Tokom mog višegodišnjeg boravka u Italiji, imao sam dosta slobodnog vremena koje sam uglavnom koristio za obilaske, šetnje i čitanje. Sredinom 2010. godine prevodio sam knjižicu o Korneliju Agripi i okultnoj filozofiji čiji vam deo donosim na ovoj stranici. Prevod je sa italijanskog jezika, iz knjige čijeg se naslova danas ne sećam. Kao što sam rekao, radi se samo o delu teksta jer prevod nikada nisam priveo kraju. Čak i ovakav, osakaćen, tekst donosi dosta korisnih informacija o Agripi i njegovom delu.
Fantastični svet magije, vizije čarobnjaka, veštica i demona ne nalazi se samo u tradicionalnim pričama, bajkama ili knjigama o Hari Poteru. Renesansa okultna filozofija je bila ravnopravni ogranak intelektualne misli tog doba. Okultni filozofi su verovali da je kroz rigorozne studije čovek mogao shvatiti svoj puni potencijal i ujediniti se sa Božijim umom. Neki od njih su prelazili granicu studija i upuštali se u svet nepoznatog.
Hajnrih Kornelije Agripa od Neteshajma (15. septembar, 1486 – 18. februar, 1535). U istoriji je poznat po mnogim zvanjima i titulama. Bio je mađioničar, pisac okultnih knjiga, teolog, astrolog i alhemičar, lični lekar Luise Savojske, storiograf Karla V, princ crne magije i svih veštaca, uspeo je čak da izbegne poteri inkvizicije. Agripino životno i besmrtno delo je Okultna filozofija (De occulta philosophia) pisana celih dvadeset godina, između 1510 i 1530. Okultna filozofija i magija, smatrana “jedinom istinskom naukom, najviša i najsavršenija filozofija, jednom rečju, savršenstvo i ispunjenje svih prirodnih nauka.” Agripina ličnost i njegovo delo se provlači kroz vekove i povezana je sa mnogim značajnim istorijskim ličnostima i događajima sve do kraja XIX veka. Prisutan je takođe i u mnogim književnim delima kao što je Frankenštajn.
Rođen je u Kelnu 1486. godine u porodici Cornelis. Nadimak Agripa dolazi od antičkog latinskog naziva njegovog rodnog grada Colonia Agrippina. Kasnije je svom imenu dodao i Agrippa von Nettesheym, po nazivu maloh mesta u blizini Kelna. Osnove astrologije naučio je od svog oca, dok je u Kelnu učio liberalne umetnosti, gde je i diplomirao 1502. Sa dvadeset godina je otišao na Univerzitet u Parizu i pridružio se jednom krugu studenata, čiji je osnivač bio italijan po imenu Landolfo. Ova grupa bila je posvećena proučavanju hermetizma, a pošto su takve aktivnosti mogle dovesti do sumnje i progona, klub je imao sva obeležja tajnog društva, u kojem je Agripa, kao veliki erudita, uskoro postao čovek od najvišeg uticaja.
Godine 1508, zajedno sa Landolfom, odlazi u Španiju, stavljajući sebe u vojnu službu kralja Ferdinanda, gde je nakon nekoliko meseci, dobio zvanje viteza. U Valensiji se ukrcao na brod, i nakon avanturističkog putovanja, krajem godine stigao je u Francusku i nastanio se u Avinjonu. Otuda je pisao Landolfu, koji se nalazio u Lionu:
“Posle ovih užasnih iskušenja, treba da pronađemo naše prijatelje i povratimo integritet našeg udruženja “
1509, Università di Dole ga zove da iznese mišljenje o delu Johann-a Reuchlin-a il De verbo mirifico u kojem humanista iz Pforzheim-a ujedinjuje, u skladu sa učenjem koje je primio u Firenci, kabalističke tradicije i hrišćanski neo-platonizam. Agripa je nakon toga odlučio da napusti Dole i krene za Englesku, pošto je verovatno od strane cara Maksimilijana I dobio “poverljivu poziciju” na dvoru kralja Henrija VIII. Nastanio se u Oksfordu, kao gost humaniste i Erazmovog prijatelja , John-a Colet-a. U Engleskoj je takođe nastavio da radi na svom remek delu De occulta philosophia.
1510. godine, Agripa je kratko učio sa Johanesom Tritemijusom, te mu je poslao ranu verziju svog dela, De occulta philosophia libri tres, neki vid zbirke ranog modernog okultnog mišljenja. Tritemijus je to delo oprezno podržao, ali je savetovao Agripi da ga čuva manje-više u tajnosti; Agripa se odlučio da ga ne objavi, verovatno upravo zbog tog saveta, ali je nastavio da rediguje i prerađuje knjigu narednih 20 godina.Uz delo poslao mu je i pismo u kojem se pita zašto magija?
“Dakle, veoma cenjena od strane drevnih filozofa, pesnika i poštovana u davna vremena od strane naučnika, danas je postala sumnjičava i omražena od strane Crkve i odbijena od strane teologa, osuđena u svetim kanonima i zakonima […] Jedini uzrok je izopačenost vremena i ljudi, zahvaljujući kojima su pseudo-filozofi, mađioničari nedostojni tog imena, mogli uneti sujeverje i smrtonosne rituale [… ], a zatim objavili bezbroj knjiga koje su osuđene i na nedostojan način predstavljaju veoma uglednu magiju [… ] Dakle, mislio sam da bi bilo dobro raditi na obnovi antičke magije, doktrine mudrih, nakon što je očistimo od grešaka i sagradimo iznova na čvrstim temeljima.”
