Ljubaznošću mog prijatelja Vitka Jelića dobio sam jednu vrlo retku i meni nepoznatu knjigu, od malo poznatog autora. Ko je bio Jelisije Andrić i kakve je pesme pisao?
Jelisije Andrić rođen je u Užicu 1894. godine. Bio je književnik, teolog i humanitarac, jedan od 28 bogoslova koji su nastavili školovanje u Engleskoj, posle Prvog svetskog rata, uz podršku Nikolaja Velimirovića. Učio je Bogosloviju u Beogradu, a zatim je u Oksfordu studirao teologiju i književnost (1916–19). Studije je započeo na teološkom koledžu „Ripon” u Kadesdonu blizu Oksforda, zatim je upisao postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu Oksfordsog univerziteta, poput Ave Justina Popovića, koji će kasnije postati njegov kum.
Prešao je sa vojskom Albaniju 1915/16, vodeći povremeno o tome dnevnik štampan pod naslovom „Kad su vojske prolazile”. Dok je bio na Krfu, u tamošnjim Srpskim novinama je, pored njegovih članaka, objavljen i niz njegovih rodoljubivih pesama (jedna je od njih i izložena kao stalni eksponat Srpskog muzeja na tome ostrvu). Za kratko vreme, pored dnevnika o prelasku preko Albanije, kao i pomenute knjige pesama, stigao je da napiše i više desetina eseja na etičke, duhovne i književne teme, objavljenih u crkvenim glasilima.
Jelisije Andrić je u Oksfordu, na engleskom jeziku napisao delo „Istorija srpske crkve, od zasnivanja samostalnosti do pada Patrijaršije (1219-1463)”. Ova studija nije bila objavljena tokom njegovog života, već dosta kasnije (Prometej, Novi Sad 2020)
U Čačku je objavio zbirku ljubavnih, religioznih i rodoljubivih pesama pod naslovom „Knjiga stihova”. Izašla je 1922. godine u izdanju “Štamparije Stevana Matića”. Na predlistu se nalazi štampana posveta autora: “Posvećeno otadžbini, mojoj majci i majci moje dece”. Prva pesma u knjizi nosi naslov “Mojoj ljubavi”. U zbirci je publikovana i njegova pesma “Vido, ostrvo mrtvih”, koju je napisao 1916. godine. Celu pesmu možete pročitati niže.
Preminuo je 1925. godine od tuberkuloze, u 31. godini života, u Smederevskoj Palanci. Otac je srpskog pisca, dramaturga i publiciste Dragoslava Andrića (1923-2005)
VIDO „Ostrvo mrtvih“
Silazimo s lađe. Dan sunčan i vreo,
I prozirno more nepokretno sniva
Svaki od nas žudno odmora bi hteo,
Niko od nas želju za mirom ne skriva,
Al gle! Pored usko usečena puta
Ovde-onde senke sustalih junaka
Zgrčena im tela, krv im zamrznuta,
I umrla muškost moravskih seljaka.
Zadnji plamen njinih očiju još moli
Za još jednim danom ugašene sile,
Dok se grče udi kaljavi i goli,
I mišići stenju i skupljaju žile.
To su borci naši, žrtve našeg roda,
Branioci zemlje i njenoga prava;
To je otkup koji zahteva sloboda
Za svetlost sa kojom ima zora plava
Da ozari njina osvećena čela
odgna noć ropstva sa rodnog im sela.
I besno šiba vetar. Na nebu nigde zvezda.
Oblaci gmižu crni i bleska munje zrak;
Promrzli cvile ptići iz svojih palih gnezda,
I kroz noć krik se sovin ko jeziv čuje znak.
Kroz celu burnu noć se ravleže vapaj: mati!
A vetar besno šiba, u beskraj goni plač :
S fijukom mrtve duše u večni pokoj prati,
A smrt za nove žrtve sa mržnjom oštri mač.
O deco zemlje svete, zar udes zlobni smede
Sa visa slave da nas rine il možda zbog
Grehova nekih teških kazniti sve nas htede
Ovako strašno Bog?
Tužan ide sprovod dok vetrovi gone
Oblake po vlažnom i smračenom svodu;
I dok u noć jauk umirućih tone
Tužan ide sprovod krov blato i vodu.
Dug red nemih ljudi kroz noć crnu gaze
Uskim putem, teško naziru kroz tamu
I niz strmu stranu hučnom moru slaze
I dolaze najzad na obalu samu. |
Mir. Ne plače niko. Ni zvona ne zvone
Nit se čuje pesma tužnoga opela…
Daleko od svojih i od zemlje one
Za koju su dali svoje krvi vrela,
Na dno mora junak za junakom tone…
Kompletnu pesmu “Vido” možete pročitati ili snimiti u PDF fajlu ispod
