У првом броју Гласника српског ученог друштва за годину 1847. добар део садржаја посвећен је српском језику. Између осталог, ту сам нашао и текст нашег Јована Стерије Поповића који ту о језику расправља. Прочитавши шта Стерија каже, сетим се актуелне и беспотребне расправе да ли се каже “српски” или “србски”. Једни кажу да треба говорити како се говорило у 19. веку, пре Вукове реформе, други оправдано одговарају да је граматички једино исправно рећи “српски”, са чиме се слажем, бар док не изменимо граматичка правила српскога језика.
Јован Стерија Поповић у средини тог истог 19. века разматра да ли је исправно рећи “Срби” или “Србљи”. Да видимо шта каже. У чланку насловљеном “Примедбе при читању српских књига”, при крају текста Стерија каже:
Нови списатељи желе, да се пише Срби уместо Србљи (Срблъи). Овде морам на тренутак да прекинем Стерију да бих скренуо пажњу на реч коју сам написао, а то је “Срблъи”. Морао са помоћу претраживача да пронађем страницу са бугарским словима која се зове “Bulgarian Keyboard online”, како бих био у стању да вам напишем на исти начин како је то пре 170 година написао наш Стерија. У наставку ћу преводити, писати без наших старих слова, тј. данашњих бугарских и руских, осим где је то битно за суштину текста. Да се вратимо Стеријином чланку:
Нови списатељи желе, да се пише Срби уместо Србљи (Срблъи), и по томе да се ображавају сви падежи у множественом числу, по аналогији: Арапин, арапи. Обично се у говору каже Срблъи или СрблѢ, а и у старим споменицима србским стоји: краљ Србљем (краль СрблемЪ), или Сьрблiемъ. Сад, хоћемо ли мртвом правилу за љубав живо име мењати, пита Стерија.
Иначе, осим што је био присталица употребе Срблъи уместо Срби и србски уместо српски, Јован Стерија Поповић је био присталица стварања нових речи, уместо употребе туђих, чак и словенских. Тако на једном месту у истом чланку каже:
Један стари списатељ каже, да ће Срблъи морати ићи у Загреб учити србски, јер се тамо чисто пише; да видимо како: Сумња је реч славенска, не ваља дакле, него треба казати просто србски “двојба”. Повестница не ваља, јер је славенски, него “es ist geschehen“, “догодило се”, дакле “Geschichte“, “догодовштина”.
Ето, Стерија преводи са немачког и предлаже стварање српских новотвореница, тј. неологизама, како се не би употребљавале стране речи као што је “историја”, или словенских као што је “повест”. На крају чланка видимо да је Стерија био присталица и Вукове реформе јер каже следеће:
А не би шкодило кадкад и добре Граматике као што је г. Вука Караџића, па и Речник његов прегледати.
Читајући литературу из овог период стичем утисак да је свако имао неку своју идеју како језик треба да се реформише и да је почетком и средином 19. века међу Србљем свако писао онако како зна, тј. како му одговара.
