Nije prošlo ni nedelju dana od kada sam završio uzbudljivu potragu za “Kohinorom”. Tajnovita magična vrela Indija Salgarijevog “Brega svetlosti” činila se kao savršena literarna priprema za nadolazeće proleće. Ko se nadao snežnim smetovima dok su breskva i trešnja cvetale a božur božurio da promoli glavu. Ko je znao da će april belim nanosima da utiša sunčane prolećne zanose i počasti nas tihim, belim decembarskim noćima. Cvetni april pobratim je belog decembra, kao što je baba Marta januaru posestrima. Oni se samo naizgled ne vole, to je jedna od raznobojnih varki prirode. Beograd je lep okupan suncem i ušuškan snegom. Beograđani mrze sve između, jer među znači blato nakon snega, poplave nakon kiše i vlagu u starim zidovima od cigle.
Lepo je kad nežno veje, pa makar i u aprilu. Romantične su snežne decembarske večeri, pa makar i u aprilu. Blues ne doseže do srca u vrelim letnjim danima, carstvo je to praznine, ritmova primalnog instikta. Tajna unutrašnja čula volšebno ožive baš u ovakvim gluvim zimskim noćima, carstvo je to duše, carstvo samoće. Ono sa sobom nosi neku posebnu setnu lepotu dok se u tmini sam sa sobom gledaš oči u oči. Noćas je na stolu jedna boca koja obećava, tik uz nju neko staro izdanje Edgar Alan Poa otvoreno na poglavlju “Pad kuće Ašera”, i dok beli pokrivač pada na ovaj sivi grad, u ušima odzvanja Gary B.B. Coleman, i on sneva dok rida i peva:
The sky is crying, Can you see the tears roll down the street. The sky is crying, Can you see the tears roll down the street. I've been looking for my baby And I've been wondering where can she be. I got a real, real fine feeling That my baby she don't love me no more I got a real, real fine feeling That my baby she don't love me no more You know the sky's been crying Can see you see the tears roll down my door
Bledo-žuta svetlost uličnog fenjera kroz zamagljen prozor osvetljavala je bele stranice Poove pripovetke o Madelin i Roderiku:
“Naše knjige – knjige koje su godinama sačinjavale ne mali deo bolesnikovog duhovnog života – bile su, kao što se može pretpostaviti, u potpunom skladu sa tom vizionarskom prirodom. Udubljivali smo se zajedno u dela kao što su Ververt i Utočište od Gresea, Belfegor od Makijavelija, Nebo i pakao od Svedenborga, Podzemno putovanje Nikole Klima od Holberga, Hiromantija Roberta Fluda, Žana d’Endažinoa i De la Šambra, Putovanje u plavu daljinu…”
