Čedomilj Mijatović (1842-1932), ekonomista, književnik, istoričar, političar, diplomata i u javnosti najmanje poznat kao čovek koji je uveo dinar kao srpsku valutu. U njegovo vreme bio je poznat kao vrlo pobožan čovek i smatran je za jednog od najobrazovanijih Srba tog vremena. Autor je više značajnih knjiga. U izdanju “Biblioteka Narodne hrišćanske zajednice” (“Narodna hrišćanska zajednica”poznatija kao Bogomoljački pokret) štampana je 20-tih godina XX veka jedna knjižica pod nazivom “Prva i poslednja spomenica Čede Mijatovića Srbima i Srpkinjama”.
Ova knjižica od 24 strane, štampana na jeftinom papiru, nepoznata je srpskim bibliografijama, kao što je do pre par dana bila nepoznata i meni. Dobio sam je od mog prijatelja Vlajka, dobrog čoveka i bibliofila. Datirao sam je u 20-te godine jer sam Čeda na početku kaže da mu je 82 godine, što bi značilo da je knjižica publikovana 1924. ili 1925. godine. Iako mu u današnje vreme “mnogi” negiraju zasluge, te se niže optužba za optužbom, činjenica je neosporna da je Čedomilj Mijatović celog sebe i svoj život srpstvu predao. Da se trudio najbolje što je umeo i mogao, dokaz je i ova mala knjižica.
Pre nego što pređem na glavnu temu ovog teksta, izdvojio bih, može se reći, proročke reči Čedomilja Mijatovića, koji je vrlo brzo nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, primetio promene u našem narodu, i na njih upozoravao.
“Kad jedan narod izgubi čiste ideale, kad u njemu svak misli samo o svojim ličnim materijalnim koristima a ne o opštem dobru, kad u višoj vlasničkoj klasi toga naroda ovlada što se zove nepoštenje, kad među muškinjem i ženskinjem prestane svaki idealan odnos čiste ljubavi, čiste i verne supružanske ljubavi, te ovlada samo pohotljivost, onda je takav narod na ivici neizbežne propasti.”
On to stanje duha naziva “najveća tragedija u istoriji našeg naroda”, i zaključuje: “Kako bi se drukčije i mogla nazvati propast naših narodnih ideala u trenucima kad sebi laskamo da smo ih ostvarili oslobođenjem i ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca.”
Malo dalje Mijatović prepisuje jedini mogući lek, i piše sledeće: “Jasno mi je da se opasna demoralizacija našeg naroda može izlečiti samo negovanjem moralnosti po svim pravcima privatnoga i javnoga života. I jasno mi je takođe da se moralisanje našeg naroda ne može uspešno izvršiti bez duhovne veze s Večitim Izvorom moralnosti, čistote duhovne i svetosti, drugim rečima bez vere u Boga.”
U kraljevini Srbiji krajem XIX i početkom XX veka postojao je ne mali broj ateista, prvenstveno među mladim ljudima obrazovanim u Austriji i Nemačkoj. Taj se broj značajno umnožio između dva svetska rata podstaknut praznoslovljem jugoslovenske “inteligencije”.
Da pređemo na knjigu, u kojoj je Mijatović izneo svoje razgovore sa trojicom velikana, kraljem (onda još uvek knezom) Milanom Obrenovićem, kraljem Petrom Karađorđevićem i Nikolom Pašićem, na temu Boga i pobožnosti. Pored imenovanih, pominju se još neke slavne ličnosti srpske istorije i politike.
