Leon Victor Auguste Bourgeois (21. maj 1851 — 29. septembar 1925) bio je francuski državnik i jedno vreme predsednik vlade, čije su ideje dosta uticale na politiku Radikalne stranke, kojoj je pripadao. U spoljnoj politici, pozivao je na jaku Ligu naroda i održavanje mira kroz obaveznu arbitražu, kontrolisano razoružanje, ekonomske sankcije i međunarodne vojne snage.
Novembra 1895. godine formirao je svoj kabinet, izrazito radikalan, koji je pao kao rezultat ustavne krize koja je nastala usled upornog odbijanja Senata da glasa. Kao republikanac-socijalista, Buržoa je težio ka sredini između socijalizma i kapitalizma, koji je nazvao “solidarizmom”. On je smatrao da bogati imaju socijalni dug prema siromašnima koji treba da plate porezom na dohodak i tako državi obezbeđuju neophodan prihod za finansiranje socijalnih mera za one koji žive u siromaštvu. Međutim, Senat se usprotivio njegovom predlogu, a protivljenje je raslo sve do njegove ostavke na mesto premijera. Ovaj udarac je prilično uzdrmao njegovu političku karijeru. Sledećih godina držao se po strani, putujući znatno po stranim zemljama. Po završetku Prvog svetskog rata, postao je predsednik Saveta Lige naroda, dok je za svoj dugogodišnji rad 1920. godine dobio Nobelovu nagradu za mir. Učestvovao je i na Pariskoj mirovnoj konferenciji gde je snažno podržao japanski predlog o rasnoj jednakosti kao „neospornom principu pravde“.
Tokom jednog od pomenutih putovanja, 1898. godine, Buržoa je posetio Kraljevinu Srbiju i bio gost Kralja Aleksandra i Kralja Milana Obrenovića. Kako je ta poseta protekla i o čemu se tom prilikom pričalo, prenosi nam Kosta N. Hristić u svojoj poznatoj knjizi “Zapisi starog Beograđanina” objavljenoj u Beogradu 1937. godine (2. izdanje).
Leon Buržoa u Narodnoj skupštini u Nišu
To je bilo u novembru 1898 u Nišu. Skupština beše sazvana u redovan saziv, Na vladi je bilo ministarstvo Vladana Đorđevića. Skupština je bila sastavljena iz naprednjaka i liberala. Kralj Aleksandar je manevrisao vešto i umešno njihovim uzajamnim nepoverenjem, njihovim utrkivanjem u izjavama odanosti prestolu i dinastiji i njihovom zajedničkom zebnjom od radikala, i ako je radikalni šef — Pašić — u to vreme ležao u požarevačkom kaznenom zavodu. Kralj Milan, kao komandant aktivne vojske, beše pozvao u Niš sve divizijare, da se sa njima i odlučnim ministrom vojnim Dragomirom Vučkovićem, posavetuje o organizaciji i potrebama vojske, koja će posle četrnaest godina, na Kumanovu (1912), opravdati ovu njihovu brigu i staranje. Načelnik Glavnog đeneralštaba bio je đeneral Cincarmar-Marković, a divizijari: dunavski đeneral Đuknić, moravski đeneral Mostić, šumadiski đeneral Srećković, drinski pukovnik Šturm, timočki pukovnik Boža Janković, konjički đeneral Laza Lazarević.
Te godine, u zimu, navršavalo se četrdeset godina od znamenite Svetoandrejske Skupštine. Skupština je još u julu, inicijativom liberalnih poslanika, proglasila Kneza Miloša za „Miloša Velikog”. Ustanovljena je medalja u spomen Svetoandrejske Skupštine i najviši Orden Miloša Velikog. A 12 decembra, Skupština je korporativno čestitala Kralju dan povratka dinastije Obrenovića na presto Srbije.
Ko je od svedoka onih burnih ovacija, oduševljenja i mnogoletstava mogao misliti da će se dinastija Miloša Velikog već posle dve godine i dva meseca zaljuljati smrću Kralja Milana u izgnanstvu i ugasiti posle četiri godine i šest meseca pogibijom Kralja Aleksandra u dvoru njegovom.
Jednoga dana ču se kako će, u povratku iz Carigrada sa eskurzije na Levant, proputovati kroz Niš poznati francuski državnik i član parlamenta Leon Buržoa. Kralj Milan uvek pažljiv i dovitljiv, a veliki majstor kad god treba izvesti kakvu naročitu svečanost, učini predlog Kralju da se ukaže naročita pažnja i priredi odličan doček čoveku, za koga je tvrdio da vrlo lako može postati predsednik francuske Republike. Kraljev sekrstar Miloš Petronijević bude odmah upućen da na dvorskom vozu izađe do prve stanice na susret odličnome putniku i da ga doprati u Niš, gde mu je i naročiti stan spremljen. Posle audijencije kod oba Kralja, priređen mu je svečan ručak, na koji je bio pozvan iz Beograda i tadašnji francuski poslanik g. Maršan.
Leon Buržoa bio je čovek oko 47 godina, srednjega ali snažnoga rasta, krupne glave, guste brade i brkova, prijatnog lica, izrazitih očiju sa cvikerom na tankom gajtanu. Cela njegova pojava odavala je visoku kulturu, duboku inteligenciju, okretnost, ljubaznost, prisebnost, pouzdano držanje i manire velikoga parlamentarca i političara.
