Istorija

ŽIVO SLOVO : LIVEBLOG

Živo slovo je microblogging stranica na blogu Aknjige.com, zamišljena kao mesto za kraće sadržaje iz istorije, književnosti, umetnosti i slično. Stranica se povremeno osvežava novim sadržajem i dostupna je putem veb adrese aknjige.com/live

  • Čitanje knjiga i vođenje ljubavi

    Sjedinjavanje dva bića kroz eros podseća na čin pisanja, na neke njegove osobine o kojima je, pominjući izvesnu prijatnu nelagodnost pri stvaranju, govorio Malarme.

    Nikad više no danas potrebno je da se ovaj simptom potisnut pornografijom i literaturom bez strasti ponovo izlije u naše živote, da se u njemu ponovo pronađe duboka logika našeg svakodnevnog življenja.

    Izgleda da nam u ponovnom očovečenju preostaju dve stvari: da čitamo knjige i vodimo ljubav. Ljubavno i umetničko iskustvo jedini su načini da se naše polje zaštiti od pustošenja…

    Iz uvoda knjige "Na brzaka, antologija savremene erotske priče"🥰
  • Đorđe Natošević o Vojvođanima 1866. godine

    Đorđe Natošević, lekar i pedagog, pisao je sredinom 19. veka o Srbima u Vojvodini. Svoja promatranja objavio je 1866. godine u knjizi “Zašto naš narod u Austriji propada”.

    Citat: Nemac dođe go golcat, pa golim šakama, ali radom i štednjom, digne za kratko vreme lepšu kuću, zapati bolju stoku, i hrani se bolje i odeva se bolje, i izrodi gomilu dece, i vaspita i nauči ih bolje, i svakome steče, i svakoga načini gazdom; a naš, kom je još od dede puna kuća ostala, i koji bi valjao do danas trired više da ima, ne ume ni ovo da sačuva, nego propada, jer svud rasipa, nigde računa ne vodi…

    Kako nam stoje ženidbe i rađaji. Naučenik se ne oženi jer traži gomilu novca, a ovoga je retko. Ako se koja bogata i nađe, ta neće za njega gola da pođe; njojzi i njezinima je svaki najšugaviji stranac preči… Vrlo je retka danas u nas, koju mati nauči držati kuću, muža, decu, nego je ovladalo golo gospodstvo, te je rad sramota. Ako koja radi, ona se krije da je niko ne vidi. Ali oblačenje pa prazno zijanje i vijanje po glavi oblaka, to je ponos i dika, ovo zna svaka...


     

  • Šta je prvobitno označavala reč bulevar?

    Francuska reč bulevar (boulevard) nastala je od holandske ili nemačke reči “Bollwerk”, koja je označavala bedem ili utvrđenje. Bulevar je u početku bio zemljani bedem sa širokom platformom za artiljeriju, koji je okruživao utvrđene gradove, a zatim ulicu izgrađenu na mestu tih bedema. Od tada počinje upotreba reči bulevar u danas nama poznatom značenju, kao oznaka za široke ulice.

  • Šta je to kijamet?

    Reč “kijamet” u srpskom jeziku označava rđavo vreme, nevreme, nepogodu, oluju, mećavu, vejavicu. Reč kijamet (Kiyamet) je orijentalnog (arapskog) porekla i u svom izvornom značenju označava “smak sveta”. Po islamskom verskom učenju to je dan “kada će biti strašni Božji sud, sudnji dan”.

  • O jednom izdanju “Božanstvene komedije” iz 1552.

    „Božanstvena komedija“ (La Commedia ili Divina Commedia, kasnije je Bokačo dodao „Divina“) je književno delo Dantea Aligijerija, koje se smatra najvećom epskom poemom italijanske literature, kao i jednim od najvećih dela svetske literature. Veruje se da je napisana između 1307. i 1321. godine.

    Međutim na prvo štampano izdanje moralo je da se sačeka dobrih 150 godina, kada je 1472. godine prvu knjigu otštampao nemac Johannes Nuemeister. Ilustrovano izdanje koje imate priliku da vidite ovde, štampao je 1552. godine u Lionu izvesni Guglielmo Ronillio. Knjiga je manjeg formata ilustrovana drvorezima i sadrži kompletno delo: Pakao, Čistilište i Raj.

    Srednjevekovna Raška u Božanstvenoj komediji. Dante u poglavlju “Raj” imenuje srpsku državu Rašku (ital. Rascia).  Poglavlje „Raj“ na mestu 19:141 u knjizi:

    E quel di Portogallo e di Norvegia
    lì si conosceranno, e quel di Rascia
    che male ha visto il conio di Vinegia.

