Istorija

Jelena Savojska. Priča uz jedan stari portret

Francuski list “Le Petit Parisien” (Mali Parižanin) 18. oktobra 1903. godine na svojoj naslovnoj strani donosi portret Njenog Veličanstva Kraljice Italije, Jelene Savojske, tj. Jelene Petrović Njegoš. Jelena, ćerka Nikole Petrovića i Milene, rođena sestra Zorke Karađorđević, supruge kralja Petra I, bila je crnogorska princeza i pretposlednja kraljica Italije u periodu 1900-1946. Bila je udata za italijanskog kralja Vitorija Emanuela III (1869-1947).
Trideset četiri godine nakon objavljivanja ovog portreta, krajem 1937. godine, italijanski dvor posetio je predsednik vlade kraljevine Jugoslavije, Milan Stojadinović. Svoj susret i razgovor sa Jelenom Savojskom, Stojadinović je opisao u svojim memoarima “Ni rat ni pakt” (Buenos Aires 1963).

Za kraljevskom trpezom sedeo sam desno od kraljice Jelene, a levo od nje Mussolini. Preko puta od kraljice sedeo je Kralj, desno od njega moja žena, do nje grof Ciano, a levo od Kralja njegova ćerka, princeza Marija, koja se posle udala za princa od Bourbon Parma.

Kraljica je takođe sa mnom razgovarala francuski iako je crnogorska princeza, ćerka kralja Nikole. Dugo bavljenje u Italiji učinilo je da je prilično zaboravila maternji jezik. To je bio jedini razlog da i samnom govori francuski, kako mi je to posle objašnjeno. U razgovoru Kraljica se najviše raspitivala za prilike u Crnoj Gori i za stav moje Vlade prema preživelim članovima crnogorske kraljevske kuće. Rekao sam da se o njima vodi računa i da svi uživaju apanaže, koje im omogućavaju pristojan, premda skroman život. Da su vrlo korektni prema Jugoslaviji, a naročito princ Mihailo Petrović. Zatim se Kraljica mnogo interesovala za grobove svojih roditelja, koji su umrli u izgnanstvu, i bili privremeno sahranjeni u San Remu. Rekoh da sam i tome pitanju posvetio pažnju i da u sporazumu sa Patrijarhom Srpske Pravoslavne Crkve, Gavrilom Dožićem, spremamo plan po kome bi se na Cetinju podigla nova katedrala i u nju bi se onda imalo da prenesu posmrtni ostaci pokojnog kralja Nikole i njegove žene kraljice Milene i da im se tako ukaže dužna posmrtna počast.

Ovo moje izlaganje Kraljica je pratila sa očevidnim zadovoljstvom, skoro iznenađena da se ja, kao jugoslovenski predsednik Vlade, bavim čak i pitanjima koja se odnose na članove bivše crnogorske dinastije. Kraljica se bila okrenula prema meni i ispitivački me gledala u oči, kao da želi proveriti istinitost mojih reči. Stoga se nađoh pobuđenim da joj ukratko rečem i to kako sam biran za narodnog poslanika Crne Gore, da tamo imam mnogo ličnih prijatelja i da poznajem narodno raspoloženje, koje je dobrim delom, u dnu svog srca, još uvek vezano za svoju staru, narodnu dinastiju. To im, ipak, ne smeta da budu u isto vreme i verni podanici kralja Jugoslavije, kroz čije vene, uostalom, teče krv obe srpske dinastije Karađorđevića i Petrovića, s obzirom da je majka kralja Aleksandra, kći crnogorskog kralja Nikole, rođena sestra italijanske kraljice Jelene.

Činilo mi se da je kraljica uživala u mojim izlaganjima, i na kraju će mi reći: Biću Vam zahvalna za sve što budete učinili da moji roditelji dobiju grobnice koje im odgovaraju. Kad budu ležali u svojoj rodnoj zemlji, verujem da će tek onda njihove duše naći pokoj svoj…

Tu sam se upoznao i sa dve družbenice kraljice Jelene, dve veoma ugledne i otmene Crnogorke, koje žive u Rimu već duži niz godina. Jedna je gospođa Ljubica Rossi-Petrović, kći Vojvode Đura Petrovića, supruga jednog poznatog italijanskog hirurga, a druga gospođica Bosiljka Radonjić, obe poreklom sa Njeguša iz dveju vodećih crnogorskih porodica. Uvek spremne da pomognu naše ljude, one su često svraćale u naše poslanstvo, gde su kod dvojice neženja, Milana Rakića i Jovana Dučića, zamenjivale ljubazne domaćice. Gospođica Bosiljka Radonjić je naročito privlačila pažnju svojim besprekornim, premda malo zastarelim srpskim jezikom. Za nju je Rakić imao običaj da kaže: Gospođica Bosiljka govori kao kakav srpski kaluđer iz XII veka

Njen otac bio je istaknuti general Stefan Radonjić, koji se školovao i završio vojnu akademiju u Beču, a njen ded, Vojvoda Ivo Radonjić, bio je često gost kod kneza Aleksandra Karađorđevića. Jednom prilikom, po nalogu kneza Danila, sa čijom je sestrom bio oženjen, 1853, doneo mu je na poklon Karađorđevu sablju, koju je Vladika Njegoš uspeo da spase iz Beča.