Za ručkom Kralj je napio zdravicu Francuskoj i njenom takom odličnom državniku, koga ima veliko zadovoljstvo da vidi za svojim stolom kao dragoga gosta svoga i svoje zemlje. Kralj Milan „po dopuštenju Kraljevom”, napio je, kao Komandant aktivne vojske, zdravicu vojsci francuskoj, uznoseći njene sjajne vrline i njene slavne tradicije.
Na obe zdravice odgovorio je Leon Buržoa, davši izraza svome uzbuđenju i zahvalnosti na ovako laskavim rečima za njegovu zemlju, njenu vojsku i svoju skromnu ličnost.
Posle ručka Kraljevi su sa svojim gostima prešli u salon, gde je služena kava. Bilo je pravo i retko zadovoljstvo slušati tako dva briljantna sabesednika kao što su bili Kralj Milan i Leon Buržoa. Razgovor je bio neusiljen, čisto drugarski i oni su se tako reći nadmetali u duhovitom i živom slikanju i opisivanju doživljaja i karakteristici ljudi i situacija. Naročito je Leon Buržoa s najvećim interesovanjem slušao živa razlaganja naših političkih prilika. Kralj Milan mu je, kao vođi francuskih radikala, iznosio organizaciju radikalne partije u Srbiji, njihove odbore, njihove pododbore, njihove članske karte od pola dinara, njihove optužbe protiv njega, živo, zanimljivo, s pokretima njemu urođenim: da zapne grlom, da podigne ruke ili da za jedan momenat prekine govor, koliko da trgne dim iz cigarete. Ali je pričao veselo, bez srdžbe, bez mržnje, bez tendencioznog podvlačenja, načinom kao što se pričaju događaji kako su se razvijali i nizali. Leon Buržoa je sve to slušao kao nešto za njega novo.
Sutradan, 27 novembra, Leon Buržoa prisustvovao je sednici Narodne skupštine. Predsednik skupštine bio je čiča Sima Nestorović. Neosporno čestit čovek, čiča Sima je u mlađim godinama prošao i kroz sito i kroz rešeto naše parlamentarne borbe i trvenja, pa se najposle stišao i savio oko Obrenovića kao njihov svagdašnji prijatelj. Njega su u Skupštini poštovali i slušali više kao kakvog starešinu zadruge nego kao
predsednika parlamenta. Poslovnik skupštinski za njega nije značio bogzna šta, a nije ga baš mnogo ni znao. I kad bi kakav govorljivi poslanik ustao tražiti reč a čiča-Sima mu ljutito doviknuo da mu ne da reč, jer je dosta govorio, — niko mu na tome ne bi zamerio, niti bi ko protestovao, pa čak ni onaj prijavljeni govornik.
Potpredsednik Skupštine bio je Dragomir Rajović na čiju su privrženost Kraljevi naročito računali. Kad je prilikom Svetoandrejske proslave Kralj Aleksandar naročito istakao zasluge njegovog oca za dinastiju, Rajović mu je pred Skupštinom dao svečano uverenje odanosti, ističući kao naročitu garantiju, kako u njegovim žilama teče krv Cvetka Rajovića.
Pri ulasku u Skupštinu, potpredsednik Rajović naročito joj je pretstavio odličnoga gosta, jednoga od najuglednijih članova francuskoga parlamenta. Poslanici su mu gromko dovikivali: „Živeo“ i „dobro došao”, na čemu je Leon Buržoz zahvaljivao poklonom levo i desno. Potom je odlični gost zauzeo počasno mesto pored predsednika Skupštine, koji je preduzeo rukovoditi sednicom.
Skupština je držana u školi, odmah iza Saborne crkve. To je prostrana dvorana sa đačkim skamijama, i prolazom po sredini. Kod ulaska podignute su bile uzvišice za predsedništvo, Vladu i sekretarijat. U sredini baldahin sa Kraljevom slikom, a pred njom katedra od rastovine sa takovskog grma, sa koje je Kralj čitao svoju prestonu besedu. Govorničke tribine nije bilo, nego su poslanici govorili sa svoga mesta, stojeći i mašući dotičnim zakonskim projektom, savijenim u trubu. Slušalaca u Skupštini nije bilo mnogo, a nije za njih ni bilo naročite galerije. Ono malo novinara stajalo je duž zida levo i desno. A već Nišlije, zauzeti svojim poslovima, nisu mnogo ni marili da se „maju” po Skupštini.
Leon Buržoa je sve ovo posmatrao s velikim interesovanjem i radoznalošću. I njegovo bi uživanje bilo još veće da je razumevao srpski i mogao pratiti tok debate i govore poslaničke. Leon Buržoa bio je vrlo zadovoljan onim što je video, a naročito pažnjom i simpatijama koje su mu ukazane, a koje su bile vrlo iskrene.
Sve to kao da je juče bilo, a eto od tada je prohujalo čitavih dvadeset i sedam godina.
25 oktobra. 1925
Izvor: Zapisi starog Beograđanina - Kosta N. Hristić, Francusko-srpska knjižara A.M. Popovića, Beograd 1937. Fotografija u zaglavlju: "Kralj Aleksandar i Kralj Milan Obrenović" (Fotomagacin)
