“Kraljevi i kraljice koje sam poznavala” spada u one, kod nas malo poznate, ili bolje reći potpuno nepoznate publikacije, ali mora se priznati vrlo egzotičnog i primamljivog naslova (“Kings And Queens I Have Known”). Objavljena 1904. godine u Njujorku, nikada više nije doživela novo izdanje. Autor ove na prvi pogled intrigantne knjige sa početa prošlog veka je Elena Vakaresku, tj. Hélèna Vacaresco, kako je na naslovnoj strani potpisana. Helena je rođena u Bukureštu 1864. godine i danas je u vrlo uskim krugovima zapamćena kao rumunsko-francuska književnica plemićkog porekla, dva puta laureat Académie française, i jedina žena koja je vršila dužnost ambasadora u ondašnjoj Ligi naroda. I sa očeve i sa majčine strane vukla je plemenito poreklo od vlaških bojara.
Susret koji joj je promenio život bio je onaj sa Elizabetom od Vida (poznatija po književnom pseudonimu Karmen Silva), kraljicom Rumunije. Žena kralja Karola I, koja sa svojim kraljem nije imala muškog potomstva, pozvala ju je u palatu 1888. godine. Sledeće 1889. godine, kraljev sinovac, prestolonaslednik Ferdinand od Hohencolern-Zigmaringen (Ferdinand Rumunski) izrazio je želju da oženi Helenu sa kojom se zbližio (ljubavna afera zapamćena kao Skandal Vakaresku). Ovaj nežni Hohencolern voleo je Elenu Vakaresku, muziku i botaniku. Međutim, prema Ustavu Rumunije iz 1866. godine, prestolonasledniku nije bilo dozvoljeno da se oženi Rumunkom. Rezultat afere je bio da je Elena doživotno prognana, dok je Ferdinand poslat u potragu za novom nevestom, koju je na kraju našao, po odluci svog strica kralja, u liku svoje dalje rođake Marije od Edinburga (Marie von Edinburgh), nama u Srbiji poznatije kao Marija kraljica Rumunije (1914-1927) i majka jugoslovenske kraljice Marije Karađorđević (devojačko Marie von Hohenzollern-Sigmaringen).
Skandal Vakaresku
Da u to vreme, srpski kralj Aleksandar Obrenović nije bio jedini romantičar i nežna duša, željna pažnje i ljubavi, objašnjava nam Gi Gotje u svojoj knjizi “Orlovi i lavovi”, gde sledećim rečima opisuje “Skandal Vakaresku”:
Prestolonaslednik Ferdinand, kome je uskraćivana nežnost, zaljubio se, zapravo, jednog
dana u Helenu Vakaresku, devojku iz pratnje kraljice Elizabete. Talentovana književnica koja je
pisala na francuskom, i sama laureat Francuske akademije za svoje pesme. imala je lepotu o kojoj se
sve do naših dana sporilo, ali stvarnu inteligenciju. Očaran njenim snažnim karakterom, slabašni
Ferdinand želeo je da se njome oženi, dok je kraljica Elizabeta, nepopravljiva sanjalica, nevešto
skrivala svojom blagom zaštitom ovu idilu koja je tek bila na pomolu. Kada je afera stigla do ušiju
Karola I, iskrsla je drama. Besan na prestolonaslednikovu sklonost da se zaljubljuje u dvorkinje, i
na suprugu koja je sa velikom lakoumnošću potpomagala osećanja dve mlade osobe, kralj je rasturio
lepi plan, udaljio Helenu Vakaresku sa dvora, i jadnu Elizabetu poslao u izgnanstvo u Veneciju.
Ono što kralj Milan Obrenović nije uspeo, jer je kralj Aleksandar bio neumoljiv, uspeo je rumunski kralj Karol I, da mladom sanjaru, prestolonasledniku Ferdinandu, utera strah u kosti i jednostavno mu jednog dana saopšti ko će biti njegova buduća supruga. O tome Gotje piše sledeće:
Upozoren aferom Vakaresku, Karol I je rešio da prestolonaslednika što pre oženi kako bi dinastički
kontinuitet bio obezbeđen jednom vezom dostojnom poštovanja, koja ne bi izazivala smeh Evrope na
štetu rumunske monarhije. Obavestio je u poverenju svoga rođaka Vilhelma II, cara Nemačke od
1888, i zamolio ga da nađe odgovarajuću partiju za Ferdinanda. Vilhelm II bacio je oko na svoju rođaku, mladu i divnu Mariju iz Velike Britanije, kćerku vojvode od Edinburga, unuku kraljice Viktorije koja ju je nežno zvala “Misi”.