Razgovor sa knezom Milanom Obrenovićem 1873. i 1889. godine
Godine 1873 oktobra meseca, ja sam prvi put postao ministar finansija i to po naročitoj i više puta izjavljenoj želji kneza Milana, koji je tek postao punoletan. Jednoga dana knez mi uzme govoriti ovo:
“Vi gospodine Mijatoviću, imate glas da ste vrlo pobožan čovek koji veruje da ima ličnog Boga. Vi, može biti, ne znate da je moj stric, knez Mihajlo mene, kao dete od 13 godina, predao na vaspitanje slavnom francuskom profesoru filosofije na Sorboni g. Huetu. Taj je moj slavni prvi učitelj bio ateista. I stoga neće vem biti čudno što ja nemam vere da ima Boga. Vi znate dalje da je moj lični lekar, koga visoko cenim, dr Vladan, vaš drug i prijatelj. I on je ateista kao i ja. Ali kako vi verujete u Boga ja vam predlažem ovo: Svakoga četvrtka dođite da ručate samnom i sa Vladanom u dvoru, pa ćemo posle ručka nas troje sići dole u bilijarnicu, ne da igramo bilijara, nego da vi i Vladan diskutujete predamnom vaša gledišta: vi da dokazujete da ima Boga a Vladan da Ga nema.”
Tako smo i radili u dva ili tri četvrtka. Našim je diskusijama, osim kneza Milana, prisustvovao i đeneral Zah koji, kad me je posle prve diskusije, oko ponoći, ispraćao kući, zagrlio me i poljubio i sa suzama u očima rekao: “Hvala vam, gospodine, što se trudite da našeg mladog kneza uverite da ima Boga.” Ali posle druge ili treće diskusije knez Milan završi te naše sastanke ovim rečima: “Hvala vam, gospodine Mijatoviću, na vašim naporima da me ubedite da ima ličnog Boga; ja sam puno stvari čuo od vas za koje ranije nisam znao, i priznajem da je na mene najveći utisak učinilo to što vi tvrdite da Bog odgovara na molitvu, jer, ako bi to doista bio fakt, onda bi to bio dokaz vrlo ubedljiv da ima Boga. Ali dozvolite da vam iskreno kažem da u celome vaši argumenti nisu mogli da me ubede da doista ima Boga i stoga ja ostajem i dalje na gledištu moga prvog učitelja i na gledištu moga sadašnjeg lekara, Dr Vladana, da nema Boga.”
Dr Vladan Đorđević (1844-1930), lekar, političar, oficir i književnik, od 1873. godine obavljao je dužnost ličnog lekara kneza Milana Obrenovića. Hipokrat (Vladan) Đorđević rođen je 1844. u Beogradu od oca Đorđa Đorđevića i majke Marije Đorđević, rođene Leko. Otac Đorđe, sanitetski potporučnik, poreklom Srbin, poticao je iz severne Grčke. Majka Marija rođena je u poznatoj beogradskoj porodici cincarskog porekla kao ćerka Marka Leka i praunuka Marka Leka iz Vlahoklisure. U duhu grčko-cincarske kulture majčine porodice Vladan je kršten kao Hipokrat. To ime je nosio sve do mature, kada na predlog Đure Daničića počeo da koristi „narodnije“ ime Vladan, kao prevod drugog dela svog imena (kratija, gr. – vladavina). Studirao je i doktorirao medicinu u Beču. Jedan je od osnivača Srpskog lekarskog društva i Crvenog krsta u Srbiji.
To je bilo 1873. godine. Ali, 1889. godine, po svojoj abdikaciji na presto, kralj Milan rešivši se da ide u Palestinu (vidi knjigu “Sa Nj. V. Kraljem Milanom na Istoku”, Beograd 1891/2), pozove i mene da ga kao njegov gost pratim u Jerusalim. Јa taj njegov poziv odbijem iz ovog razloga: ”ja, gospodaru imam još nešto malo vere u Boga i u Isusa Hrista. Bojim se kad bih otišao u Jerusalim i video da je grob Isusov pod kontrolom Muhamedanaca i kad bih video kako se grčki i rimokatolički popovi mrze i biju motkama oko groba Hristova, bojim se, rekoh da bih izgubio ovu svoju veru“.
Kad se kralj posle tri meseca vrati u Beograd, on me pozove k sebi i dočeka me od prilike ovim rečima: „Dragi moj Mijatoviću, ja sam nekada mislio da si ti jedan vrlo inteligentan čovek, ali sam se sad uverio da si ti glup i da ne vidiš dalje od nosa. Jer evo slušaj, nisi hteo da ideš sa mnom u Jerusalim jer si se bojao da ne izgubiš svoju veru. Ti znaš da sam ja bio ateista celog mog dosadašnjeg života, ali kad me je patrijarh jerusalimski na Uskrs uveo u grob Hristov i tamo pričestio, meni je sinula nekakva nova svetlost i ja video onda i duboko osetio da doista ima ličnog Boga i da imamo u Isusu posrednika između toga Boga i nas grešnih ljudi. Ja mislim da si grdno pogrešio i zgrešio što nisi pošao sa mnom u Jerusalim.”
