескрајно ово ћутање да сравним
Са овим гласом. И сећам се вечног,
Мртвих векова, док садашње време
иви и глас му. Тако у овоме
Безмерју моја утапа се мисо:
И бродолом ми сладак у том мору.
МИСЛИ
Човек је осуђен или да бесциљно преживи младост, што је део живота који га може оспособити за будуће дане и учинити га самосталним, или да је утроши на уживања за онај део свога живота када више неће бити у стању да ужива.
Занимљиво је знати да се једноставно понашају готово сви људи који много вреде. Уз то, занимљиво је да се једноставно понашање ниско котира на скали вредности. i
Лукавство је део умне способности, те га човек често употребљава да би надокнадио недостатак своје умности и да би надмашио умне способности других.
Људи су смешни само онда када желе да се претварају или да буду оно што нису. Људи постају смешни ако би старац да изгледа млад, сиромах богат, незналица учен а сељак грађанин. Наши недостаци или неуспеси нису сами по себи смешни, него је смешно настојање да их сакријемо, као и тежња да учинимо све како би другима изгледало да их немамо.
Ко се мало дружи са људима, ретко кад је мизантроп. Прави мизантропи се не налазе у самоћи него у свету.
Најбезбеднији начин да пред другима сакријемо границе свога знања јесте да их не прекорачујемо.
Готово сви велики људи су скромни, јер не упоређују непрестано себе са другима, него са оном идејом савршенства која лебди пред њиховим духом.
Ла Брујере је врло тачно рекао да осредња књига лакше постане позната због гласа који је већ стекао њен писац, него што неки непознати писац може стећи признање помоћу изврсне књиге.
