Istorija

Da li je Stounhendž u Engleskoj zaista novijeg datuma?

Godine 2014. razni portali i novine prenele su vest da je Stounhendž velika britanska prevara i da je izgrađen pre 60 godina. Mediji su ovu vest preneli pozivajući se na izvesni ruski portal. Godine 2018. medij sa stranim imenom, a na srpskom jeziku, prenosi vest da je Stounhendž “velika prevara” i da je starost pogrešno datirana. Jedan domaći sajt donosi i ilustracije, koje su inače javno dostupne i lako se pronalaze, koje prati opisom: “na njima možete videti kako se projekat “drevne građevine” gradi modernim dizalicama i kranovima uz brojne učesnike i nadzornike.”

Naravno, rečeno uličnim žargonom, ovo što su navedeni portali naveli “nema veze s vezom”. Dovoljno je da prelistate bilo koju knjigu na tu temu, iz recimo druge polovine XIX veka, i videćete da je Stounhendž na istom mestu. Blog na sajtu english-heritage.org.uk navodi da se deo građevine urušio 1797., a zatim i 1900. godine. Zatim se dalje kaže da je 1901. urađena prva od mnogih restauracija spomenika, uključujući rekonstrukciju celog palog trilitona 1958. godine.

O čemu se ovde zapravo radi? Hajde prvo da pogledamo kako je izgledao Stounhendž krajem XIX veka, tačnije oko godine 1880., i da li se zaista nalazio gde i danas. Po slici ispod izgleda da jeste, ali činjenica je da izgleda znatno drugačije nego danas.

Photograph, ca. 1880. Credit: Wellcome Collection
Stounhendž, lažna legenda

Objektivan odgovor na pitanje da li je Stonuhendž “fake” ili nije, i ako jeste, u kojoj meri i u kom smislu je “prevara”, nalazimo ako se vratimo 19 godina unazad kroz vreme. Godine 2001., ugledna italijanska dnevna novina i veb portal Repubblica.it donosi članak novinara Antonia Polita pod nazivom “Stounhendž, lažna legenda. Sve je obnovljeno” u kome se kaže sledeće:

Prvi kamen, 3000. godine pre nove ere. Poslednji kamen, 1964. godine posle Hrista. U zoru letnjeg solsticija, kada se druidski sveštenici, New Age ratnici i zalutali hipiji bore da vide savršeno poravnavanje sunca koje se izdiže nad milenijumskim kamenjem Stounhendža, ovo su zapravo mogli da stave na omot ploče Bitlsa, ako su zaista želeli da slave mitske graditelje misterioznog kruga. Jer poslednje ezoterijsko usklađivanje u Stounhendžu delo je prozaične dizalice iz 1960-ih godina (Autor teksta je ovde verovatno mislio na scenu iz filma Help! iz 1965. koju su Bitlsi snimili u senci Stounhendža).

Veo tajne sa najveće misterije Engleske podigao je dečak iz Bristola, Brajan Edvards. Dok je radio tezu iz istorije on je našao fotografije koje datiraju iz 1901. godine i prikazuju grubu tehniku gradnje lopatama jedne grupe viktorijanskih radnika. Ovo je bio samo jedan prizor u nizu: 20. vek je bio gradilište, gde se više puta preuređivalo i „poboljšavalo“ lice Stounhendža, kao estetska hirurgija na licu neke starije gospođe.

Bageri, konop i beton rekonstruisali su, pomerali, podizali, sređivali, prilagodili ove monolite za koje milioni “vernih” pretpostavljaju da su netaknuti i obožavaju njihovu mističnu geometriju, verujući da je to praistorijski računar ili neolitski sat, keltski opservatorij ili čak dar neke više civilizacije, čiji je svemirski brod sleteo na Zemlju pre pet hiljada godina kako bi ljudima preneo znanje.

Rekonstrukcija spomenika nije zločin. Arheolozi su to činili uvek i svuda. Englezi su bili malo energičniji od ostalih. Godine 1919, godinu dana nakon što je Sir Cecil Chubb, vlasnik zemlje, prodao sve vladi za nešto više od 6.000 funti, šest velikih kamenova je uklonjeno i podignuto u vertikalni položaj po nalogu pukovnika William Hawley-a, entuzijaste i člana udruženja Stounhendž (Stonehenge Society).

Još tri monolita premeštena su dizalicom 1959. godine. Na jedan od gigantskih „trilitona“ postavljen je kameni šešir 1958. godine, dok su u vreme Džona Lenona, 1964. godine, četiri neolitska stuba promenila mesto. Stounhendž kakav danas poznajemo delo je 20. veka. Bez izvršenih radova, Stounhendž bi izgledao dosta drugačije, priznaju engleski arheolozi. Vrlo malo kamenja je još uvek tačno na mestu gde je postavljeno pre više milenijuma.

Nije bilo teško izvesti zaključke. Bilo je dovoljno istražiti umetnost, gde je šarm Stounhendža ostavio traga na slikama Džona Konstabla i Vilijama Tarnera, koje prikazuju ogromno prevrnuto kamenje, oštećeno vekovima i lošim vremenom, a ne onaj savršeni krug za koji pseudonaučnici i lakovernici misle da je podignut radi izračunavanja solsticija ili pomračenja meseca.

John Constable, 1776 -1837, naslikano 1835.

Ozbiljni arheolozi su ovo već znali i čak su to i naveli u svojim knjigama. Ali nama, jadnim smrtnicima, to niko nikada nije rekao. U stvari, oni su to pažljivo sakrili od nas. U vodičima i na turističkim turama “od poverenja”, koje prikupljaju milione turista svake godine, jedva da se nejasno spominje deo o „ojačavanju kamenja“. Do 1960-ih godina, da budemo iskreni, turističke brošure su bile dosta jasnije. Zatim je masovna eksplozija fenomena “Stounhendž” dovela do jake cenzure.

Imajte na umu, Stounhendž je vredan posete, barem jednom u životu. Za razočaranje koje je otkrio mladi Bristol nije kriva primitivna populacija koja je nadljudskim naporima podigla ono što je možda tada bio hram njihovog božanstva. Oni sigurno nisu mogli predvideti eksploziju turizma u budućnosti. Uprkos građevinskim radovima sa početka XX veka, ti primitivci su bili prvi „britanci“ pre pet hiljada godina koji su usmerili ovo ogromno kamenje prema izlasku sunca, kao što je čovek uvek to činio u molitvi. Hrišćanske crkve su takođe usklađene sa istočnim horizontom, gde izlazi sunce, ali naše crkve nisu ni naučne opservatorije, ni hramovi obožavalaca zvezda. U Stounhendžu, oni koji je traže, uvek mogu videti Božju ruku, pod uslovom da stalno imaju na umu da se Đavo krije u detaljima.

Milioni “vernih” su ubeđeni da je kamenje netaknuto i originalno. Foto: Independent.co.uk
Fotografije rekonstrukcije Stounhendža

Napiši komentar