Zašto je određena grupa ljudi, zajednica, narod ili jedan deo nekog naroda, takav, kakav je, odgovor ili barem jedan deo odgovora, možemo potražiti u literaturi koja se početkom XX veka bavila psihičkim osobinama naroda na Balkanskom poluostrvu. Tačna adresa je naučna disciplina koja se zove etnopsihologija i koja se bavi izučavanjem psihologije naroda, kulturnih i socijalnih grupa.
Pionir etnopsihologije kod Srba bio je Jovan Cvijić, koji je proučavajući psihičke osobine naroda na Balkanu izdao svoje kapitalno delo pod nazivom “Balkansko poluostrvo i južnoslovesnke zemlje – osnove antropogeografije” link (srpski prevod prve knjige izašao je u Beogradu 1922. god.). Zapravo, njegov etnopsihološki rad je sabran u drugom tomu pomenutog dela koje je na srpskom jeziku izašlo 1931. pod nazivom “Psihičke osobine Južnih Slovena” link. Obe su prethodno i prvobitno objavljene na francuskom jeziku (La Péninsule Balkanique). Naravno, nije Cvijić jedini koji se kod nas bavio ovom disciplinom. Treba pomenuti Vladimira Dvornikovića i njegovo delo “Karakterologija Jugoslovena” (Beograd 1939), zatim Dr. Dušan Nedeljković, koji se sa Cvijićem u mnogo čemu nije slagao, i njegova studija “O psihičkom tipu južnosrbijanaca” link (Beograd 1929), i drugi. Linkovi koji se nalaze pored svakog naslova vode do elektronskih i besplatnih verzija ovih knjiga.
Dva naroda mogu imati istu etnološku genealogiju, i uprkos tome jedan od njih može biti „kulturan” a drugi primitivan; drugim rečima, moguć je slučaj da su neki narodi etnološki srodni, a da psihološki spadaju u sasvim različita područja.
Kao što i sam naslov teksta kaže, ovde sam izdvojio deo koji je kod Cvijića naslovljen sa Rajinske osobine i Uticaji moralne mimikrije. Tekst čini deo trećeg poglavlja koje se odnosi na Centralni tip. Da vidimo ko spada u Centralni tip, a nakon toga pročitajte šta Jovan Cvijić kaže o rajinskim osobinama. Treba imati u vidu da je ova studija stara više od jednog veka i da je u međuvremenu na Balkanu bilo više većih i manjih pomeranja i mešanja stanovništva, pa su se razne osobine i psihološke grupe koje je Cvijić tada zatekao, u poslednjih sto godina izmešale jedna sa drugom, te su se proširile dalje iz svojih prvobitnih geografskih zona. U svakom slučaju, ovo delo može bar delimično da odgovori na pitanje: zašto smo takvi kakvi smo, i zašto jedni prema drugima, i prema svojoj državi, imamo odnos kakav imamo.
Centralni tip. Stanovništvo ovog tipa zauzima središni deo Balkanskog poluostrva, oblasti kosovsko-metohijsku i vardarsku kao i okolne predele. Ono se prostire od Kosova do varoši Ihtimana (mesto u Bugarskoj blizu Sofije, prim.), koja je na razvođu Iskra i Marice, zatim od Niša do Soluna.
Rajinske osobine
Zbog robovanja pod Turcima u ovome tipu se razvila potištena i niža klasa: raja. Karakteristične osobine ove klase istina nisu ni etničke ni stalne: njih postepeno nestaje ukoliko pojedine oblasti centralnog tipa ulaze u sastav hrišćanskih balkanskih država; ali one su tako duboko ukorenjene, da će se održati u toku više naraštaja, dok ih potpuno nestane.
Istina, rajinske osobine nisu karakteristika samo centralnog tipa. Njihovih tragova ima i u dinarskom, pa čak i u panonskom tipu. Ali su najjače izražene u centralnom i u istočnom tipu. Ove su oblasti bile duže pod vrlo jakim turskim pritiskom.
Protivno onome kako je bilo kod dinarskog i panonskog tipa, Turci su ovde činili većinu stanovništva u varošima; ovo su takođe jedine oblasti na Poluostrvu u kojima je nastanjena velika masa turskog seoskog stanovništva.