Uprkos dogovorenom braku, koji ne mora nužno biti loš, kralj Ferdinand I i kraljica Marija imali su uspešan brak i izrodili šestoro dece. Uspeli su da nakon završetka Prvog svetskog rata ostvare navodni “vekovni san” i povrate “Veliku državu Mihaja Hrabrog”. Mihaj Hrabri ili Mihai Viteazul (potpisivao se kao „Michael Valachiae Transalpinae Woivoda…), bio je vlaški vladar iz 16. veka, u čije vreme su upravo preci Elene Vakaresku po majčinoj liniji (Fălcoianu), bili istaknuta bojarska porodica, dok su po očevoj liniji Vakaresku smatrani jednom od najstarijih bojarskih porodica u Vlaškoj. Međutim, kao što je rečeno, po Ustavu iz 1866. ona nije mogla biti kraljica svoje zemlje, jer je to mesto bilo rezervisano samo za strane princeze i plemkinje.
Uprkos tome što nije mogla postati kraljica, što zbog ustava, što zbog protivljenja kralja, ova “rumunska Draga”, iako između nje i Ferdinanada nije postojala ni blizu strasna ljubav kao između nesrećnog srpskog kraljevskog para, je kao dvorska dama kraljice Elizabete imala prilike da upozna mnoge članove evropskih kraljevskih kuća.
Suvereni Srbije
Memoarska dela i ono što je u njima izneseno, uvek treba konzumirati sa određenom dozom sumnje, preispitivati pročitano i upoređivati sa drugim izvorima, kako bi se došlo do što istinitijeg prikaza. Pored toga što se u memoarima uglavnom radi o subjektivnom doživljaju pisca, koji je po pravilu vrlo često obojen izvesnim predrasudama ili emocijama, sećanja su vrlo varljiva, posebno ako su stavljena na papir nekoliko godina ili decenija nakon događaja o kojem se piše. Ne treba odbaciti ni određene interese koji se kratkoročno ili dugoročno ostvaruju putem ovakvih knjiga. Lično sam uvek bio nepoverljiv prema memoarima u kojima je od reči do reči navedena konverzacija dve osobe, jer smatram skoro pa nemogućim da treća osoba zapamti i nakon nekoliko godina zapiše tačan sadržaj i redosled razgovora kojem je prisustvovala.
Poglavlje knjige “Kraljevi i kraljice koje sam poznavala” u kojem dvorska dama Vakaresku opisuje svoja sećanja na susrete sa srpskim vladarima, nosi naslov “Suvereni Srbije” i počinje utiscima o Majskom prevratu i poslednjim Obrenovićima. Ovom prilikom se zahvaljujem na pomoći Dejanu Vukeliću, kao i Ivanu Radosavljeviću koji mi je ustupio prevod pomenutog poglavlja na srpski jezik.
Majski prevrat
“Jezivi odsjaj tragedije i krvi sad pada na njihovu uspomenu, a s vremenom ne samo što neće potonuti u zaborav, koji bi ih možda progutao da su umrli prirodnom i mirnom smrću, nego će se pridružiti onim žrtvama kobi čije su priče među najuzbudljivijima u istoriji ili književnosti. Zauzeće mesto pored Magbeta za onom jezovitom trpezom, pored Hamleta na terasi Elsinora, pored Ričarda Trećeg na glavnom bojnom polju, uz Edipa, Jokastu i Hekubu, na vrhuncima užasne sudbine – toliko užasne da će sve njihove greške biti izbrisane silinom njihovih patnji i strahotom poslednjih časaka koje su proveli na ovoj zemlji.”
