Istorija

Једна Српкиња. Опис из 1875. године

Италијански недељник “L’emporio pittoresco” у броју 542 од 23. јануара 1875. године, на насловној страни, у поглављу “врсте ношњи” доноси чланак и илустрацију насловљену са “Једна Српкиња” (Una Serviana). У чланку са насловнице, ових врло ретких недељних новина, се каже следеће:

У Србији има жена и девојака много лепших него у Црној Гори. Иако Српкиње и Црногорке припадају истом роду, Црногорке имају израженије српске особине. Србин је жилав и виши од средњег раста, има широка рамена, али је ретко дебељушкаст. Српкиња ретко успева да пређе просечну висину, витка је и правилног облика, малих шака и стопала. У градовима се често срећу жене које привлаче пажњу својом племенитом појавом којој се не може наћи замерка. Имају плаву или смеђу, ређе црну косу. Нажалост оне теже ка томе да имају црну косу и због моде је врло често фарбају. Имају густу и дугу косу, док ћете посебну лепоту наћи у њиховим очима. Зенице тамне, живахне и симпатичног сјаја. Густе и дуге су им такође трепавице и обрве. Црногорке су окретније и еластичније у кретању од жена из Србије, а исто важи и за Црногорце. Лепота српских жена стоји између грчке, севернословенске и оне римске.

Како лепо у градовима српске жене и девојчице носе њихову народну ношњу, коју француска мода још увек није стигла да истисне. Ова у себи спаја источне и западне стилове, истовремено удобне и богате, и не робује савременој моди. Део који покрива попрсје је оријенталног стила: коралне и бисерне огрлице, као и низови дуката красе им врат, док им укрштена свилена марама обавија груди. Прслук од плаве и ружичасте свиле прекривен величанственим везовима не допире до половине попрсја. Рукави, уски при врху и отворени испод лакта, откривају белу кошуљу украшену богатим везом. Током зимског периода, врат, потиљак и рамена су заштићени великим скупим крзненим оковратником. Тешка разнобојна свилена марама, чије ивице падају напред, окружује бокове. Ланена или свилена хаљина носи се по европској моди. На рукама се могу видети богате наруквице и доста прстења.

Елегантан је и украс за главу којим градске даме красе своју раскошну косу. Мали црвени фес причвшћен је у косу а затим умотан великим плетеницама. Код удатих жена фес је украшен врло лепим златним и сребрним везом, тако да се његова црвена боја скоро и не види. Свеж цвет, посебно полуотворени пупољак руже забоден у косу, изнад левог уха, служи за улепшавање косе. Дефинитивно, нема ничег дражеснијег на једној девојци или госпођици, од овакве фризуре. Нажалост српске жене врло често користе руменило. Треба рећи да су бео тен и руменило модернији у граду него на селу. С друге стране, одећа сељанки, старијих и млађих, варира од округа до округа. Најважнији део одеће сељанки у Србији, као и у Црној Гори, је кошуља, бела и шарена, која је дугачка од врата до чланака.

Љубав и како је доживљавају девојке и жене из Србије. Прошла су времена романтичних љубави на коју живи сећање још у народним песмама. Отмица вољене девојке из очинске куће била је сигурно још увек у моди почетком овог века. Данас, међутим, оваквих отмица више нема. У Србији су бракови где постоји обострана склоност, данас ређи него било где у Европи. Готово увек је интерес тај који одлучује. Али, треба рећи да се брачни завет и верност савесно поштују, као, уосталом, и у Црној Гори. Јадиковка српске удовице над самртном постељом свог мужа је срцепарајућа, њена жалост је искрена, дубока и траје целог живота. Врло ретко се дешава да се једна удовица поново уда.

Извори: “L’emporio pittoresco” број 542 од 23. јануара 1875, фото: L’emporio pittoresco, Фотомагацин (Albert-Kahn Musee). Превод с италијанског: Филип Томашевић