Treba dodati, da je ovde više no igde bio u snazi čitlučki ekonomski sistem, pod kojim su seljaci živeli na zemljama aga i begova u potpunoj potčinjenosti i pod stalnim nadzorom svojih gospodara.
Naposletku, dva varijeteta ovoga tipa, kosovsko-metohiski i zapadnomakedonski bili su pod uticajem poislamljenih Arbanasa, naroda surovijeg i više naklonjenog pritisku i nasiljima nego Osmanlije.
Uticaji moralne mimikrije
Od mnogobrojnih rajinskih osobina centralnog tipa najviše padaju u oči one osobine koje potiču od moralne mimikrije. Pod tim razumemo uticaj surovosti i nasilja gospodara na mentalitet ovoga stanovništva ili i posledice podražavanja ovim gospodarima. Poslušnost i napor robova da se ugodi željama i ukusu gospodara bili su glavni činioci ovoga preobražaja.
Predosećajući šta se od njih očekuje i šta je za njih bilo korisno da čine u svakoj pojedinoj prilici, čifčije ili kmetovi su u sebi stvarali rajinsku dušu, tj. postali su potištena i potčinjena bića. Moralna mimikrija se razvila po svima oblastima centralnog tipa, naročito u nekim kotlinama gde stanovnici žive u dodiru s Arbanasima.
Prvi je znak mimikrije u ovim oblastima bio primanje arbanaškog odela. Zatim je došlo usvajanje njihovih pokreta, ponašanja i samog jezika, tako da se na putu i na trgu nisu mogli razlikovati Srbi od Arbanasa. Ako nepoznat čovek dođe u kuću metohiskog Srbina, ovaj će početi sa njim govor arbanaški, da ne bi odao svoje poreklo. Ali će onaj koji zna za ovu naviku lako poznati, da li je ušao kod Srbina, makar to bilo i po očuvanoj staroj ženskoj narodnoj nošnji. Neki metohiski Srbi su se u svemu arbanaškome bili dotle doterali i izveštili da su mogli biti primljeni i prenoćiti u arbanaškoj kući i da Arbanasi nisu ni slutili da su primili Srbina.
Ovom spoljnom mimikrijom stanovništvo se čuvalo od mučenja i nasilja. Ali je ona vodila neposredno primanju islama i poarbanašavanju. Ima porodica koje su samo upola poislamljene (u okolini Peći, u Gori kod Prizrena), gde je muškinje primilo islam a ženskinje ostalo pravoslavno. Poznati su mi slučajevi gde su samo stare žene ostale pravoslavne, dok su svi drugi članovi u porodici primili islam.
Samo se po sebi razume da čim Srbin postane musliman prestaje potreba za mimikrijom; štaviše, iz već pokazanih psiholoških razloga on postaje najljući nasilnik prema svojoj braći. Može se reći, da su ovi otpadnici najviše doprineli da se raja dovede do najnižeg stupnja poniženosti.
Od moralnih osobina se usled mimikrije najpre razvije poniznost prema begovima, prema nasilnicima, prema svima muhamedancima, jednom reči prema svima koji nisu raja.
Raja se sve više navikava na to da je niža, ropska klasa koja ima da se ulaguje i da se klanja, da bi se umilila gospodaru. Ovi ljudi postaju prituljeni, skriveni, nepoverljivi i podmukli; naviknu se na pretvaranje i na podlost, jer im to pomaže da mogu živeti i da se sačuvaju od nasilja. Čivčije se naviknu da varaju svoga agu i da potkradaju trećinu ili četvrtinu od zemljoradničkog prinosa koja njemu pripada. U nekim krajevima konkubinat između hrišćanskih žena i Turaka nije bio mnogo zazoran. U Marijovu (Morihovu), nedaleko od Bitolja, on je bio postao običajem. U svima oblastima centralnog i istočnobalkanskog tipa ovi više manje osamljeni slučajevi konkubinata bili su od uticaja na rasne osobine slovenskog stanovništva. Drukčiji su slučajevi da muhamedanac otme hrišćanku, ili štaviše da hrišćanska žena ostavivši kuću pobegne muhamedancu i primi njegovu veru; ali ovi običaji nisu bili od etničkog uticaja na slovensko stanovništvo.