    „I onaj iz Portugala, i onaj iz Norveške,
    tu će biti poznato, i onaj iz Raške,
    koji je video nesreću mletačkog novca“

     

     

     

     

     

     

     

     

    DANTE
    Con Nuove et Utili Ispositioni.
    Aggiuntovi di più una tavola di tutti i vocaboli più degni d’osservatione, che a i luoghi loro sono dichiarati.

    Il Lyone, appresso Guglielmo Ronillio 1552

    Con priuilegio di Re per anni cinque

     

  • Šta deca misle o Čika Jovi Zmaju

    Ovaj članak je izbor komentara koji su u poslednjih godinu dana na tekst o Jovanu Jovanoviću Zmaju ostavila deca uzrasta do 15. godina.

    Imao je beskrajnu ljubav prema deci i bio je najbolji pisac.Isao je u mnogo gradova i upoznao mnoge ljude. Deca ga vole jer je pisao najlepse pesme za decu.

    Bio je najbolji pisac i zato ga deca mnogo vole i ja sam njegov najveci obozavalac.

    ne poznajem coveka, al po onome sto je pisao izgleda kao dobar covek

    Veoma posten covek, i ako ga je velika muka zadesila on je i dalje nastavio da opcinjava decu i da ih uci normalnim vrednostima

    Jovan Jovanovic Zmaj je jedan od mojih omiljenih pisaca on je svojim pricama i pjesmama veselijo svu djecu <3 On je jedan od mojih omiljenih pisaca. Citala sam mnoge njegove price i pjesme!

    bio je pravi

    Naj pisac…….

    Jovan Jovanovic Zmaj je moj 2. najbolji pisac, i njegove bajke su najbolje!!!!

    Njegove price su pune zabave!!! Voleo bih da je J.J Zmaj jos ziv! Ali na zalost je MRTAV!

    On je jedan od najboljih pisaca uvek bi pisao vrlo lepe pesme za decu…

    Od svih pisaca meni je Jovan Jovanovic Zmaj najdrazi. Ima prelepe pesme i dela.

    Obozavam istoriju pisaca…Volim da citam knjige,pesme..volim da pisem..pesme i dela Jovana Jovanovica mi daju inspiraciju..

    Haj, sto Srbin jos se drzi Kraj svih zala, Pesma ga je odrzala, Njojzi hvala !

  • Kako se sasvim pokvareno meso za jelo popravlja?

    Smrdljivo meso opere se najpre u vreloj vodi od gada i plesni, onda se zamota sa utučenim ugljevljem u krpu i kuva se u friškoj vodi 1 1/2 – 2 sata, i posle se čistom vodom od uglja opere. Tako dobije izgled kao i drugo friško, sad tek zaklano meso, i može se po proizvoljenju gotoviti i dokuvati.

    Ovaj savet domaćicama štampan je u Narodnom kalendaru za godinu 1834.

  • Naša planeta je kao burmutica

    Jedan seoski učitelj imao je običaj, kada je deci pričao da je naša zemlja okrugla, svoju burmuticu (vrećicu za duvan) pokazivati. Govorio je: vidite deco, naša je zemlja kao ova moja burmutica. Nedeljom pak, i svecima, imao je učitelj običaj nositi drugu burmuticu na četiri ćoška (četvrtastu). Jednom na ispitu zapita učitelj pred direktorom škole: Kakva je naša zemlja? Sva deca podigoše ruke. Direktor se začudi da oni i to znaju. Na to učitelj ponosno zapita najboljeg đaka: e, kaži nam ti! A ovaj: po svaki dan je veli, okrugla, a nedeljom i svecima je na četiri ćoška!

    Ova anegdota štampana je u Narodnom kalendaru za godinu 1834.

  • Diktatura kralja Aleksandra od Svetozara Pribićevića

    Prvo izdanje ove knjige izašlo je na francuskom jeziku. Prosvetino izdanje na srpski je preveo Andra Milosavljević. Predgovor Sava Kosanović. Treba imati na umu da je knjiga o Diktaturi kralja Aleksandra trebalo da posluži kao signal za okupljanje  sve jugoslovenske opozicije za borbu protiv diktature. Njezina oštrica je usmerena na kralja Aleksandra kao glavnog nosioca “štetne” politike. Ova knjiga je istovremeno i politička istorija ujedinjenja od 1918. godine. Pribićević je ovo delo pisao u političkoj emigraciji gde je otišao 1931. godine, posle dvogodišnje najstrože internacije provdene pod diktaturom.

