Књигу ”Духовни разговори са хиландарским монасима – Успомена на оца Митрофана” купио сам 2019. године пред моју прву посету Светој Гори. Доста ми је помогла да схватим неке ствари о којим сам раније врло мало знао. Корисна је и за верујуће, као и за оне само знатижељне, јер садржи савете које свако може да примени у свом животу и постане бољи човек. Доста мојих познаника осећа одбојност када се ради о литератури чија је тематика Православље. Друге интересује али их мрзи да читају. Ја то одлично разумем и увек кажем: ево ти, понеси кући, пробај, дај књизи шансу. И тако је кружила ова књига скоро две године, пре него што се 2021. вратила код мене. Након моје друге посете Хиландару, јула ове године, узео сам поново да је прелистам.
Кратка биографија
Монах Митрофан (Милан Мишулић) рођен је 12. октобра 1923. у селу Ратари код Смедеревске Паланке. Почетак рата 1941. прекинуо је његово школовање у Крагујевцу. Нашавши се усред грађанског рата између комуниста и националиста, Милан, православац и антикомуниста, придружио се српском Добровољачком одреду 15. септембра 1941. Већ 1942. је рањен при чему је изгубио лево око. Међутим, са само једним оком видео је даље и боље него многи који су имали оба. При крају рата пут га је водио преко Словеније, Палманове, затим Форли и коначно Еболи у Италији. Већину његових сабораца погубили су партизани у месту Кочевје у Словенији. Након боравка у логору Еболи, ”града под шаторима”, 1946. бива са другима премештен у Западну Немачку, где је за време боравка у логору Линген-Емс, матурирао. Добија стипендију за школовање на париском Теолошком факултету, али се одлучује да отпутује у Минхен и придружи се свештенику Алекси Тодоровићу који је тамо основао издавачко предузеће ”Свечаник”. Милан је ту изучио штампарски занат, помагао Тодоровићу и радио на антикомунистичком листу ”Искра”. Остао је у Минхену до 1961. године, када одлази на Хиланадр где се замонашио као монах Митрофан. Монах Митрофан, човек огромне енергије, био је мотор покретач манастира пуних 38 година приближавајући Хиландар очима света. Поред монашких обавеза, радио је на издавању верских књига, основао је и сам уређивао билтен Хиландар, који је допирао до свих делова света где има наших људи. Обишао је многе земље где је широке аудиторијуме упознавао са Хиландаром и Светом Гором. Његова смрт била је велики губитак за Хиландар и целу Свету Гору, као и за бројне пријатеље и сараднике широм света. Преминуо је у Какову, метоху манастира Хиландар, 5. јула 1999. године.
Отац Митрофан о духовном посту
Духовни пост треба да предњачи. Њега можемо много строже да држимо јер он не зависи толико од спољних околности као телесни пост. Духовни пост значи умањити речи, одбацити празнословље, не одговарати на питања. Или, речено на савремени начин: исказати пред неким нешто кратко, без упуштања у ситнице. Уопште, треба се преваспитавати.
Човек треба да постигне да га не погађа оно место у Јеванђељу по коме ће за сваку сувишну реч одговарати. То је један стални духовни пост и то даје снагу, Наше речи су наша духовна деца, ми их рађамо. Ако су та деца промашена, нездрава, онда је то завидно губљење енергије, помагање нечега што није добро. Кад човек одлучи да духовно напредује, жртвује се за виши пут: онда је његова снага, спремност да у сваком тренутку буде будан и да све што прима, прима са контролом, и све што од себе даје, даје са контролом. Ништа сувише да прими, ништа сувише да да. То је онда сведени разговор. Разговор може да буде и опширан, али са одређеним циљем. Ако је човек раслабљен, а при том можемо да му помогнемо разговором, јер је он таквог састава да му треба више речи, онда треба разговарати. То је ствар расуђивања. Ето, то је духовни пост.
Човек, уколико није довољно будан, уколико мисаоно не пости, може да почини такве грехове којима нису равни стварни, одређени, о којима је обично реч. Учињен грех материјалне природе може да буде пред Богом много мањи него кад у својим мислима ратујемо са неким, или смишљамо осуду и освету. Оно што смо, то показујемо у себи. Између нашег тела и душе постоји нешто као индиго. Што год учинили, преко тог индига остаје на души. Све што се дешава физичком човеку преноси се на душу. Кад се исповедимо, ми то бришемо, а оно што се не исповеди, остаје. Најзад, кад се душа одваја од тела, она понесе све што није избрисано, и таква каква је, појави се. Кад се појави на светлости – где ће таква прљава, она бежи у мрак, где се не види. Зато Господ каже: „Не дођох да судим свету, него да спасем свет” (Јован 12, 47). Све што је против речи Божије, то је код нас на души остало одсликано као преко индига.
Духовни пост је најбољи предуслов за причест. Човек који живи у овом хаотичном свету често је у недоумици како да стигне да се бави собом, како да се очисти и доведе у ред. Кад постоји искрена жеља, довољно је учинити онолико колико се, према својој снази и околностима, највише може. Причест освежава и снажи. Ако се, при том, још осећа смирена недостојност, онда такво осећање вреди више него „добра” припрема. Ако би ко, по свом суду и мери, сматрао да се потпуно припремио и само што не каже: да ли је још неко као ја, онда је то готов губитак благодати коју свето причешће доноси. Пред Богом смирење је више него ишта друго. Али, на том испиту човек обично пада. Гордост га се лакше дотиче, а она је супротно од онога што човека спасава. Оно чиме је Дјева Марија удостојена да постане Богородица, и оно кроза шта је сам Господ многима показивао своју божанску природу – то је било смирење. То је оно што свет не може да разуме.
Посматрам комунисте, Највише што они замерају цркви и црквеним људима то је што губе своју личност, што се смирују, јер смирење, по њима, није достојно људске личности. Личност треба истаћи, треба бити горд. Они и не могу другачије, јер таквим својим ”моралом” правдају своје сопствене поступке који су тако искривљени.
Извор: Духовни разговори са хиландарским монасима - Успомена на оца Митрофана (Сигнатуре, Београд 2005). Фотографија у заглављу: Филип Томашевић.