Razgovor sa kraljem Petrom Karađorđevićem 1914. godine
Za kralja Petra su i njegovi protivnici priznavali da je bio inteligentan, obrazovan i dobar čovek.
Kad sam u junu 1914. godine dolazio u Beograd, pa se Njemu, kao svome kralju, prijavio. On me je dočekao ovim rečima: “Dragi Mijatoviću, ja imam s vama jedan mali račun da raspravim. Kad sam posle balkanskog rata otvorio Narodnu skupštinu prestonom besedom koju su moji ministri meni predali da pročitam, vi ste me napali u novinama što, izjavljujući zahvalnost vojsci, njenim vođama, vlastima i narodu, kao i lekarima i bolničarima i bolničarkama, nisam pomenuo da treba da zahvalimo i Bogu koji nam je pobede dao. Vi niste imali prava da zamišljate usled toga da ja lično nemam vere u Boga. Ja imam, gospodine Mijatoviću, još od svoga najranijeg detinjstva, pa evo sve do danas, u mojoj starosti, toplu veru u Boga. Tome je mene moja mati, knjeginja Persida naučila, a patnje moje i iskustvo u daljem dugom životu samo su me još dublje u tome utvrđivale. Hodite sa mnom u moju spavaću sobu da vam pokažem klupu za klečanje i svete ikone gde se ja svakog jutra i svake večeri molim Bogu klečući. Dakle, verujte mi, da ja ne samo što nisam bez vere, već šta više vrlo duboko verujem u jednoga ličnoga Boga. A što sam ja pročitao prestolnu besedu u kojoj se pored zahvalnosti ljudima ne izriče i zahvalnost Bogu, ta omaška nije izraz moje duše nego sam ja, želeći da u svemu budem samo ustavni vladar, primio i pročitao prestolnu besedu onakvu kakvu su mi je moji odgovorni ministri predali da pročitam u skupštini u kojoj su oni imali veliku većinu* .”
* A koju je prestolnu besedu pisao pokojni Protić veliki ateista i bezbožnik koji nije voleo kralja Petra zbog njegove pobožnosti, kao ni g. Pašića, koji je po odvajanju od njih, vrlo rđavo svršio svoju političku istoriju za kojom mu je došla i smrt.Stojan M. Protić (1857-1923) bio je poznati srpski državnik i jedan od osnivača Narodne radikalne stranke u Srbiji. Više puta je bio ministar finansija. Posle Prvog svetskog rata obrazovao je prvu vladu Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i bio je prvi njen premijer. Rođen je u Kruševcu, a potiče iz ugledne varvarinske porodice koja je prešla u Kruševac. Deda po ocu, pop Milija iz Varvarina je zbog svog patriotizma stradao od Turaka; umro je u strašnim mukama nabijanjem na kolac. Otac, iako doseljenik iz Varvarina, kao ugledan građanin zanatlija, biran je za kmeta Kruševačke opštine. Protić je od početka 20. veka napravio impresivnu državničku karijeru. On je neprekidno, sve do posleratnog raskola u Radikalnoj stranci (odnosno razlaza sa Pašićem) na mestu gde se donose najvažnije državne odluke. U trenutku pisanja pomenute prestolne besede, Protić se nalazio na mestu Ministra unutrašnjih dela.
Razgovor sa Nikolom Pašićem
O Nikoli Pašiću se može svakojako misliti kad se sudi sa uzanog gledišta političkih stranaka. On ima mnogo ličnih i političkih prijatelja, kao što ima i neprijatelja. Ostavimo istoriji da bez mrzosti, bez ljubavi, već samo po pravdi izreče svoj sud o njemu. Ali ja, koji sam bio jedan od vrlo aktivnih protivnika njegove politike, svagda sam nalazio i priznavao, pa i danas priznajem, da je on jedan čovek duševan, spravedljiv i pametan.