Kapetan Miloš Obrenović i Marija Katardži
Otac kralja Milana bio je oficir u rumunskoj vojsci – visok, zgodan, razmetljiv, ljubazan i dobrodušan čovek, koji nije bio posebno bogat, niti je ikad sanjao da će mu sin jednog dana postati kralj, jer se uvek smatralo da će Mihailo, njegov brat od strica, imati naslednika. Za to vreme, kapetan Miloš Obrenović, konjički oficir u rumunskoj vojsci, oženio se jednom od najlepših žena koje su ikad postojale – gospođicom Marijom Katarži.
Marija Katarži poticala je iz dobre, mada nikad slavne niti naročito stare rumunske porodice. Predstavljala je najfiniji tip moldavske lepote, a klasičnu čistotu njenih crta, čudesnu boju i izražajnost njenih velikih, zelenih očiju, graciozni nagib malene glave i blagost u ophođenju još uvek u razgovorima pominju oni njeni još uvek živi savremenici koji su je poznavali.
Kralj Milan Obrenović
Sticajem okolnosti, u najranijem detinjstvu ime kralja Milana čula sam toliko često da mi je postao sasvim poznat mnogo pre nego što sam ga upoznala. Imali smo istu guvernantu. Naša učiteljica, Škotlanđanka, gospođica Alen, mnogo godina pre nego što je došla kod nas nadgledala je njegovo obrazovanje, u Rumuniji, u kući njegove majke i bake. Stoga smo svakodnevno slušali priče o njegovoj živahnoj prirodi i neobuzdanom ponašanju, o dobrom i plemenitom srcu, a zidovi naše učionice bili su prekriveni portretima kneza Milana u prvom dečačkom odelu, osmogodišnjeg kralja Milana u dubokim čizmama, kralja Milana u srpskoj narodnoj nošnji i, konačno, u uniformi srpskog generala. Bio je pronicljiv, zgodan i pametan, ali izuzetno mnogo razmažen; pored toga, vrlo je dobro znao da njegova sudbina neće biti slična sudbinama njegovih rođaka. Jednog dana šetale smo ulicama Bukurešta, gospođica Alen i ja. Tada sam imala oko trinaest godina, bila sam stidljiva devojčica na pragu adolescencije, i ništa mi nije značilo to što je nekadašnji đak moje guvernante tada bio u poseti našoj zemlji i kralju; iznenada, pažnju su nam privukli jurnjava dugačkog niza kočija, topot kopita i mnogobrojna pratnja koju su činili konjanici u blistavoj opremi . Nalazili smo se ispred dvora i, kao što je uobičajeno u takvim prilikama, gomila radoznalaca okupila se da vidi ulazak kraljevskog gosta. Kočija kralja Milana zaustavila se ispred stepeništa i izgledalo je da će odmah ući u dvor, kad li se iznenada okrenuo, odgurnuo u stranu grupu oficira okupljenu oko njega, uputio se k nama, naklonio i rekao: „Zar vi niste gospođica Alen? Siguran sam da jeste, ne mogu zaboraviti vaše lice čak ni posle toliko godina. Nikad vas nisam zaboravio, i pamtim kako ste me vodili u šumu Baneasa, a ja sam vam se držao za skut, jer su mi bili ispričali strašne priče o vukovima, te sam se mnogo plašio da će doći vuk i skočiti na mene.“
Kralj Milan bio je visok, kršan, imao je široka ramena, dok je govorio njegovo mlado lice se zarumenelo, a između rečenica je grizao usne i nastavljao bezmalo i ne čekajući odgovor. Na lice mu je padala blaga senka belog pera s visoke vojne kacige – iz očiju su mu izbijali veselje, dobro raspoloženje i sreća. Tada sam ga prvi put videla; a kasnije, slušajući priče o njegovoj munjevitoj karijeri, o nepromišljenim postupcima, o sve većoj surovosti i ljubavi k novcu, uvek sam ga se sećala onako kako sam ga videla tog dana, u jednom od onih spontanih činova ljubaznosti i dobrote koji pridaju više sjaja životu jednog monarha od drugih, briljantnijih dela.