Tokom svog lutajućeg života po Nemačkoj, Francuskoj i Italiji, radio je kao teolog, lekar i vojnik. Neko vreme je proveo u službi kod Maksimilijana I, verovatno kao vojnik u Italiji, ali je posvetio svoje vreme uglavnom na proučavanje okultnih nauka i problematičnih teoloških, legalnih pitanja, što ga je podvrglo raznim gonjenjima tokom života.
Tritemijus je odgovorio “da si ti, tako mlad, prodro u ovu tajnu, nepoznatu mnogim učenim ljudima, i ne samo da si je izložio jasno i precizno, već i sa elegancijom i stilom.” Zatim ga je pozvao da “da seno volu a šećer papagaju,” da ne otkrije svima sve rezultate svojih istraživanja, već samo onima koji su u stanju da ih razumeju.
Agripa se vratio u Keln za kratko vreme, a 1511 je otišao u Italiju, gde će ostati sedam godina…
Kornelije Agripa i Okultna filozofija (II deo): U Italiji
U ratom opustošenoj Italiji Agripa je nekoliko meseci bio u službi Maksimilijana I. Kada je Luj XII u septembru 1511. zakazao Savet u Pizi, koji je trebao reformisati Crkvu i svrgnuti papu Julija II, Agripu je pozvao kardinal Bernardino Lopez de Carvajal, lider Saveta, da učestvuju kao teolog: moguće je da je učestvovao na četvrtoj sednici Saveta, koja je održana u Milanu u januaru 1512. godine. Kasnije je otputovao u Paviju da nastavi studije, o čemu svedoči njegovo pismo od 30. aprila, u kojem jednom svom prijatelju hvali nauku Kabale. Ovde ga je ponovo sustigao rat. Biva zarobljen 30. juna od strane Švajcaraca i sproveden u Milano, gde je morao otkupiti svoju slobodu. Sledi niz putovanja: u avgustu 1512, nakon njegovog povratka u Paviju, u novembru prelazi u grad Casale kod Markiza Guljelma IX od Monferata (Guglielmo IX del Monferrato) sina Bonifaća III (Bonifacio III) i Marije Branković (1466-1495), a 1513. u Borgolavezzaro. Zatim u proleće 1514. obitava u Milanu, onda u Rimu, odakle dolazi do Brindizija, i na kraju 1515. se ponovo vraća u Paviju, gde se oženio, dobio sina i imenovanje profesora prestižnog Univerziteta.
Sa francuskom invazijom, rat je ponovo izbio u Lombardiji i trajao je sve do pobede Fransoa I kod Melenjana (Melegnano) septembra 1515. Agripa je morao ponovo da pobegne u Milano i još jednom su mu švajcarski plaćenici opljačkali kuću. Vrativši se kasnije u Paviju po ženu i sina, nastanili su se u Casale gde je napisao, posvećujući markizu od Monferata, il Dialogus de homine qui Dei imago est i De triplice ratione cognoscendi Deum (Tri načina za spoznavanje Boga). Prema Agripi Tri načina za spoznavanje Boga su: posmatranje prirode, čitanje proročkih spisa i Novi Zavet . On je posebno opisao jevrejsku Kabalu, tumačenje zakona prenesenih usmeno od Boga Mojsiju, za koju je rekao da predstavlja pravu ezoterijsku tradiciju i da se kroz nju može dostići kompletno poznavanje svih stvari, prirodnih i božanskih.
Veštica iz sela Woippy
U februaru 1517. odlazi za Torino, a već u maju se preselio u Šamberi (Chambéry) kako bi preuzeo dužnost ličnog lekara vojvode Karla II Savojskog (Carlo II di Savoia) Međutim, Agripa ga napušta 16. januara 1518, pošto je prihvatio ponudu za mesto savetnika grada Mec, gde dolazi u vezu sa drugim studentima hermetizma, kao što je Claude Chansonnet – latinizirano Claudius Cantiuncula i Claude Dieudonné, ali je istovremeno dobio i opasne neprijatelje. Povod je bio slučaj jedne žene iz obližnjeg sela Woippy, koju je grupa seljaka zatvorila pod optužbom za veštičarenje.
Agripa je došao na suđenje i stao u odbranu žene: Inkvizitor, Dominikanac Nikola Savini, i zvaničnik kurije, Žan Leonard su je mučili, a ja pitam “Koji je motiv imao ovaj nemilosrdni inkvizitor da stavlja na grozne muke, ovu jadnu dušu? Koji dokaz on ima da je ova žena stvarno veštica?
On kaže da joj je majka spaljena kao veštica, a ja vam kažem u lice da činjenice iz života drugih ljudi nemaju vrednosti u slučaju ovog optuženog […]
On tvrdi da veštice imaju naviku da plod utrobe svoje nose đavolu na posvećenje, i s druge strane, da se one obično daju đavolu, te je đavo tako sigurno otac svoje dece na koje prenosi svu svoju zlobu”.
I okrenuvši se ka inkvizitoru reče: “Uz vašu perverznu doktrinu, vi pogrešno prepoznajete dar krštenja […] Vi, Inkvizitore vere, sa svim vašim argumentima, niste ništa drugo nego običan jeretik “.
Savini, zauzvrat, optuži za jeres Agripu. Smrt zvaničnika kurije, koji je na vreme stigao da se izjasni pod zakletvom o nevinosti žene, stavila je tačku na ovaj proces.
Kraj drugog dela