Moralna mimikrija se naročito razvila u nekim varošima, koje su bile pod silnim uticajem arbanaškog nasilja i bezvlašća, kao npr. u Đakovici i u Debru. Pošto je primilo sve što je tursko i arbanaško osim vere, srpsko je stanovništvo bilo svedeno na prave parije. Srbi nisu smeli bez Arbanasa izlaziti iz varoši, nisu mogli imati svoje njive i vinograde, ni bolje kuće i dućane; nisu smeli nositi bolje odelo i mogli su se baviti samo nižim zanatima kojima se Turci i Arbanasi nisu hteli baviti, kao što su kovački, grnčarski, zidarski, užarski, opančarski i svećarski (mumdžiski). U poslednje tursko vreme, pre 1912 god., ovi su varošani izgledali kao one male stare verske sekte koje žive u najzabačenijim krajevima istočnjačkih (prednjeaziskih) varoši: pretstavljali su poslednji stadijum naroda koji je sveden na najnižu društvenu i ekonomsku klasu.
Ugledanje na gospodare
Bilo ga je poglavito u varošima, ređe u selima. Sastojalo se u usvajanju turskoga načina života, naravno samo unekoliko, jer nije išlo primati sve turske osobine, pošto se raja ne može ponašati kao gospodari.
Turski uticaji u varošima su bezbrojni. I hrišćanske su kuće isto onako kao i muhamedanske uopšte unutra uvučene i prema ulici zidovima od ćerpiča ili od kamena ograđene. Kuće su unutra uređene slično turskim, sa „doksatima” (balkonima); sobe su sa „minderlucima”, sa „dolapima” (ormanima) u zidu itd. Sve ženske nose šalvare. Retko izlaze iz kuće i bašte, naročito devojke. One vezu tursko-istočnjačke šare na košuljama i na rupcima, smatrajući narodne, geometriske, oblike za prostačke. Druže se sa bulama i mnoge od njih govore turski. Ljudi se naravno još više služe turskim jezikom. Hrišćani su primili i mnogo turskih običaja.
Pravoslavni se kao i Turci katkad podaju osobitom načinu veselja, tzv. „ćefu”. Neki od imućnijih se u gospodstvu ugledaju na Turke. Drugi imaju tursku gospodarsku ćud i tiranske navike gospodara i nasilnika. Ovo se pokazivalo i posle oslobođenja 1912 godine, jer su se mnogi hrišćani sećali turskoga gospodstva i turskih načina i počeli su se u tome smislu ponašati.
Neposredni uticaj stege i nasilja
Pokazuje se u tome što su skoro kod sviju hrišćana razvijeni strah i plašljivost. Kad se u nekom kraju pojave muhamedanski nasilnici i razbojnici, čitave oblasti su često mesecima u panici. Ima krajeva u kojima je hrišćansko stanovništvo živelo u strahu od rođenja do smrti. U nekim krajevima Makedonije neće pričati kako su se tukli sa Turcima ili Arbanasima, već kako su uspeli da ispred njih pobegnu ili da se nekim lukavstvom spasu. U Makedoniji su mi govorili: „Mi i u snu bežimo ispred Turaka i Arnauta.” Istina su se od pre dvadesetak godina pojedinci oslobodili ovoga straha; ali to nije zahvatilo šire narodne slojeve. Pa i posle oslobođenja 1912 godine na mnogim se hrišćanima zapaža, da novo stanje ne shvataju potpuno; na licu im se još vidi strah.
Iz istih uzroka razvile su se izrazite moralne osobine raje: osobito nedostatak iskrenosti i otvorenosti, otsustvo junačkoga ili viteškoga duha. U teškoj borbi za život razvila su se među samom rajom osećanja zavisti, mržnje, katkad i pakosti. Ali ne treba suviše oštro osuđivati ove stvarne mane; one nisu proizvod bitnih osobina samoga stanovništva, već surove vladavine koju su podnosili. Podjarmljenost i robovanje su svuda prouzrokovali iste posledice.