Drugi put sam srela oca kralja Aleksandra u Karlsbadu, godinu dana pre njegove smrti. Toliko čari i mladalačke radosti je bilo nestalo s njegovog lica i iz držanja da ga nikako ne bih ni prepoznala da mi nisu roditelji, s kojima se dobro poznavao, i koji su mi često govorili o njegovom šarmu i uglađenosti, skrenuli pažnju na njegovu još uvek krepku figuru, dok je hodao prema nama između drveća u parku, gde smo sedeli, pijući popodnevnu kafu s mlekom, kao što je običaj u Češkoj. Prišao nam je i nenametljivo, uz smešak, odmah zamolio da ga upoznaju sa mnom. Započeo je razgovor o književnosti i slikarstvu, iz kog sam ubrzo zaključila da je kralj veliki poznavalac knjiga, naročito poezije, ali smo ubrzo okrenuli na prešnije teme u vezi s politikom u njegovoj i našoj zemlji, a na kraju smo govorili o jednoličnosti kraljevskog života. Nasmejavši se kratko i ironično, pomenuo je sve one varke i trikove koji prate taj položaj, rekavši: „Ne možete ni da zamislite koliko uživam u potpunoj slobodi. Oduvek sam sanjao o tome da živim nezavisno, a imam dovoljno rumunske krvi u venama da čak zažalim što nisam u mogućnosti da živim u veselom, živahnom Bukureštu i da jurim kroz gužvu njegovih ulica brzinom kojom me ponesu vaši izvanredni konji. Nikad se neću osloboditi nevolje i nerviranja koje čovek mora trpeti usled povezanosti s prestolom, čak ni sada, kad sam uspeo da se otresem svog položaja. Za presto ću uvek biti vezan zbog Saše – mislim na svog sina, kralja.“ Glas mu je omeknuo, a u lepim očima zaiskrio nežan sjaj. „On je pametan dečko, ali je u mentalnom smislu kratkovid skoro koliko i u materijalnom – a bezmalo je slep, znate. Nosi najjače naočare koje možete zamisliti. Isuviše je dobar – voli da veruje ljudima – ne podnosi nepoverenje, za razliku od mene; a u našem srpskom kraljevstvu ne verujem nikom ko mi je jednom prešao preko praga, ma da mi je i najbolji prijatelj. Osim toga, Saša je podizan na tako neobičan način; s jedne strane su ga toliko razmazili, a s druge strane je trpeo vrlo grub odnos. Donekle mu je teško palo to što je najpre lišen majke, pa onda i mene – un orphélin artificiel (na silu siroče), tako ga ponekad zovem, jadno dete. Ali narod ga baš voli. Rastao im je pred očima, gledali su kako svaki dan postaje sve sličniji njima, a sve različitiji od mene. Pih! Kakav bi mu život bio kad bi znao, kao što ja znam, da čovek mnoge noći mora da probdi kujući planove i raspetljavajući intrige!“
Na nekoliko sekundi, dobroćudni osmeh kralja Milana je nestao, pogled mu je postao oštar, a oko usta su mu se urezale linije ogorčenja i tvrde odlučnosti. Ali uskoro mu se povratio osmeh i razgovor je potekao drugim pravcem.
Cele večeri nisam uspela progovoriti ni o čemu drugom osim o šarmu i lepoj erudiciji bivšeg kralja, te su opet sasvim nestale sve one pogane priče i bujica ogovaranja i olajavanja koja bi potekla u mom prisustvu pri svakom pomenu njegovog imena. Narednog dana, dok sam sedela u hotelskom vrtu, primetila sam njegovu visoku priliku između drveća, nedaleko od klupe na kojoj sam sedela. Pošto je poslao svoju vizitkartu u hotel, kralj Milan je seo nedaleko od mene. Nije me primetio, sve vreme utonuo u sanjarenje – jedno od onih tužnih raspoloženja koja često obuzmu ljudska bića kad im jedino društvo pravi sopstvena duša. Očigledno ga je spopalo osećanje potištenosti. Pustio je da mu iz opuštene ruke na pošljunčanu stazu padne debeo štap za hodanje. Skinuo je šešir širokog oboda, a na čelu mu se ukazalo toliko nakupljene tuge da me je nesvesno obuzelo osećanje sažaljenja, te sam sedela što sam mirnije mogla, da ne uznemirim tog brigama obuzetog čoveka utonulog u sanjarenje.
