Vračar
Knjižicu “Vračar”, prvo izdanje iz 1994. godine, Svetlane Velmar-Janković pročitao sam večeras za oko 45 minuta. Odmah da napomenem, ovo prvo izdanje je značajno kraće od kasnijih, onog Stubova kulture i poslednjeg, Laguna 2016. godine. Iako su ova novija označena kao “dopunjeno izdanje”, meni se čini da se radi o različitim knjigama. Iskreno, nisam ih čitao, već samo prelistao prvih 20-tak strana. Ono što sam pročitao, toga nema u prvom izdanju. Izdanje iz 1994. koje imam pred sobom je pravo remek delo, malog formata i sa samo 88 stranica teksta i ilustracija u boji. Format taman za džep, pravi telefonski, dijagonala 7 inča.
Knjižica u romantično-fantastičnom stilu opisuje kraj u kom živim i u kom sam manje-više odrastao, Vračarski breg, u kom nema poplava jer se sve kiše slivaju dole na Slaviju i u Južni bulevar. Breg na kojem je, prema predanju navedenom u knjizi, despot Stefan Lazarević podigao crkvu Sv. Nikole sa zlatnom kupolom i zlatnim krstom. Na istom tom mestu će prema predanju biti spaljene mošti Sv. Save. Proplanak na kome će za nepunih 400 godina od tada početi izgradnja hrama Svetog Save. Danas najpoznatiji po “klavirskim pločama”, jer kada pređete preko platoa biciklom efekat je isti kao da vozite po klavirskim tipkama. Ne postoje dve koje su stabilne i u ravni.
Na mestu tih napuklih ploča nekada je despot Stefan jašući konja doživeo proviđenje…
Prizren 1891
Dnevni list, Beograd, Utorak 30. aprila 1891. god. Naš izveštač iz Skoplja dostavlja nam pismom od 27 ov. mes. ovo: “Usled velikih zuluma, što se dešavaju u Prizrenu i prizrenskoj nahiji, Prizren je od velike srede zatvoren. Srbi nikako ne otvaraju dućane, niti ikud izlaze iz kuća. Sve je ovo u glavnome usled srpskog protesta u konaku zbog onog ubistva, koje je učinio Rustem-Kabaš, kao što sam vam javio. Rustem je u Prizrenu sa nekoliko njegovih sejmena i vlast mu ne čini ništa. On je obedio Srbe, da su učinili ono ubistvo. – Ovoliko za sada na brzu ruku.”
Dakle, Prizren zatvoren. Rustem u Prizrenu. Vlast ga i ne zove na odgovor. Doista strašno! Ovakvi užasi ne dešavaju se ni među afričkim divljacima. Ovo se dešava, među tim, u sredini Jevrope.
Mi bi smo najtoplije preporučili našoj vladi, da ona interveniše gde treba i to što pre. Jer ako ovako i dalje potraje, mi ćemo čuti jednoga dana, kako je sve srpsko stanovništvo na najgrozniji način iskasapljeno i satrveno do deteta u kolevci. Mi je molimo, jer u očajanju za našom braćom, koja su u opasnosti, i ne sećamo se da bi to trebali od nje da očekujemo. Kad neće ono intervenisati kod carigradskog kabineta, a da ko će?
Mi smo jako uznemireni svima ovim poslednjim događajima kako u kosovskom tako i u bitoljskom vilajetu i sa strahom očekujemo na dalja izvešća otud, koja će na svaki način biti užasne sadržine sve dotle, dokle se s koje god strane ne nastane energično da se njima učini kraj.
