Nekih dvadesetak dana nakon Majskog prevrata u Engleskoj se i dalje pisalo o tom događaju. Engleski časopis “The Review of Reviews” u svom broju 163 od 1. jula 1903. godine (po gregorijanskom kalendaru), donosi tekst ironičnog naslova “Napredak sveta”. Teskt je ilustrovan fotografijama pukovnika Aleksandra Mašina, kralja Petra Karađorđevića, bugarskog princa Ferdinanda, turskog sultana, kao i grofa Benkendorfa, novog ruskog ambasadora u Engleskoj.
Građane sveta zaprepastila je vest da su kralj i kraljica Srbije prošlog meseca pogubljeni u njihovoj palati u Beogradu, i to od strane oficira vojske koja im se zaklela na vernost. Javnost je još više iznenadila činjenica da počinioci zločina sebe smatraju čudesnim izvršiteljima herojskog patriotizma. Srpski zaverenici veruju da zaslužuju zahvalnost naroda i da su imali božiji blagoslov za počinjeno delo. Priznali su da su pri napadu na njihova Visočanstva, koristili varvarske metode, ali, kako su rekli, protiv svoje volje i da odgovornost za to nije njihova, već je sve krivica kraljevskog ađutanta, koji je iz zabrinutosti za bezbednost palate, ispalo prvi metak na herojsku vojsku Srbije. Nisu nameravali da ubiju kralja više nego što je Lord Salisburi želeo da anektira zemlju i pridobije sebi zlatna polja. Šta su galantne patriote srpske vojske mogle da učine kada je kraljevski ađutant preuzeo inicijativu na tako arogantan način? Onaj ko započne rat mora da snosi teret istog.
Čiste savesti i uz isključeno osvetljenje, oficiri su jurili po sobama palate tražeći svoj plen. Krv je bila prolivena. Neki od oficira su bili ubijeni ili ranjeni od strane lako nadjačane nekolicine odanih, preko kojih su prešli došavši do tajnih vrata iza kojih se krio ljubavni par. Živote su im okončali nemilosrdnim rešetanjem metaka i sablji nakon čega su njihova tela sa prozora bacili u park, po modelu defenestracije starozavetne kraljice Jezavelj. Svoj poslednji dah kralj i kraljica ispustili su tek dva sata nakon pada. Već je svanulo, kada je ruski poslanik N. V. Čarikov, prolazeći pored dvora prepoznao unakažena tela mrtvog kraljevskog para, kod kojih je bio akreditovan. Beograd se veselio i likovao. Oficire krvavih ruku narod je slavio po kafanama, dok ih je lokalni arhiepiskop hvalio. Krv kao da drogira savest naroda i čini ih nesposobnim da svoje ponašanje vide, onako kako ga drugi vide.
Ista ona Narodna skupština, koja je, navodno, trebala da za naslednika srpskog prestola proglasi brata kraljice Drage, jednoglasno je na to upražnjeno mesto dovela Petra Karađorđevića, nakon što je izglasala nešto, što je bilo ekvivalentno činu oslobođenja od krivice za ubice, ili, kako su oni sebe smatrali, dželatima pokojnog kralja. Stari izgnanik sa Ženevskog jezera odazvao se pozivu i požurio u Beograd kako bi se popeo na krvave stepenice srpskoga prestola. Zaprepašćeni monarsi Beča i Sankt Peterburga pozdravili su njegovo stupanje na presto, ali i predložili, više ili manje nedvosmisleno, da, kao novi kralj, najpre treba da kazni ubice svojih prethodnika. Engleska je, doduše, pod iznenadnim napadom morala, povukla svog predstavnika iz Beograda. Njen primer sledila je Francuska, Sjedinjene Države, kao i nekoliko drugih manjih sila.
Što se tiče kralja Petra, ruke su mu bile vezane. Kako je mogao da obesi ljude koji su ga doveli na presto i bili mu jedina podrška? Stoga je odlučio da prošlost ostavi iza sebe i izjahao u pratnji nikoga drugog, no pukovnika Mašina, čoveka koji je dinamitom razvalio kapije dvora i započeo ceo taj prokleti posao. Upoznao sam pukovnika Mašina u Hagu, gde je bio jedan od delegata na mirovnoj konferenciji. Bio je tih, miran čovek, za koga nikada ne bih posumnjao da je u stanju da izvrši ubistvo. Isto kao što nikada ne bih rekao, da prijatan čovek kao što je Alfred Milner, može da potopi južnu Afriku u krvi.
,,Dođavola!”
Englesko povlačenje gospodina G. Bonhama (George Francis Bonham) iz Beograda nije ostavilo posebne posledice. Bio je to samo engleski način da kaže: “Dođavola!” – diplomatskim akcentom. Zašto bi smenili gospodina G. Bonhama zbog ubistva kralja, ako su pristalice njegovog uklanjanja i izgnanstva bile velike sile! Nema sumnje da su zaverenici preterali, u vrtlogu njihovog gneva nisu štedeli ni muško, ni žensko, ali i pored toga, klanica u Beogradu ne može se, ni za trenutak, porediti sa klanicom Jermena u Konstantinopolju. Ali gospodin Nikolas O’Konor tada nije povučen sa Bosfora. Ako diplomatsko ,,Dođavola!”, ima neku svrhu, onda ga treba upotrebljavati nepristrasno. Predsednik Ruzvelt ipak nije išao tako daleko po pitanju Jevreja u Kišinjevu, ali bi njegova odluka da prosledi jevrejsku peticiju caru (koji će, zasigurno, odbiti da je primi, jer carevi ne tolerišu trpanje nosa gde mu nije mesto ništa manje od američkih predsednika) vodila ka neizbežnom povlačenju gospodina Mekormika (McCormick) iz Sankt Peterburga. Onda bi, naravno, grof Kasini (Cassini) mogao biti povučen iz Vašingtona u znak ruskog protesta protiv linčovanja crnaca na jugu, kao i sistematskog, ponovnog uspostavljanja ropstva, i tako bi veliko ,,Dođavola!”, bilo naizmenično upućivano, sve dok se ne smire strasti, a incident bude zaboravljen i ambasadori se vrate na svoja mesta. I niko ne bi bio oštećen osim jadnih nesrećnika zbog kojih je psovanje i počelo.
Prevod: Filip Tomašević. Fotografije: The Review of Reviews; www.meisterdrucke.ie