Možda su u tom času neko predosećanje, nekakav strah za budućnost njegovog voljenog sina Saše, usamljenog mladog kralja, koji je bio u Beogradu, daleko od oca i majke, obuzeli tog snažnog čoveka, koji je toliko voleo uživanja, terevenke i novac; možda se na njega spustila senka njegovog sopstvenog kraja koji se približavao.
Kraljica Natalija Obrenović
Što se tiče mog prvog susreta s kraljicom Natalijom, on se odigrao vrlo brzo posle njenog razvoda, kad je došla u posetu našem dvoru. Svi smo otišli na stanicu da vidimo njen dolazak, jer nam je bila utoliko zanimljivija i privlačnija što nije pripadala kraljevskoj porodici, kao i zato što je po majčinoj liniji bila u rodu s velikim brojem rumunskih porodica. Rođaci njenog muža nikad nisu posebno lepo govorili o njoj, pa smo kasnije i sami počeli da je smatramo najobičnijom skorojevićkom, koja se uvek trudila da svakoga ubedi da joj je visoki položaj donela plemenitost roda, a ne lepota i dobra sreća. Tu odbačenu kraljicu posmatrali smo više s radoznalošću nego sa sažaljenjem, zbog govorkanja o njenim ambicioznim planovima, o želji da navede Srbe na to da omrznu svog kralja i da, na kraju, zauzme njegovo mesto na prestolu, a takođe i zbog zlobnih anegdota o njenim pretenzijama, koje su se širile poput šumskog požara. Podršku joj je davao jedino naš kralj, i uvek je pominjao veliki takt i uslužnost s kojima ga je dočekala u Beogradu. Mada je ostavljala utisak krupne i teške žene, u tom času je bila slika i prilika gorde lepote i zdravlja. Međutim, u svakom njenom koraku i pokretu čak i ne naročito pažljiv posmatrač mogao je primetiti jedinstvenu mešavinu straha i odlučnosti, bojazan da ne izgubi ni atom dostojanstva, ali i brižno staranje da ostavi utisak potpune opuštenosti; užasno se naprezala da pronađe tačnu meru nadmenosti i prisnosti koja se traži u kraljičinom ponašanju, i bilo je očigledno da je stalno prožima ista misao: „Ja sam kraljica; moram postupati, osećati i govoriti kao kraljica.“ Nosila je haljinu od crnog satena, bogato ukrašenu zvezdama i biserima. Na ramena su joj padali talasi divne crne kose, koja joj je obuhvatala čak i vrat pri svakom pokretu. Njen ten, svetao ali rumen, jedan od najlepših koje sam ikad videla, davao joj je izgled jedrog planinskog božanstva, vile sačinjene od tvari manje eterične nego što to obično zamišljamo kad je reč o vilama. Biće koje nastanjuje zemlju oblaka i oluja nužno mora predstavljati snagu i smelost: tako je kraljica Natalija odavala utisak nekakve divlje boginje stenja i pustopoljina. Međutim, onaj tajanstveni sastojak koji obezbeđuje obrazovanje i, možda, nasleđe – ono je ne sais quoi kojim se odlikuju kraljice i vojvotkinje i one malobrojne srećnice koje jesu kraljice iako nikad nisu prišle ni blizu prestola, i jesu vojvotkinje iako nikad nisu ponele plemićku krunu – nije bio prisutan da ovoj balkanskoj lepotici podari osoben tip veličanstvenosti usred nesrećne sudbine. Ne mogu da se ne setim onog što je rekao jedan veliki pisac: „Nesrećna žena treba da ima veliku inteligenciju da bi svoju nesreću mogla nositi kao dijademu, a svoje suze kao krunu.“ A tu vrstu inteligencije kraljica Natalija nikada nije posedovala, mada je besprekorno čestita i srce joj je nežno.