O Beograđanima
Beograđanin ne mora da bude rođen u Beogradu. Biti Beograđanin više je od pukog rođenja u nekoj zgradi koja je, eto nekim slučajem, danas na teritoriji Beograda, dok je pre 50-60 godina bila teška periferija. Beograđanin ne pita odakle si, već zdravo, kako si. Beograđaninu ne znači ništa ako živiš u centru, na to se pale ovi drugi. Beograđanin obogaćuje svoj grad, ne čini da izgleda siromašan i ružan. Ne mora to da bude nešto posebno, ponekad i lep, zanosan i iskren ženski osmeh obogaćuje Beograd. Ili kada odete na izložbu, pa je galerija puna. Obogaćujete svoj grad i kada gledate svoja posla, kada iz kafića ne gledate i ne komentarišete svaku osobu koja prođe ulicom. Obogaćujete i sebe i grad kada niste zavidni. Lepa živopisna letnja haljina ili kada se sagnete da podignete papir sa ulice, ili kada jednostavno nekome poželite dobar dan ili odgovorite sa doviđenja. Sve to zvuči vrlo jednostavno i prosto. Teška ekonomska situacija nije opravdanje da pljujete i prljate ulice. Nisu ulice krive.
Možda je pretenciozno što pišem Beograđanin, možda je dovoljno napisati građanin. A kada jednom postanete građanin, lako je postati i Beograđanin.
O fontanama i trgovima
Ne smetaju meni nove fontane i trgovi, ovakvi ili onakvi, ne vidim ih, ne čine oni moj grad, čine ga ljudi. Ne mali broj puta mi se dogodilo da po prvi put uočim neku lepu zgradu iako ceo život prolazim pored nje. Fontane su za turiste, neka oni kažu da li im je lepo ili ne. Da li vam se dopada Venecija puna kineskih turista koji kao mravi u rojevima mile gore dole sa stikovima i aparatima? Ili je obožavate tokom zime kada se na kanale spusti magla i kada je napokon opet slobodna i svoja? I kada tamo konačno možete da sretnete nekog stanovnika Venecije. Gradove čine ljudi, njihovi građani, ostalo je postalo industrija i turizam.
Koloseum
Koloseum, izvorno nazvan “Flavijev Amfiteatar”, ime je dobio po kolosalnoj skulpturi cara Nerona koja se nalazila ispred amfiteatra. Gradnja ove monumentalne građevine je započeta 72. godine n. e. za vreme cara Vespazijana, a dovršena desetak godina kasnije za vreme vladavine njegovog sina Tita (79-81). Gradili su ga robovi Jevreji.
Koloseum je imao istu funkciju kao i moderni gigantski stadioni, sa razlikom što su omiljeni spektakli u rimsko vreme bile igre Circus (ludi circenses), koje su verovatno izmišljene u kasnom republikanskom periodu, sa ciljem da održe ratni duh na visokom nivou. Tu pronalazimo i poreklo profesionalnih gladijatora, koji su u ovoj areni vodili borbe do smrti.Gladijatorskim borbama priključivane su divlje zveri čija je pojava pojačavala utisak užasa koji se događao pred očima desetina hiljada gledalaca.
Dion Kasius je zabeležio da je prilikom stodnevne proslave otvaranja Amfiteatra ubijeno 9000 divljih životinja. Nakon završetka gladijatorskih i borbi sa životinjama, njihova beživotna tela su sklanjana a arena je često ispunjavana vodom i služila je za prikaze pravih pomorskih bitki. Kanal za dotok vode se i dan danas nalazi ispod crkve sv. Klementa, nedaleko od Koloseuma.
Ulaz je bio besplatan a svaki posetilac je dobijao na ulazu kartu sa numerisanim mestom sedenja, pa čak i mapu kako da dođe do svog mesta. Iako je ulaz bio besplatan, sedenje i mesto sedenja je bilo podeljeno po društvenim staležima. Predstave u Koloseumu je moglo pratiti do 60.000 gledalaca (imao je 50 000 mesta za sedenje i 10 000 mesta za stajanje).
Građevina ima trospratnu fasadu. Prizemlje je urađeno u dorskom stilu. Prvi sprat u jonskom. Drugi u korintskom. Tačno je poštovan red nastajanja ovih stilova u Grčkoj. I poslednji, treći sprat, ukrašen je pilastrima (dekorativnim elementima). Amfiteatar je posedovao i pokretni platneni krov, koji čak ni danas, nema veliki broj stadiona u svetu. Fasada je visoka 49 metara.
