Godine 1909. u danas vrlo retkom listu “Bosna”, koji je izlazio početkom XX veka u Beogradu, pod uredništvom Jova Đ. Kovačevića, u aprilskom broju 7, izašao je članak koji je potpisao D-r V. Bakić, a koji nosi naslov “Kulturno osvajanje srpske zemlje”. Autor, u stilu Arčibalda Rajsa i njegove knjižice “Čujte Srbi” navodi narodne mane, koje su razlog decenijskog i vekovnog posrtanja i ističe kulturu kao najmoćnije moderno oružje. U nastavku donosimo rezime najvažnijih delova ovog do danas skoro pa nepoznatog teksta.
“Ali mi imamo, po nesreći, nekih ukorenjenih mana, koje nama mnogo škode, a stranci ih vešto upotrebljavaju u svoju korist… Mi još nismo toliko uviđavni, da svaki deo srpskog naroda, svaku srpsku porodicu cenimo kao svoju. Mi nismo uvek složni u zajedničkom radu, naročito onom koji se tiče oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. Nije potrebno navoditi dokaze za to, oni su nam dobro poznati… Ima takvih primera, kojih se sećamo sa stidom i s bolom u duši, kao npr. kad neki Srbin, kao naučnik ili umetnik ili tehničar, omalovažava svoj narod, ili kad neki srpski istoričar ili geograf (zbog “naučne objektivnosti”) odriče srpskom narodu u Makedoniji nacionalne osobine, ili kad neki naš političar olako ustupa strancima koju srpsku oblast, ili kad neki poslanik upućuje neoslobođene Srbe, da se sami oslobode, ili kad neki pravoslavni Srbi ne priznaju Srbe druge vere za svoju ravnopravnu braću, ili kad Srbi koji se služe ćirilicom, neće da čitaju knjige, koje su štampane latinskim slovima, ili kad neki školovani Srbi služe tuđinu za novce i rade protiv svojega naroda, kao uhode, izdajice, izrodi itd.”
“Mi rado podražavamo drugim narodima u pogledu na nošnju, ponašanje i druge neke njihove običaje, a ne primamo od njih one vrline, kojima su se oni uzdigli iznad drugih naroda. Tako npr. mi se ne ugledamo na žarki patriotizam u Francuza… Mi se ne ugledamo na vrednoću, stalnost i izdržljivost nemačkog naroda, koji tim svojim osobinama nadmašuje i pobeđuje i romanske i slovenske narode, na čiju štetu on proširuje krug svojega rada, držeći se pri tome svoje izreke “gde god se govori nemački, tu je nemačka otadžbina”. Mi se ne ugledamo na samostalnost i energičnost, na solidnost i karakternost engleskog naroda. Mi se ne ugledamo ni na nama srodne slovenske narode, naročito na Čehe.
Kad treba opravdati takav postupak, mi se izgovaramo nesrećnom sudbinom, koja nas goni kroz tolike vekove, a zaboravljamo na onu iskustvom potvrđenu istinu, da je svaki narod, kao i svaki čovek, sam kovač svoje sreće.
Nama treba ozbiljnoga rada na svom individualnom usavršavanju, umnom, moralnom i tehničkom. Nama treba zajedničkog rada na kulturnom razvitku našeg naroda. Kad ne možemo da oslobodimo sve srpske pokrajine vojnom silom, mi ih moramo osvojiti kulturnim sredstvima. Zato se kultura u srpskim državama mora popeti na visok stupanj razvitka, te da ona na taj način postane najjača privlačna sila za celo Srpstvo. Ona mora biti za sve Srbe pristupačnija od tuđe kulture.”
“Tek onda, kad ceo srpski narod bude prosvećen tako, kao što je npr. narod u Švajcarskoj, zadobiće i on poštovanje velikih kulturnih naroda, i onda će se moći nadati da će ga ovi hteti potpomagati. A dokle toga ne bude, njega će velike države smatrati kao malen neobrazovan narod, kojeg treba neka velika država sebi da potčini, da bi ga ona mogla obrazovati. Tako se govorilo za naš narod u Bosni i Hercegovini, i tako od skora pišu Nemci o srpskom narodu u Srbiji i Crnoj Gori.
Mi se moramo braniti od naših neprijatelja najmoćnijim modernim oružjem, a to je kultura. Svojom kulturom Nemci su uništili mnoge Slovene u sadašnjoj Pruskoj, Saksonskoj i još u nekim nemačkim oblastima. Tako isto su postupali u Austriji, gde su naročito preko državnih škola širili nemački jezik među slovenskim narodima. Sad su došli i na Balkan, da i Srbe na svoj način prosvećuju.”
“Mnogi Srbi idu na rad u Ameriku, a ostavljaju svoje kuće, svoja imanja, svoje porodice bez zaštite. Na taj način srpska imovina propada i dolazi u tuđinske ruke. Mnogi radnici ostaju u tuđem svetu na duže vreme, a pomoć koju oni šalju svojim porodicama, nije dovoljna za obradu zemlje i izdržavanje porodica. Mnogi se od njih i ne vraćaju više svojim kućama, a mnogi pre vremena izgube tamo život, mučeći se najtežim poslovima, trpeći oskudicu i nevolje razne vrste. S toga treba upućivati svakog srpskog radnika da čuva svoje ognjište, svoju kuću i svoje imanje.”
“Srbin po prirod nije lenj. On može biti vrlo vredan radnik, samo kad ga rano naviknu na rad i kad docnije ima zadovoljstva i uživanja od svog rada. Srpski narod u jugoistočnim krajevima srpske zemlje naročito se odlikuje marljivošću i pored toga još i štedljivošću. Naprotiv, naš narod u severoistočnim krajevima, ne odlikuje se, u masi, tim vrlinama, i zato on sve više upropašćava svoje imanje, koje prelazi u ruke tuđinaca, i sve više siromaši, te se najposle mora seliti u druge zemlje.”
“U kulturnom pogledu najbolji i najvažniji položaj zauzima Kraljevina Srbija. Ona je središte srpskog naroda i u političkom pogledu. U njoj živi više od jedne trećine svega srpskog naroda. Ona ima najviše mogućnosti za širenje srpske kulture u celom narodu. Srbija treba da radi ne samo za sebe, nego za celo Srpstvo. Njoj mora biti najviši ideal oslobođenje i ujedinjenje celoga Srpstva. A prvi ćemo uspeh postići onda, kad kulturno osvojimo neoslobođene delove srpske zemlje i kad duhovno ujedinimo celo Srpstvo.”
U Beogradu 31. IV. 1909