Kada je, na primer, ušla u veliki salon u zamku Peleš blizu grada Sinaje, idući pored naše kraljice Karmen Silve, mogla se videti ogromna razlika. Naša kraljica, od detinjstva naviknuta na ulogu javne ličnosti, igrala ju je bez ikakvog napora i uvek je uspevala da potisne sopstvenu ličnost u želji da izmami dušu i misli onih s kojima razgovara. Kraljica Natalija govorila je isključivo o sebi, o svojim idejama o Srbiji, o njenom stanovništvu, o vojsci, o suverenima koje je upoznala; tokom tih sati provedenih u razgovoru sagledali smo upadljivu, strašnu grešku koja je obeležila čitav njen život – grešku koja nam je odmah pomogla da razumemo zašto su se njene izvanredne osobine, čistota i dobre namere pokazale beskorisnim. Za razliku od svih drugih kraljica, kraljica Natalija je insistirala na tome da njene privatne stvari, njene svađe s mužem, njeno nezadovoljstvo što je ostavljena zbog druge žene, budu razmatrane kao da su državni poslovi.
Posle zvaničnog ručka obe kraljice povukle su se u Istočnjačku sobu u zamku, gde su me pozvale da im se pridružim. Odaja je bila ispunjena mirisom cveća, koji je prizivao zvuk planinske bujice u tu zagušljivu atmosferu. Vrata smo ostavili otvorenim, a bleštavo svetlo palilo je pravu vatru zlatnim zracima koji su se odbijali od zidova, presvučenih bogato izvezenom svilom, dok su oko stolica sevale zlatne i srebrne strelice.
Kraljica Natalija u crnoj haljini činila je kontrast tom luksuzu i azijatskoj raskoši. Milo lice Karmen Silve i njena nežna, bela rumunska nošnja delovali su kao pahulja beline koja je sa zapadnog neba pala u sobu dostojnu snova o arabijskim noćima. Kraljica Natalija nervozno se poigravala lepezom, isprva ne znajući kako da započne razgovor. Zatim, iznenada, kao da je osetila neki neodoljiv poriv, rekla je: „Jutros nisam primila pismo od Saše. Veoma sam zahvalna što današnji dan, ovako zabrinuta, mogu provesti s vašim veličanstvom. Kad sam sama, mogu samo da šetkam gore–dole i da plačem.“
„Da li vam dete piše svakoga dana?“, kazala je kraljica nežno; „To je velika uteha.“
„Svakoga dana? O, ne, samo jednom nedeljno; ali pismo je trebalo da stigne danas. Cele nedelje živim čekajući da dođe ovaj dan.“ Onda se zaustavila i rekla: „Mogu li da zatvorim vrata? Ovo strašno svetlo mi toliko smeta očima.“
Preduhitrila sam gest te jadne kraljice, a dok su se vrata zatvarala, zidovi i nameštaj tonuli su u crvenkastu, sanjivu, prelepu izmaglicu; sva krasota letnjeg dana i osećanje radosti ostali su napolju, a ona bujica se više nije čula. Naša kraljica nadovezala se na njene prethodne reči: „Očekujete i čekate. O, ne plačite, dogod imate šta da čekate, čemu da se radujete.“
„Pogledajte“, rekla je kraljica Natalija, „evo mog dečaka kad je imao sedam godina, a evo kako izgleda sada; zgodan mladić, i toliko me voli. Bojim se da će ga naučiti da me mrzi – da će ga naučiti da postane grub, sebičan i kukavica. O, šta sve želimo da postanu naša deca! Kakvi heroji i kakvi sveci!“
„Da je heroj, umro bi mlad“, odgovorila je kraljica Elizabeta. „Da je svetac, morao bi da pretrpi mnoge patnje da bi postao svetac. Poželite mu da bude samo dobar čovek. Sva ljudska radost dolazi od dobrote.“
„Ali on će biti kralj – velika, važna ličnost.“
„Avaj!“, rekla je Karmen Silva, „Nije li najveća, najvažnija stvar na svetu da bude dobar kralj, bez mnogo buke? Očekujete li da ga ponovo vidite uskoro?“
„O, da, možda; ali nikad, nikad on više neće biti samo moj. Nikad više neće biti samo moj Saša.“
„Kraljičino dete ne pripada kraljici, nego narodu, koji ga čuva i voli; i sudbini, i Bogu.“
„Da, narodu, sudbini, Bogu“, ponovila je kraljica Natalija. Na čelu joj se nije pokazalo nikakvo predosećanje kad je odlučno podigla glavu.
