Neiskusni mladi ljudi gotovi su da s omalovažavanjem govore o životu i običajima patrijarhalnog sveta. Zadojeni u školi duhom progresizma, oni u svemu starinskom vide nešto nazadno, neki društveni balast.
Nema ničeg opasnijeg za narodno prosvećivanje no što je takva sujetna površnost. U stvari, ne razvija se kultura čovečanstva u jednom jednostavnom nizu, gde je bolje ono što je docnije, nego se razvija u zatvorenim krugovima, u varijacijama. Patrijarhalni režim naših oblasti pretstavlja takav jedan krug, drugačiji od kruga moderne civilizacije, ali ne i niži. U njemu su izrađene vrednosti moralne i materijalne do savršenstva svoje vrste. Ovde samo ističem kako je glupo i površno meriti vrednosti jednoga kulturnoga kruga vrednostima nekog drugog, a naročito je to neumesno za prosvetare.
Postavlja se teško pitanje: šta od starih običaja moramo u novim prilikama suzbijati? Šta kao bezopasnu starinu s pietetom tretirati? A šta upravo slaviti kao odličnu osnovu za nove kaleme?
Moglo bi se reći da su najveća nevolja našeg celokupnog društva ne oni punokrvni pretstavnici ma kojega kulturnoga kruga, nego oni ljudi koji iz jedne kulture izađu, a u drugu ne uđu dovoljno. Njihovo je opšte obeležje: polutanstvo, skorojevićka nesolidnost u svakom pogledu, avanturističko gubljenje smisla za dimenzije. Ne poštujući više cenzuru dedovskog shvatanja, tj. ne brinući se šta će o njegovom postupku reći starinski ljudi, a nesposoban da uzdigne u sebi vlastitu disciplinu, ili da pojmi disciplinu pravoga gospodstva visokih civilizacija, taj naš tip čini danas čuda i pokore od seoskog đilkoša do najviših položaja u društvu.
Ovo su bile reči Pere Slijepčevića, srpskog književnika, istoričara i kulturno-prosvetnog radnika. Objavljene su 1939. godine u Almanahu Prosveta, u tekstu pod naslovom”Tegobe i problemi narodnog prosvećivanja”. Almanah Prosveta izlazio je u Beogradu, u periodu između dva svetska rata. Urednik je bio Vojislav Gaćinović, brat poznatog revolucionara Vladimira Gaćinovića.