Teško je pronaći momenat rimske istorije koji na neki način nije povezan sa Koloseumom, koji je kroz vekove postao simbol grada i njegovog života.
Kako se nekada hvalila kraljevska porodica
Izvod iz jedne stare knjige, bogate metaforama, stilskim figurama i Velikim Slovima. Pravopis je autentičan i nisam ga menjao.
… Kada se govori o našim Kraljevićima, mora se naglasiti da je milina i draž tim veća, što su ta lepa i toliko dražesna deca našega dobrog Kralja potpuno ista kao i ostala druga deca koju sretamo svaki dan. Ko Ih samo jedanput vidi, taj mora da usklikne da su Oni pravi anđeli, bolje rečeno, Oni su simboli svega dobrog i svega lepog. U njima leži veličina naše sreće i nade. Tri Kraljeva sina, tri naše nade, tri jednako draga naslednika prve naše Porodice, kao mali anđeli čuvaju radost i veselje u Kraljevom Domu. Kako onda da nas ne interesuje Njihov život? Kako da nas ne interesuje Ono dete, Koje će u budućnosti da se nađe na vrhu uprave naše zemlje?
U tišini toplog domaćeg ognjišta – tri Kraljeva sina – jačaju, rastu i razvijaju se kao mladi cvetovi brzo, punom snagom i sa puno života: Petar, Tomislav i mali Andrej. Među Njima najviše se ističe Prestolonaslednik Petar. On je krupan, otvoren, pažljiv i pametan. On ume da misli već sada kao retko koji od Njegovih vršnjaka. U samoj igri sa Svojom mlađom braćom On pokazuje izvanrednu bistrinu i smisao za sve što je lepo i dobro.
Još sada u Njemu se vidi fina dečačka ozbiljnost i osećanje snage, a pored toga i savršena nežnost. Svaki Njegov pokret i svaka Njegova reč otkrivaju retke odlike koje nam dozvoljavaju da zagledamo u Njegovu plemenitu dušu.
Treba Ga videti u jutru kad ustane. On se diže prvi od Svoje Braće. Čim se umije, očešlja i obuče, On u svojoj sobici čita glasno jutarnju molitvu …
… Mladi Prestolonaslednik uči sve isto kao i ostali drugi đaci po nastavničkom planu, koji jednako važi za sve đake u našoj državi. On uči tačno po propisima i odredbama obuke kojima mora svako dete u jednoj kulturnoj zemlji da se podvrgne. Da vidimo ovog Visokog Đaka nekoliko trenutaka na radu u školi, pa ćemo odmah znati sa kakvim On uživanjem savlađuje nastavni materijal svojih bezbrojnih drugova.
… Neobično je tačan. On pokazuje pasioniran interes za učenje. Uživanje je posmatrati divnog dečka kako prati reči svoga učitelja, kako prati njegove misli, i kako ulazi pažljivo i pametno u sve postavljene probleme. Ogromna Njegova bistrina iznenadila je i samog Njegovog nastavnika koji ne može da uzdrži svoje oduševljenje govoreći o Njegovom napretku. Veoma čvrstog karaktera, odlučan i nekako smišljen, sređen u Svojim mislima … Nikada ni za jedan zadatak nije On rekao da je težak, nerazumljiv i da se neda rešiti. On se trudi, dovija se dok ne nađe pravo rešenje. On mnogo voli svoga učitelja i ceni njegov trud…
… A pošto ga Njegov učitelj uči čas u sobi na Dedinju, čas u Topčideru, čas negde van Beograda, na moru ili negde u planini, ili blizu kakva jezera, mali Petar ima prilike da vidi sve promene u prirodi, svu lepotu prirode, jednom rečju On gleda svu lepotu naše prostrane Otadžbine…
… Eto, zato je i razumljivo što je On sjajan đak u školi. Njegove ocene, iako su Mu davane sasvim strogo, one su opet odlične.