Evo šta mi je jednom prilikom on sam pričao. Naravno, ja ne navodim njegove reči tačno, ali tačno navodim smisao onoga što mi je govorio:
“Vi, gospodine Čedo, imate reputaciju jednog pobožnog čoveka, a ja, može biti, da uživam glas nepobožnog čoveka. Bilo je dosita vremena kad ja nisam imao nikakve vere i ako sam kao dete, pored svoje pobožne matere, usisavao u svoju dušu nešto od njene pobožnosti. Kad sam po svršetku nauka, otišao u Cirih (oko 1867) zatekao sam tamo puno ruskih nihilista i jedno internacionalno društvo anarhista i ateista. U ta sam društva bio prizivan da kao mlad i školovan čovek, a usled toga i čovek bez ikakve vere, zastupam Srbe. Ali kad sam se upisao na univerzitetu da slušam astronomiju i kad sam prvi put izašao na opservatoriju te pogledao kroz teleskope na nebo i video rojeve od zvezda, bio sam duboko uzbuđen, pa sam sebi rekao da zvezdana čudesa koja gledam, meni šapuću: “Nikola Pašiću ima Boga!” Sa opservatorije sam otišao u odbor mojih nihilističkih prijatelja i izjavio im da ne mogu biti više njihov član, jer me astronomija odvela da verujem da ima Boga, a oni u Boga ne veruju.”
Limunacija
Prepisujući reči Nikole Pašića, o epizodi sa nihilistima, koje nam je prepričao Čedomilj Mijatović, setih se jedne knjige koju sam čitao pre nedelju dana, preciznije predgovora za delo “Limunacija u selu” Stevana Sremca, koji je za ratno izdanje SKZ iz 1943. napisao Vladimir Vujić. Na strani XIV Vujić kaže:
“To doba pod duhovnim pečatom Svetozara Markovića donelo je u Srbiju, pod imenom “mladih, savremenih i naprednih ideja” u stvari ruski nihilizam šezdesetih godina (Bjelinski, Dobroljubov, Černiševski, Pisarev), pravog preteču ruskog boljševizma. A evo kako karakteriše tu ideologiju izvrsni poznavalac komunizma, Berđajev: “U nihilizmu šezdesetih godina sadrže se već svi oni osnovni motivi koji su pobedili i vodili u boljševičkoj revoluciji: neprijateljstvo prema religiji i mistici, prema metafizici i čistoj umetnosti. Zamena apsolutnog morala socijalnim utilitarizmom; potpuno gospodarenje prirodnih nauka i političko-ekonomskih doktrina…” Takva socijalna tematika trijumfuje u ateističkom nihilizmu sedamdesetih godina konačno. Kada se ovakva tematika prevede na konkretni srpski oblik u doba u kojem je Sremac živeo, onda vidimo omladince i učitelje, u gaćama i košulji, čupave, sa šeširima ogromnog oboda, nezrele bukače niske kulture, nepismene preziratelje “lepe književnosti” i svakog poretka; vidimo tom ideologijom zahvaćene seljačke pretstavnike sa frazama “da im njiva neće biti veća ako se Srpstvo oslobodi” i “da im je svejedno ko će vladati Srbijom”. Dragutin Ilić veli: “Godine 1875 je ono doba kada se teoriziranje kosmopolitske omladine nalazilo na svom vrhuncu”. Mladi Sremac je pažljivo pratio tu omladinu, ogromnu većinu, i još tada im se suprotstavljao svojim nacionalističkim nagonom; ceo pokret smatrao je kao tuđu biljku presađenu na naše zemljište.”
Stevan Sremac je kao i savremenik mu Čedomilj Mijatović, “vidilac srpske budućnosti i zabrinuti opominjač Srba pred opasnošću strane zaraze”. Sremac je jasno video i u svojim knjigama, kao četkicom na platnu naslikao, uprkos “zaglušivoj dreki demagoških poluobrazovanih prostaka”, sve ono što vidi.
Čitajte Sremca. Čitajte Čedu Mijatovića.
