Senzacionalna knjiga o snazi novca “Novac u politici” Riharda Levinzon-Morusa napisana između dva svetska rata, otkriva afere i skandale koji su pali u zaborav, liferacije, podmićivanja i ogromnu ulogu novca i njegov trijumfalni pohod kroz oblasti javnog života. Knjiga objavljena kod nas 1934. godine, u izdanju Kosmosa i prevodu Veselina Masleše, i danas je aktuelno delo.
Albanija i Italija
U kolikom opsegu fašistički režim radi novcem najbolje se vidi tamo gde mu je neposredno stalo da se dočepa vlasti – u Albaniji. Italija finansira skoro potpuno novu albansku državu i to na najdarežljiviji način. Albanski vladar Ahmed Zogu primio je tri miliona zlatnih franaka za sklapanje saveza koji je Albaniju učinio stvarno italijanskom kolonijom; sem toga, dobivao je kao predsednik države, pre nego što je stavio kraljevsku krunu na glavu, 480.000 zlatnih franaka godišnje – više nego dvostruko od plate koju prima predsednik Nemačke republike. Naravno ni suparnici Italije nisu žalili troška na Albaniju, ali su im nastojanja bila uzaludna; Italija, kao jača i parama bogatija sila, ostala je neosporni pobedilac.
Vatikan na berzi
I u drugoj velikoj političkoj akciji koju je Musolini s uspehom izveo, u sporu sa Vatikanom i u ponovnom uspostavljanju Crkvene države, fašistička Italija nije zazirala od nikakvih izdataka. Već za vreme prethodnih pregovora sa Kurijom italijanska vlada pokazala se prema klerikalnim finansijskim zavodima izvanredno široke ruke. Banco di Santo Spirito, koja je stara preko 300 godina, a koju je osnovao papa Pavle V, reorganizovana je pomoću italijanske Narodne banke. Uskoro potom Narodna banka sanirala je 12 provincijskih katoličkih banaka koje su bile zapale u novčane teškoće. Lateranskim ugovorima Vatikan je dobio od italijanske države milijardu i 750 miliona lira, od toga 750 miliona u gotovu, a ostatak u obliku jednog 5%-nog zajma. Time je katolička crkva, koja je pre toga morala da preturi mnoge novčane nevolje, ponovo dobila sigurnu finansijsku osnovu i postala privredno politički, pa čak i na berzama, ponovo moćan faktor. Finasijska uprava Kurije uložila je novac što ga je dobila pri zaključenju mira sa fašističkom Italijom delom u industrijske akcije i dolarske bonove italijanske vlade, a delom u dužničke obveznice poljske države, što se sigurno nije dogodilo bez zadnjih političkih namera.
Zog I od Albanije (alb. Mbreti Zogu I), rođen kao Ahmed Zogoli (alb. Ahmet Zogolli), a kasnije promenio u Ahmed Zogu (alb. Ahmet Zogu; Burgajet (tvrđava), 8. oktobar 1895 — Siren, 9. april 1961), poznat kao Skenderbeg III je bio kralj Albanije od 1928. godine do 1939. godine. Pre toga je bio premijer (1922 — 1924) i predsednik Albanije (1925 — 1928). Zbačen je sa prestola posle italijanske invazije Albanije. Srpskog je porekla, potomak Stanka Crnojevića i kasnijih Bušatlija iz sela Bušat. Bio je nećak Esad-paše tj. njegova majka i Esad-paša su bili brat i sestra.
Izvori: Novac u Politici - R.L. Morus, Kosmos, Beograd 1934; Vikipedija