    Moj cilj je da pomognem jugoslovensku demokratiju u njenoj borbi za osvajanjem slobode, bitnog i dragocenog elementa svake civilizacije. Mislim da ću je najuspelije pomoći, ako ova knjiga doprinese da razvije osećanje solidarnosti svetske demokratije u korist demokratije moje zemlje.

    Svetozar Pribićević


  • Zajedljivi Pilat od Oldosa Hakslija

    Dnevnik jednog putovanja, kako ga pisac u podnaslovu naziva, nastao je 1926. godine kada je Oldos Haksli, ponet neobuzdanom željom za novim saznanjima, putovao u Indiju, Burmu, Malaju, Pacifik i Ameriku. Veliki pisac izvrsno posmatra, nenametljivo i uzdržano, ponekad s “oksfordskom ironijom” opisuje predele, ljude, običaje i pojave. Njegove opaske i razmišljanja povodom njih još su zanimljivija.  U njega je “obilje finih opažanja”, “čudnih paradoksa”, iznetih sa retkom duhovitošću, sa satirom koja je katkada ravna Sviftovoj. Haksli pruža prst “na ljudske nedostatke i slabosti”. Njegova oštrica obiluje učenošću i “mirnom kontemplacijom mudraca”.

    U Zajedljivom Pilatu Haksli je demonstrirao gotovo sve svoje osobine književnika; i tu je on velikim delom skeptik i satirik.

  • Gospođica, roman Ive Andrića

    Roman “Gospođica” otkriva Andrićevu snagu u psihološkoj analizi žene.  Ovaj roma ustvari je psihološka studija žene-tvrdice. Puna društvena izolovanost te žene i njena strast za novcem, rođena u želji za osvetom prevarenog i upropašćenog oca, dovela ju je do mržnje, okrutnosti i surovosti prema ljudskom rodu. U toj svojoj patološkoj opsesiji, ona je iščupala iz srca osećajnost, toplinu i radost života, izgubivši tako, zauvek,  svaki smisao za lepo, humano i ljudsko. Posebnu pažnju privlači Andrićev stil, izuzetno čist, uzbudljivo slikovit i kristalno jasan.

  • Eparhije do 1766.

    Do 1766. godine Srpskoj Pećkoj Patrijaršiji pripadale su pored drugih i ove eparhije: sofijska, vidinska, niška, šerhejska (pirotska), ćustendilska, samokovska i veleška. Izvor: “Današnja Bugarska i njene pretensije” – Veritas / Mita Dimitrijević (Niš 1915)

  • Stari Grci su izumrli

    Austrijski istoričar Johan Filip Falmerajer je u svom delu “Istorija Moreje u srednjem veku” tvrdio da su stari Grci izumrli i da je hrišćansko stanovništvo Grčke u njegovo vreme uglavnom slovenskog porekla. Takođe je tvrdio da među toponimima u Moreji (Peloponezu), nazivi mesta su isključivo slovenski i turski.

    Ključna i pogubna uloga u helenizaciji stanovništva pripala je Fanariotima (pripadnici grčke elite u Carigradu). Bez obzira na helenizaciju putem crkve, tj. Carigradske patrijaršije, helenizacija nije dala očekivane rezultate sve do stvaranja moderne grčke države u 19. veku.

    Iz dela: “Srbi u Grčkoj”, Aleksandar Mitić (Banja Luka 2019).

  • Lujza Labe Lionka (1524-1566)

    Louise Charlin Perrin Labé, (oko 1524. – 25. april 1566), takođe poznata kao La Belle Cordiere, bila je feministička francuska pesnikinja iz doba renesanse, rođena u Lionu. O njenom životu i porodici sačuvano je malo podataka. Nije bila ni kraljevskog, ni plemenitog roda. I po ocu i po mužu, trgovcima konopljom i užima,  ostao joj je nadimak La Belle Cordirere, tj. lepa užanka ili lepa konopljanka. Pored imućnog oca i brata, učila je jezike, muziku, jahanje i mačevanje. Družila se sa pesnicima i nije strepela pred društvenim konvencijama. Zato je o njoj ostalo nekoliko krajnje suprotnih mišljenja; za jedne je Lujza bila skoro anđeoski lepa i čestita, za druge oličenje poročnosti.  Pogotovu posle uspeha njenih “Dela”, 1555. godine, anonimna pera nisu je štedela. Obolevši od kuge 1565. godine, preminula je sledeće 1566. Nakon smrti za dugo vremena tišina je prekrila i pesnikinju i njena “Dela”, sve do 18. i 19. veka kada su ponovo objavljena. Njena se poezija smatra ženskim pandanom čuvenih francuskih romantičara kao što su Moris Seve, Pontus de Tajar, Klod de Tajmon, Klemon Maro, Oliver de Manji itd.