Draga Mašin, dvorska dama kraljice Natalije
Na jednoj vrtnoj zabavi u Parizu – na jednom od onih skupova čija je svrha jedino da zvanice prikažu svoje prolećne toalete i da slušaju prijatnu muziku, u središtu jedne grupe dama prepoznala sam kraljicu Nataliju, i čak sam stekla utisak da se nije mnogo promenila, mada se sad već bila sasvim raskrupnjala, a ten joj više nije bio onako blago rumen nego intenzivnije crven. Delovala je depresivnije i dostojanstvenije nego u Rumuniji.
Iznela sam stolicu na terasu i sela da posmatram tu veselu scenu. Morala sam da sačekam neke prijateljice koje su mi tu zakazale sastanak. Dve dame su privukle stolice blizu mesta gde sam sedela. Jedna od njih, Francuskinja, naklonila mi se, dok mi je druga, koju nisam poznavala, okrenula leđa. Nosila je jednostavnu, sivu svilenu haljinu, a čim je progovorila prepoznala sam dug, otegnut akcenat kakav imaju Rusi kad govore francuski. Bila je to gospođa Draga Mašin, buduća zlosrećna kraljica; iako je u to vreme nisam poznavala, nesvesno sam se zainteresovala za nju, pa sam čak poželela da mi se ukaže prilika da je vidim s lica, kad sam s čuđenjem čula kako raspevanim tonom kaže: „Zar ja da se udam! Ne bih ni sanjala o tome. Ja sam stara žena“ – pritom se nasmejala – „završila sam sve što sam imala sa Satanom i njegovim raskošima. Osim toga, više me niko uopšte ne primećuje.“
Druga dama se tiho usprotivila, a onda je nametljivi glas nastavio. „Nisam koketa, nisam namiguša, niti jedna od onih užasnih zabavnih osoba! Moja jedina želja usredsređena je oko jedne misli – da udovoljim njoj.“ I onda je pokazala prema travnjaku, tamo gde je stajala kraljica Natalija.
„Vodite li prijatan život?“
„Da, ali veoma miran. Bila sam toliko nesrećna, toliko neshvaćena, toliko me je zloupotrebila porodica mog supruga nakon njegove smrti da žudim jedino za spokojem. Bijaric je mirno mesto, a kraljica je toliko dobra da sam se veoma vezala za nju. Mnogo sam više od obične dvorske dame.“ Ponovo sam začula taj duboki, grleni smeh koji je svedočio o jakoj ličnosti, mada je rečima to pokušavala da porekne ili prikrije. „Ponekad sam joj čak lična služavka. Volim da češljam njenu prekrasnu crnu kosu; a onda jedna drugoj pripovedamo svoje životne priče. I ona se napatila. Kako je to užasno, o, kako je sigurno užasno biti kraljica! Kako ijedna razumna žena može zavideti kraljici?“
„Pst!“, i druga dama je nešto prošaptala u uho svojoj drugarici, pa se nepoznata dama naglo okrenula u stolici i pogledala me pravo u lice. Izraz lica bio joj je dobro proračunat tako da deluje šarmantno, a da ne privlači pažnju; mada su joj crte lica bile nežne, nedostajala im je prefinjenost, a nos joj nije imao klasičnu liniju, dok su joj se usta nervozno trzala, kao da bi se nasmešila, ali nema hrabrosti za to. Sjajna, crna kosa talasala joj se oko niskog čela već izbrazdanog borama, koje tu nisu urezale godine nego nepokolebljiva, odlučna misao i delovanje. Jedino su joj oči i obrve bile savršene, i svedočile o moći istočnjačke hurije. Oči su joj gledale uprazno, kao da zure u neki udaljeni prizor, no ipak, kad su se usredsredile na scenu pred sobom, blesnule su odlučnošću i autoritetom. Stas joj je bio krhak, a držanje skromno. Ubrzo je povukla pogled koji je počivao na mom licu, i razgovor su nastavile u istom pravcu.
Gospođa Draga Mašin ponovo je opisivala tegobe svog života i prikazivala je u hiljadama detalja kako je kraljica Natalija dobra prema njoj, dok se sumrak polako spuštao na taj pariski vrt, a na nas se spuštala atmosfera mira. Živahni žamor glasova i melodije vojne muzike, poslužitelji koji su nas obilazili noseći poslužavnike pune voća, sladoleda i vina, lagani dodir koji je sanjivo sunce bacalo na muslinske draperije i šalove, sve je delovalo smirujuće na čula u tom satu opuštenog zadovoljstva.
