Овај текст објављен је као предговор књиге ”Опис старог српског новца који је сакупио др Јанко Шафарик” (Београд 2023, стр. 27-31).
Оснивање, првобитни циљеви и задатак Друштва
Развој, најзначајнијег друштва у историји српског народа, поред Матице српске, следом историјских догађаја дели се у четири етапе, од којих последња траје и данас: Друштво српске словесности (1841–1864), Српско учено друштво (1864–1886/1892), Српска краљевска академија (1886–1947) и Српска академија наука и уметности (од 1947. до данас). Услед сукоба Српског ученог друштва са Министарством просвете, обустављен је његов рад, а Српска краљевска академија је основана мимо Друштва, од незнатног дела његовог бројног чланства. У периоду од 1886. до 1892. године деловали су упоредо и Српско учено друштво и Српска краљевска академија. Друштво српске словесности (изворно Дружтво србске словесности) основано је 1841. године. Његово оснивање потврдио је Кнез Михаило Обреновић, уредбом о Уставу и Устројенију Друштва Србске словесности. Пројекат Устава, Устројенија и печата, поднели су министру просвете професори београдског Лицеја Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић, који се сматрају оснивачима Друштва. Следеће 1842. године Друштво је отпочело са радом. Кнез Михаило је својим указом именовао прве редовне чланове. Били су то: Димитрије Исаиловић, врховни надзиратељ школа, Стефан Марковић, члан Совета, подполковник и каваљер, Јован Стејић главни секретар Совета, Димитрије Тирол, прави члан Одеског обштетства историје и древности; Сима Милутиновић, србски списатељ и стихотворац, Јован Стерија Поповић, професор природног права, Атанасије Николић, професор математике и Исидор Стојановић, професор всемирне историје.
Оснивање Друштва српске словесности јавило се као резултат животних потреба српског културног развитка. Године 1838. подигнут је део Лицеја (касније Велике школе и још каснијег Универзитета) па се природно јавила потреба да се науке обрађују. У Уставу су јасно били дефинисани задаци Друштва: „распрострањавање наука на српском језику и образовање и усавршавање језика“. На том пољу с једне стране стајао је Вук са својом реформом језика и правописа, а с друге, био је у употреби онај прилично неодређени и необрађени језик Вукових противника, са старом ортографијом (противници Вукови и сами су различито писали). Од године 1832. Вукова реформа је у Србији била забрањена, док је за његове књиге улаз у земљу био онемогућен. Међутим, културолошки напредак је захтевао развијенији научни речник него што смо у то време имали, научну терминологију и један, стандардизован начин писања за све. Како би се све ове препреке отклониле оснива се Друштво српске словесности, са циљем да створи научни језик и да њиме прошири и популаризује научна знања. Овом задатку који је себи поставило Друштво највише се успротивио Вук Караџић, који је својим аргументима и критиком успео да нађе себи савезнике чак и у самом Друштву. Вук је учешћем на седницама Друштва, већ 1845. године успео да постигне да Друштво одустане од свог посла. Сматрао је да појединци требају сами да граде научну терминологију, па ако ваља, да се то прихвати. Главни Вуков аргумент почивао је на страху да ће свака измена коју Друштво донесе, законски морати бити прихваћена, чак и ако не ваља и квари језик. Колико је Вук Караџић био у праву и са каквим језичким проблемима се сусретало тадашње српско друштво, сведочи и назив Гласника Друштва, чије је име у више наврата писано на различите начине: Гласникъ Дружтва србске словесности (број 1/1847), Гласникъ Друштва Србске Словесности (од бр. 4/1852), Гласникъ Дружства Србске Словесности (од бр. 8/1856), Гласникъ Друштва Србске Словесности (од бр. 9/1852), Гласник Друштва Србске Словесности (од бр. 12/1860) или поједини термини који су се користили у првом броју Гласника: philosophus = мудрослов, declamatio = вјештозбор, systema = редослов итд. Тако је, захваљујући Вуку, Друштво прешло на сасвим други задатак, који је одувек и био задатак свих народних академија: да проучава језик свога народа, историју, обичаје, старине, земљу и све друго што она има. Овај нови програм био је нови замајац и од тог тренутка Друштво је почело снажно и брзо да се развија, одвојивши се потпуно од свог првобитног задатка – стварања научне терминологије.
Гласник Друштва српске словесности
Тако реформисано Друштво, године 1847. издаје први број поменутог гласила: “Гласник дружтва србске словесности”, у којем су, одмах на првим странама, штампани задаци Друштва. Као уредник је наведен Јован Стејић. Поред осталог, издваја се, за ову прилику битно поглавље “Древности србске сачуване”, где је као један од задатака наведено истраживање следећег: Древности србске сачуване у споменицима србскима: дипломе србске, описаније новаца србски и расправе о њима, описаније древни драгоцености као што су крстови, круне и расправе о њима, описаније зданија манастирски подигнути од краљева или други владатеља и велможа србски. Одмах након поменутих задатака Друштва, објављен је у истом броју и Устав Друштва, који је овај пут потписао Александар Карађорђевић, књаз србски. Такође, већ први број Гласника се бави старим новцем, па тако на странама 174-183, Јован Стерија Поповић у поглављу “Стари србски новци”, ослањајући се на претходна запажања Јанка Шафарика, пише о новцу Стефана Владислава, Стефана Уроша I Великог, Стефана Драгутина, Стефана II Уроша Милутина итд. Укупно је објављено 17 свезака Гласника, с тим да је последња свеска са првобитним називом свеска број 17 за 1863. годину, чији је највећи део садржаја био посвећен објављивању историјске грађе, извора за српску историју средњовековног периода и доба Првог српског устанка. Прве свеске Гласника су се бавиле и језиком, разматрањем језичких проблема и прибављањем грађе за успостављање стандардне терминолошке основе у граматици српског језика. Рад Друштва српске словесности привремено је прекинут 27. јануара 1864. године, да би већ крајем јула исте године Друштво наставило с радом, али под именом “Србско учено друштво”. Тада и Гласник (од бр. 18/1865) мења име у “Гласник србског ученог друштва”, а од 1867. године и коначне победе Вукове реформе, у “Гласник српскогa ученог друштва”. Последња свеска “Гласника Српског ученог друштва” носила је број 75 i izdata je 1892. godine. Свеске бр. 58 и 74 су прескочене и нису штампане.
“Гласник Друштва српске словесности” одувек је међу колекционарима старих и ретких српских књига имао посебно место. Једноставно, нисте сматрани озбиљним колекционаром, ако у својој библиотеци немате првих 17 бројева, или бар већину свезака, са свим прилозима и картама. Примерци у оригиналним, најчешће полукожним, повезима сматрали су се правим благом. Илустрације старог српског новца у Шафариковим прилозима изазивали су одувек право одушевљење међу љубитељима старих књига, као и међу нумизматичарима. Имајући у виду да је у данашње време врло тешко пронаћи комплетне примерке првих бројева Гласника, одлучили смо да израдимо једно ново издање које ће у себи садржати све Шафарикове текстове и илустрације објављене у “Гласнику Друштва српске словесности”.
Филип Томашевић,
4. марта 2023
на Теодорову суботу