Godine 1882. u Beogradu je objavljen prevod četvorotomnog dela Eduarda Rajha “Eduarda Rajha Sistem higijene”. Treći deo ovog dela nosi naslov “Dijetalna higijena”. U poglavlju “nega kože”, jedan deo posvećen je turskim kupatilima. Evo šta o njima piše autor:
“Ja smatram Turke za praktične ljude; jer oni se najpre brinu za čistu kožu i za posvednevno razlađenje tela u vodi. Oni su praktičniji od sebičnih, obrazovanih Evropljana, kod kojih je novac prva i poslednja stvar, i kojima su artije milije no zdravlje i sreća, Obrazovan Evropljanin zida najpre banku i mehanu, a Turčin najpre mošeu i amam. Da je Turčin praktičan dokazaćemo sa nekoliko reči o njegovim kupatilima. Naravno da, ima i poročnih Turaka, koji provode u kupatilu blud sa decom, ali broj ovih bestidnika i zanešenjaka jedva da je veći no broj njihovih kolega u Evroli, i zloupotreba svuda graniči na upotrebu. Ali, izuzev ove slučajeve, tursko kupatilo je prekrasno srestvo, i njegova tačna, upotreba. služi na čast Turcima. Pa jesu li ti amami što god osobito.
Openhajm ovako kaže: Najizvrsniji i najvažniji od sviju spoljnih lekova istočnjaka, to je njegovo kupatilo (hamam). Neprekidno trljanje, rastezanje, skupljanje, okretanje i pritiskivanje udova, i zglavaka, veoma blagodetno upliviše na telo, i spretnost amamdžija, tako je velika da oni mogu u jednom trenutku u neku ruku da isčaše ud i da ga opet nameste. Protiv hroničnih ospi, protiv reumatizma i kostobolje ovi su amami od neiskazane vrednosti. Javna kupatila su vrlo krasna, u lepom stilu sagrađena kupatila, pokrivena sa kubetima i ima ih više u svakoj varoši. U njima imade nekoliko raznih, udobnih soba, koje su patosane sa velikim pločama od mramora. Pri ulasku dolazi se u jedno veliko predsoblje u koje upada svetlost odozgo; u sredini je jedan veliki basen sa jednim vodoskokom; sa strane su načinjene vrlo visoke i široke klupe, na kojima su namešteni dušeci i jastuci. Tuna se čovek svuče, opaše jedan svilen čaršav oko tela, a na noge obuje drvene papuče (nanule), pre no što uđe u sobu, gde će da se kupa.
Prva je soba umereno topla i priugotovljava čoveka za unutrašnju sobu, kojoj je vrućina od 30 stepen Rom. Ova je soba ispupčena i dobija svetlost odozgo. U sred ove sobe ima jedan veliki četvorougalni banak od mramora, nekoliko palaca visok, na njemu se prostre onaj što se kupa i jedan od momaka trlja mu po dugo sve delove tela. Posle ove operacije odmara se čovek u jednoj ćoški, koja je u istoj sobi ili odmah do nje; mramorni patos ove sobe ugrejan je i u njoj se kupa. Iz zidova juri kroz cevi vruća voda u velike mramorne valove; tu čovek sedne na ugrejan pod od mramora i celo telo protrlja se i opere sa nekom krpom od konjske i kamiline dlake, namaže sa mirišljavim sapunom i dobro ispere sa vrućom vodom; za tim se izbriše, umota glava i telo u tople marame pa se onda vraća u veliko spoljne predsoblje, u kome poleži pola časa na krevetu, popije jednu šolju kafe ili čašu šerbeta i popuši jedan čibuk. Tek posle toga obuče se i ide kući. Cena je ovog kupatila sa svim neznatna, tako da se i najsiromašniji Turci često kupaju. Svuda su odvojena muška kupatila od ženskih. Evropska sujeta mora se pokloniti i priznati da je Tursko kupatilo nešto u stvari, i šta više da je izvanredno i da zaslužuje da bude primer za ugled.
Evropljanin proučavao je kupatila istočnjaka i Rimljana pa je sastavio neku sredinu između istočnih i rimskih kupatila. Danas se zovu ta kupatila rimsko-irska. Imućnija klasa ljudi u stanju je da ih koristi, a sirotinja može samo slobodno da gleda ova kupatila i prljavštinu na svojoj koži, koja joj ne da da napreduje u zdravlju i moralu.