„O, tako smo srećne u Francuskoj“, nastavila je gospođa Draga, uzimajući čašu šampanjca i otmeno je prinoseći usnama. „Nikad se ne bih vraćala u Srbiju ako ne moram.“
„Ali ko ili šta bi moglo da te natera da se vratiš u tu odvratnu zemlju?“
„O, nije ona odvratna; to je moja zemlja; ali tamo imam neprijatelje, a ovde me svi vole. Ali razumeš, kraljica je veoma posvećena majka. Jednog dana će poželeti da sina viđe više nego što ga viđa u Bijaricu, gde on dolazi samo nakratko. Vratiće se u Beograd i ja ću morati da je pratim, a ako odluči da tamo ostane za stalno – pa, onda mogu da se pozdravim s flertovanjem; mogu da otpišem svaku nadu da ću se udati. Ali neću se ponovo udavati; suviše sam stara i neugledna, i ne flertujem. Pored toga, verovatno sam čak i zaboravila svoj maternji jezik. Postala sam tolika kosmopolitkinja, zamisli samo, kad je mladi kralj letos dolazio u Bijaric, otkrio je da ima mnogo reči na srpskom koje ne razumem, pa se smejao – i zadirkivao me.“
„Kakav je mladi kralj?“
„Nije lep – još uvek je dete po tome kako razmišlja i kako se ponaša – čak je neugledan, moglo bi se reći, i veoma kratkovid. Pokušale smo da ga učimo da pleše, ali delovao je nezgrapno po put medveda koji igra po užarenom ugljevlju. Takođe je pravi mladi divljak – ne ume da se nakloni, ne ume da se obrati dami. Ali, mlad je – još uvek je dete. Zamolio me je da igram valcer s njim, jer se nije usudio da sebi dozvoli da to predloži ijednoj drugoj prisutnoj dami. Znate, ja ne plešem; nisam plesala godinama. Rekla sam kralju: „Visočanstvo, prestara sam za valcer“, ali kraljica je insistirala da njenom sinu objasnim pojedinosti tog plesa. Ali, kralj je načinio pogrešan korak; zamalo da padne, i sigurna sam da su nam se svi nasmejali.“
„Pa onda, ako ne voliš ples, ne voliš flertovanje, ako ti se ne dopada ideja da se ponovo udaš, ima li čega što voliš?“
„Moju kraljicu i miran život pored nje, i mnoge druge stvari: muziku, na primer – vojnu muziku. Ima nečeg toliko neobuzdanog, toliko moćnog u vojnoj muzici. Samo poslušaj orkestar – upravo svira – hajde da pogledamo program. O, sviraju Šumana? Obožavam Šumana.“
Draga je sad ustala. Bila je srednje visine, i položila je malenu šaku u finoj rukavici na mermernu balustradu terase. Noć je padala, i na nežnim crtama njenog lica zadržavao se slab odblesak crvene svetlosti, dok je sunce na zalasku slalo poslednji pozdrav između drveća u daljini. Ispod lakog vela od tila na zavojitim usnama zaigrao joj je osmeh, ublažen iznenadnom večernjom svežinom. Ponovo joj se u očima javio onaj pogled prazne zagledanosti, i činilo se da zuri daleko, daleko u budućnost – daleko, daleko u dubinu krvavocrvenog sunca.
Spora Šumanova melodija dopirala nam je do nogu poput talasa nekog melodičnog mora, a ta zlosrećna žena slušala je istu onu muziku koja će poslednjeg dana njenog života odjeknuti avenijama i vrtovima oko palate gde će, posle ludog očajanja i beskorisne borbe, kraljevski par ležati ukočen i hladan.
Izvori: Kings And Queens I Have Known - Hélèna Vacaresco, New York 1904 (prevod Ivan Radosavljević). Orlovi i lavovi - Gi Gotje, Paideia, Beograd 2002. Vikipedija (Elena Văcărescu). Fotografije: Fotomagacin.
